RSS

Riba u vodi- Memoari velikog pisca

untitledProleće nije dalo koži da diše normalno i vrhunac te zapare bio je u noći knjige, manifestaciji koju veliki izdavač periodično praktikuje da bi upristojio cene i omogućio bogatije pazare. Sparina koja je grickala i umarala do te mere da me podsetila na opise junskog Njojrka za koji kažu da kroz njega šetaš kao kroz oblak vruće vode spalila je i poslednju želju da prošetam knjižarama u kojima za promenu vrvi od ljudi i odaberem nešto lepo. Ostao je taj naizgled jednoličan i hladan trenutak onlajn kupovine u kojem se ne uživa ekstatički mada može da prija na čisto praktičnom planu. Nedostaje mu ipak preglednost police više no mirisi ili hipsterski uzdasi boravka među knjigama. Nedostaje do te mere da me pored unapred planiranih naslova terala da razmislim kojom knjigom da zadovoljim uslov velikog popusta, pa sam umesto pretrage potpuno nepoznatih mi naslova konzervativno uleteo u kutak nobelovaca i odabrao jednog od najdražih, u memoarskoj ispovesti o kojoj nisam znao ništa do da ju je u gotovo estradno uspešnom gostovanju promovisao pre neku godinu i kod nas.

Ljosu sam upoznao sa jednim od romana koji ovde nije preveden, Pripovedačem, opčinio me je na jedan specifičan način, pun mistike i halucinogenosti dovedenih do genijalnosti u samom načinu pripovedanja. Neka od kasnijih čitanja znatno popularnijih mu štiva načinila su da se podjednako pitam da li se radi o istom autoru i koliki je talenat stvaralaštva potreban da ti i pitki poluerotski romani izgledaju kao potpuna klasika. Veliki, preveliki shvatiću tek nakon ove knjige.

Pre toga, boravio je autor u brojim analizama i tekstovima popularnih i manje popularnih magazina i portala na koje ni ne znam kada sam zalazio, boravio je manje kao heroj a više kao meta za iskaljivanje levičarskih frustracija, kao odvratni elitista dostojan najvećeg prezira. I pored ponekada fantastično ubedljivih argumenata u prilog tim tvrdnjama, počeo je da mi se dopada još više. A nakon što je Nedeljnik otkupio prava na prenos njegovih kolumni i tekstova u kojima se bavio svetskim društveno političkim aktuelnostima, fascinacija je postala potpuna. Jer, postalo mi je jasno, radi se o pravom frajeru sa stavom, pomalo klasično liberalnim, očigledno ispeglanim da se zaista dopadne vladajućim mondijalskim kastama, ali autentično i briljantno iznesenim. I kad je branio španski centrizam u katalonskom pitanju, i izraelsku vojnu agresiju, nije mi zvučao odvratno, naprotiv, uspevao je da osvoji, da ubedi, nisam umeo da objasnim kako. Bio sam ponosan što imamo novinu koja takvog lika jednom mesečno zvizne na naslovnicu. I sad sam.

Često, možda i prečesto sam poslednjih godina tumarao po autobiografskim, memoarskim spisima velikih i manje velikih autora, živeo njihove komplekse, ispovednu patetiku, nostalgičnu romantiku i ego tripove. Prijalo je i umaralo u isto vreme, ogoljavalo je živote i epohe stvaraoca do gole kože, a opet samo je Osterova bila toliko bezobrazno očigledna, direktna i dokumentarna da nisam mislio da će joj se ikada približiti ijedna druga. I nije. Ova je napravila zaseban deo. Jer, nije ovo rekapitulacija. Ljosa ju je pisao u punoj snazi čoveka od pedeset i kusur godina koji nema nikakvu nameru da svodi ukupan životni račun, naprotiv. Nakon kratkog i čudnog izleta u peruansku politiku i pokušaja da postane predsednik zemlje, seo je i napisao memoarski spis koji više liči na kratki predah čoveka koji se tek sprema za dalju ekstazu života. Blic udah na površini za nastavak pustolovnog ronjenja, na primer. Nema opraštanja ni od koga. Nema velikih i dirljivih trenutaka. Nema bacanja celog sebe na papir. Ne. Samo dva parčeta velikog života.

U paralelnim naracijama, jedna u kojoj su svi detalji trogodišnjeg boravka u blatu peruanske politike (uz sav napor, nemoguće je bio ne povlačiti konstantne paralele sa ovdašnjim sistemom, likovima, događajima i karikaturama) i druga koja je opisala najzanimljivije godinje odrastanja i stasavanja jednog divljeg i pomalo razmaženog tinejdžera. Snovi, iluzije, porodični brodolomi, bordeli. Ne zna se koji je tok ubedljiviji.

Dobro, zna se. Lično draži i nešto pikantniji ostaće ovaj politički testament, na šta mi zapravo taj narativni tok i liči. Kao neko ko je imao nešto malo kontakta sa tim čudovištem tokom sazrevanja koje mi ga jeste ogadilo ali opet sa dozom doživotne radoznalosti, bilo je fascinantno iskustvo upoznati pokušaj jednog književnika da baš sa tim autoritetom velikog pisca, postane predsednik jedne prilično velike, nenormalno heterogene, čudne i mnogoljudne zemlje. Neuspešan, dakako. Da li je tako bilo bolje za Peru, paaa, možda i jeste. Iako je čovek koji ga je pobedio na izborima bio još manje političar establišmenta koji je nedugo nakon pobede odveo zemlju u novu ogoljenu diktaturu, nije me ovaj spis ubedio da bi Ljosa išta bolje od toga uspeo, uz sve lične dobre namere. Dubina sistemske korupcije, siromaštva, ogrezlosti u terorizam, ekonomske obezglavljenosti, svakako nije mogla da biva izbavljena na čelu sa književnikom koji je istinski verovao u dobrobiti male privrede i velike demokratije. A opet, iza sebe će ostaviti turbulentnu izbornu kampanju do detalja opisanu u jednom velikom književnom delu. Dovoljno. Sva inteligencija i racionalnost jednog umnog čoveka punog zabluda leži u tom delu naracije. Mnoštvo zanimljivih činjenica poput odbijanja da se vidi sa Papom Jovanom iz etičkih razloga, naizgled čudni dokumenti iz arhiva američkih obaveštajnih službi da uopšte nisu bili oduševljeni činjenicom da na čelu Perua vide liberala, demokratu i pacifistu?, mnoštvo opisa sumornih sastanaka, dijaloga, i jedna neverovatna energija čitavo vreme kampanje, verno preneta na papir. Sjajan dokument.

Onaj drugi narativni tok, odrastanje, adolescencija i sazrevanje. Suštinski sadržajniji, čistijom životom bogatiji, iako ne bez porodičnog nasilja, paranoja, ranog upoznavanja bordelskog i boemskog života i preranog braka, ipak su lišeni velikih šokova i krupnih događaja koje niste viđali na drugim mestima, u drugim filmovima i drugim romanima. Nisu šokirali mada im ne nedostaje autobiografsko dokumentarno bogatstvo. Ljosa je svakako živeo dinamično, ne gubeći vreme i ne traćeći dane, radeći svašta i misleći svašta. A opet, deluje da je na tom kontinentu takva strast za životom nešto uobičajeno. Kako drugačije objasniti emociju momka koji otkrije Dostojevskog tako što iščita Karamazove odjednom, u dvadeset i četiri sata, nakon što je već bio hipnotišuće neispavan i iscrpljen. Kakav je to vulkan iznutra. Karamazove? Pa to je čitav jedan život u jednom danu čitanja. To je nenosiv teret odjednom. Eto, takvi detalji u ovakvim spisima me fasciniraju.

Na kraju, ostaje pisanje, veće od ma kakvih epiteta do sada dostupnih i smišljenih u rečnicima svih jezika. Nateralo me da prvi put u životu pišem tekst oslobođen želje da ga ikad završim. Fascinirala me je nanovo ta sposobnost da se piše tako lepo, sređeno, dirljivo, ali bez ikakvog specifičnog kvaliteta za koji biste se uhvatili i rekli, evo zašto je veliki. I pored ovoliko uživanja, promišljanja, čitanja i pisanja o svemu tome, ni sam nemam pojma šta je to što ga čini tako čitljivim. Teofil Pančić kaže da se kod Ljose to zove prohodnost. Izvrstan termin. Prohodnos čitaoca kroz tekst.

 

Advertisements
 
1 коментар

Објављено од стране на 30/06/2018 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

London- I tom

IMG_20180528_222520_641Retka je, gotovo nepostojeća potreba za istorijskim čitanjima. Pravdam je višedecenijskim postojanjem kvalitetnih kablovskih TV kanala koji su i tematski i produkcijski i multimedijalno do savršenstva doveli obrađivanje svih važnih, manje važnih pa i nevažnih događaja i epoha. Nešto češća je, pak, potreba za književno istorijskim čitanjima, pa iako je uvek stajao veliki znak pitanja nad smislenošću takvog termina, uspešno se odomaćio, i u većini knjižara ima svoj ugao u kojem se u zavisnosti od kreativnosti zaposlenih mogu naći raznolika štiva, od zaista poluistorijskih drama do klasične beletristike čija je radnja smeštena u ikakvu prošlost. Ali umoran od autističnih introspektivnih proznih melodrama, gledao sam da se okrenem na ma koju stranu pa i tu. I sretnem se sa ovom trilogijom.

Pomalo bizarno, i razočaravajuće, delovala mi je činjenica da je isti autor na isti način napravio knjige o Londonu, Parizu i Njujorku. Nemoguće je biti toliko posvećen, temeljan i prisutan u istoriji tako različitih mesta, mislio sam i odabrao londonsku priču, pre svega zbog britanskog porekla autora računajući da je tu na svom terenu, i emotivno a ne samo književno ili naučno, i zbog činjenice da je London uvek bio san, i zbog toga što zapravo vrlo malo znam o njegovom višemilenijumskom životu. I prijalo je čitanje, više no što sam mislio, i dovoljno da se nastavi, sa druga dva dela.

Fascinantan je pokušaj, praviti priču o jednom gradu tako što ćete jahati kroz čitav njegov dveivišehiljadagodina dug život, prateći istoriju kako izmišljenih književnih junaka, porodica i loza, tako i stvarnih istorijskih ličnosti, i načina na koji su ga gradili, rušili, palili i sa njim bistvovali svo vreme, usputno držeći besprekorne mini časove istorije i koristeći široko dostupnu dokumentarnu građu tako da knjigu zaista sa pravom možete zvati i romanom i istorijskim spisom.

Fascinantan je pokušaj, i makar u ovom prvom delu, osvežavajući, pitko i plitko pisan, informativan, interesantan i lep. Svako poglavlje zasebna priča. Svaka priča zasebni junaci. Svi junaci potomci onih prethodnih. Od prazne ostrvske keltske močvare i prvih rimskih dolazaka i Cezarovih osvajanja, preko postepenog i viševekovnog razvoja kraljevstva, viteštva, kmetstva, zaključno sa pojavom prvih znakova demokratskog uređenja s kraja dvanaetskog veka.

Fascinantan i divljenja vredan pokušaj, očigledno više nego učenog i načitanog autora, koji je ujedno i sasvim solidan pisac. Dovoljno dobar da ovako mamutski pokušaj ne propadne u svojoj megalomanskoj ideji, i dovoljno skromnih mogućnosti da pisanje ne bude potreba sama po sebi, da ne fascinira i ne oduševljava ni rečenicama, ni stilom, ni ritmom, koliko hronološki sređenim mislima i idejama, i banalno i jednostavno osmišljenim junacima koji će vas držati budnim dok pričaju o najvećem od svih gradova.

Zasluženo ovenčano bestseler nalepnicama i prijatna promena i odmor od svakodnevnih čitanja.

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 09/06/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Moja borba I- Karl Uve Knausgor

untitledVolim iracionalne doživljaje književnosti, umetnosti uopšte, zapravo. Osećaje koji se ne objašnjavaju jednostavno, niti zvuče smisleno, niti se uklapaju u koncept postojećeg. Osećaje koji stoje iščašeno na plaži racionalnog. Ali, ne doživim ih često čitajući, uopšte, zapravo sve su ređi. Tim više raduju.

Opčinio me je Knausgor odmah, već nakon prvih nekoliko strana. Gotovo da bih mogao reći na prvi pogled, na prvu reč, na prvi miris atmosfere koju sam osetio. Opčinio je na način posle kojeg mi je bilo jasno da više neće biti mesta racionalnim spoznajama pročitanog, neće biti pravog kritičkog osvrta na napisano, ma šta bude ritmiralo do kraja čitanja. A ritmiralo je svašta, u ne uvek sređenim mislima autora, ritmiralo je tako da je bilo mesta za dobaciti svašta, ali taj osećaj s početka, ta opčinjenost koja veže, ta neobjašnjivost koja me naterala da odmah tvitnem da će ovo biti godina mojih borbi i malo čega drugog, to nije dalo nikud do oduševljenju i zaljubljenosti.

Ne u način pisanja. Jer, on je gotovo nepodnošljivo normalan, skandinavski, operisan od potrebe da oduševi, da se citira, da raspali književnu ekstazu, naprotiv, surovo normalno, racionalno, realistično, svedeno pripovedanje. Niti u samu priču, jer ona je autoosvrt na najvažnije delove iz dalje, a nešto malo iz bliže prošlosti, ne autobiografiski spis, taman posla, jer niti ide s početka, niti ima vremensku sređenost, niti obrađuje život sistematski detaljno, naprotiv, gotovo bezobrazno je okrenuto tek nekolicini događaja koji su snažno uticali na neka Knausgovora životna promišljanja, i to događaja koji su sa izuzetkom očeve smrti, zapravo veoma banalni, svakodnevni, svi smo ih prošli, takvi događaji tvore knjigu.

U stav sam se zaljubio. Muški je, iako plače često kao dete. Jasan je. Ne uvija, ne laska, ne traži pažnju, ne laže, ne izvoljeva. Frajer je, na način na koji su i pisci i ljudi sve manje. U način ekspresije stava. U način pripovedanja stava. U hrabrost da je tvori onakvom kakva jeste. U sposobnost da je u realnom pripovedanju dosadnih dana pretvori u opčinjavajuće štivo. U mogućnost da autobiografski spis pretvori u udžbenik života sa kojim se tako lako poistovetiti. Potpuni je frajer. Samo je takav lik mogao stotinu strana na primer, posvetiti novogodišnjoj žurci iz adolescentskih dana, na kojoj se nije desilo gotovo ništa specijalno, alkohol, trava, dosada, noćno stopiranje, neuspešno muvanje, ali čoveče ništa posebno. Tolstoj je na toliko strana opisivao pejzaž. Svako ima svoje prioritete. I na kraju, neizostavno prorađivanje odnosa sa istopolnim roditeljem koje ne možete da ne prođete u životu, on radi kako valja, obrađujući očevu smrt i prvih nekoliko dana nakon tog događaja. Tih nekoliko dana su ceo poslednji deo, mamutski deo. Koji boli.

Ne znam kakvi su nastavci Mojih borbi, tu su, spremni za čitanje u e-formatu, ili na papiru ako odnekud banu kao poklon. Znam da neće zavisiti od sadržaja, niti od načina pisanja, niti od realnog doživljaja, naprotiv, biće nastavak egzaltiranosti autorom koji je napokon raspalio iracionalne doživljaje pročitanog, nakon tonu vremena.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 07/04/2018 in Knjige koje preporučujem

 

O muzici- Džordž Bernard Šo

IMG_20180309_094544460_BURST002Uvod ovog teksta mogao bi da ide ovako: Postoji, na Drugom programu Radio Beograda, radnim danima, od 14 sati, emisija po imenu Vreme muzike. Pre i posle toga, sadržaj programa je jednako ili i više kvalitetan, autentičan, kulturom obojen i miljama udaljen od svakodnevne medijske kvazirealnosti, o čemu sam umeo pisati kad nemam o čemu drugom. Ali baš ta emisija, što zbog termina, što zbog potrebe da periodično otplovim u svet klasike, prija. I baš u toj emisiji, jednom prilikom, prošle godine, tema beše DŽ. Bernard Šo i njegovo pisanje o muzici. Treba li reći da pojma nisam imao da je Šo pisao o muzici. I da je bio gotovo čuven u svoje vreme po tome. I da je, kao i u svom kompletnom opusu, i na terenu muzičke kritike bio britak, beskompromisan, lajav i strog. Ali uverljiv, do srži iskren i pošten. Eto, tad sam utefterio činjenicu da bi valjalo potražiti knjige u kojima ti tekstovi postoje, jer morala ih je voditeljka odnekud čitati, ali pretražih hodnike interneta, knjižare, antikvare i nađoh ništa. Ništa. Do sad.

A mogao bi da ide i ovako: Prvo čitanje Politike bilo je dečačko, u danima kada ih je deda donosio iz kluba penzionera i kada je niko u kući nije čitao, uzimao sam je i preskačući prvih milion političkih strana listao sport i briljantne feljtone. Prvo čitanje bilo je zaljubljivanje u atipičan i sjajan format, i maštanje o danima kada će se odrasti i takva novina čitati od početka do kraja. Drugo čitanje beše u vreme studija, Politika Ljilje Smajlović bila je politički ultimativno konzervativna, u Antonićevim i Vukadinovićevim dnevnim pisanijama i desničarska, i dnevno politički sumanuto maliciozna. Ali feljtoni su i dalje valjali, sport je imao smisla, a pregled uvodnih strana sa vestima iz sveta bio je sjajno iskustvo. Treće čitanje je došlo u naizgled zrelije doba, kada je Bujošević uspeo od nje napraviti ozbiljan list, relativno objektivan, bolje štampan i uravnotežen. Bio je pomalo bezličan ali dobar, baš dobar. Posle toga sam mislio da joj se neću više vraćati. I, sad da me pitate što sam to uradio od prošle nedelje, pokušavajući napraviti večernju umesto jutarnje rutine, ne bih umeo da kažem. Ne bih ni trošio vreme na to kako izgleda današnja verzija, a opet, da ne beše nje, pitanje je da li bih saznao da se ova knjiga pojavila. Jer, ne pronađoh ni na jednom drugom portalu ili mediju koje pratim vest o tome da je Službeni glasnik pokrenuo novu ediciju i otvorio je Šoom.

Sva je prilika, a daleko da je takav slučaj neočekivan, da će ova knjiga proći posve tiho, skromno i neopaženo kroz svoje novo domaće izdanje. Što je u suštini u redu. Jer, između korica skupljeni tekstovi zaboravljenog pisca i dramaturga o muzici (ne svi jer je takav podvig nemoguć obzirom da ih je bilo nekoliko hiljada), i to klasičnoj, još zaboravljenijoj u današnje vreme, drugačije ni ne može i ne treba proći. Ali za mali broj fanatika, ovo je sve samo ne obično štivo. U njemu raspojasani, samouki, genijalni skriboman staroga doba, beskompromisno, drsko, antikitnjasto i nepomirljivo piše o svojim utiscima o koncertima, kompozicijama i kompozitorima koje je posećivao i slušao. Piše i ne mari ni za koga i ni za šta. Iskren do srži, autentičan i britko duhovit kao malo ko. Kao niko.

Džo Bernard Šo je kao običan slušalac, recipijent umetničkog sadržaja, preteča onog što se danas naziva kritikom, prikazom, ocenom, utiskom. Samo, Šo je za sve njih ili nas, nedodirljiv i nedostižan. Jer nije mario ni za koga i ni za šta, osim da svoju emociju, kakva je da je, prenese na papir. A na papiru ona ili laje ili je ljuta ili je smorena, ili je egzaltirana i ekstatična, zviždi ili aplaudira. Ravnodušna nije.

Nisam naravno još pročitao knjigu. Niti imam nameru da to uradim od početka, ili do kraja, ili odjednom. Pobogu. Čitaću je, nadam se, uvek, stalno, po malo, kao podsetnik kako se piše, o doživljaju nečega, umetničkog čina, na primer. Početno prelistavanje otkrilo je izvrsnu štampu, začinjenu ilustrovanim pasažima, divan omot, knjigu koja je lepa i koja diše, prva o kojoj ću nepročitanoj pisati tekst, sa dva uvoda i bez zaključka, jer ga u ovom slučaju teško i biti može.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 09/03/2018 in Knjige koje preporučujem, Music box

 

Sunce ovog dana

untitledPre čitanja, voleo sam pisca, bezrezervno, nekritički i dečački, kako se vole autori koji su vas davno kupili posle prvih nekoliko rečenica, a posle samo slagali kulu koju više nije imalo smisla rušiti. Pre čitanja, gledao sam intervjue, televizijske autoportrete, isečke sa promocija, preskakako ono što ne volem i radovao se knjizi kao malo kojoj objavljenoj prošle godine.

A onda, pri početnim taktovima uvoda, pa gotovo do polovine čitanja, osmislih u glavi, pa tamo i zgužvah i bacih nekoliko sažetaka koji su hteli da lanu svakakvu samo ne pohvalnu reč ovom štivu. Blago čuđenje drskosti da se najvećem od svih pisaca obraćate tako bezobrazno direktno u formi ličnih pisama dobrom prijatelju. Sporost u prihvatanju dobronamernosti, bezrazložna ali sveprisutna sumnja u motive stvaranja takvih zapisa, besmislice od misli ispostaviće se kasnije. Jer ubrzo nakon nekoliko uzdisanja za rečenicama koje samo Pištalo može da osmisli i izritmira, ostalo je uglavnom divljenje, upravo toj hrabrosti, koja je u osnovi imala predivne noseće emocije.

Nije hrabro zapravo, nego iskreno do srži, autentično i iz unutrašnjih vriskova duše izbačeno pisanje kao veličanstven omaž najvećem. Lik i delo Andrićevi, secirani u detalje, na površinu izbačeni i iz mraka osvetljeni delovi o kojem smo retko ili nikada razmišljali, Andrić kao igrač, kao strast, kao ljubitelj čulnog, kao erotoman, kao iracionalnost, ali uvek kao svetlo, uvek kao Sunce, kojeg autoru ni klimatske promene nisu ogadile.

Do kraja, čitaću prepušten iskrenosti i strahopoštovanju ka idolu u pisanju, oslobođen misli o tome da li je ovo moglo ostati lično štivo u zaključanim arhivama. Nije moglo, kaže Pištalo, ceo život je hteo da napiše ovakvu knjigu, pisama Ivanu, knjigu koja bi danas mogla da posluži i kao odbrana nobelovca od spuštanja mu imena i dela u blato raznih kvazi nagrada i gradova. A Na kraju čitanja koje dođe brže i lakše od svih očekivanja, kao po običaju, neosvešćeno oduševljen i kupljen raskošnošću rečenica koje valja ostaviti glumcima savršene dikcije da prinesu bogovima, zamišljen nad ličnošću jedinog nobelovca kojeg ćemo ikada imati i svim njegovim junacima i licima iz priča koje je Pištalo ovde osvetlio na potpuno čudan, neočekivan, izvrnut način, nasmejan istorijskim i političkim paralelama i događajima koji su samo naizgled slučajno zalutali u interna pisma, nadahnut kao u retko kom opisu Principovom ulogom i motivima čina koji su ga odveli u besmrtne, ostajem zadovoljan.

Pisaću je kao poemu, kao esej, kao liriku proze, kao pokorni nesujetni omaž piscu koji ima nagradu koji nijedan odavde nije niti će imati i zbog koje će u svetu književnika autentična pokornost toj misli uvek biti eksces više no pravilo, pamtiću je kao dnevnik, kao igrokaz dostojan onoga ko ga je i potpisao.

Jer, za mene, autor Tesle i Venecije ne može napisati ne knjigu, no rečenicu koja u svojoj raskoši ne maršira lepotom svake reči. Pa i ne bila dostojna prethodno nabrojanih.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27/01/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Luzitanija

untitledVišesatno čekanje na proglašenje ovogodišnjeg dobitnika, odlaganje i očigledno razmimoilaženje članova žirija, i laureat koji nakon dugo vremena ne pripada književnoj kvazieliti niti zatvorenim krugovima sistema i najvećih izdavača, kao retko kad su učinili da u trenutku poželim da ga čitam, sad i odmah, izdanje na čijim koricama još uvek neće stajati „Ninova nagrada 2018“. Beše to jedna od boljih odluka koje sam doneo s početka godine, ne samo ove.

Luzitanija beše negdašnji naziv za Portugaliju, a beše i ime prekookeanskog putničkog broda potopljenog s početka prvog velikog rata u čijem vremenu je i smeštena radnja priče, ako bismo ovo što se unutar korica pripoveda mogli i smeli nazvati klasičnom radnjom, a beše i ime institucije mentalno obolelih u Beogradu koja je tokom rata dobila status samostalne države sa pripadajućim institucijama koje su podjednako tvorili pacijenti i osoblje, sa zastavom himnom i vladom. Tako da je već iz naslova jasno, koliko je metafore unutra, koliko paralela koje bi se mogle tako lako i jednostavno pravolinijski provlačiti sa vremenom današnjim, luđim i mračnijim od onog u sred prvog velikog globalnog sukoba sa milionima žrtava.

Paralalno sa životom tako čudne institucije sa još čudnijim i genijalnijim upravnikom, teku i životi nekolicine aktera koji će joj na ovaj ili onaj način pripadati, aktera sve do jednog iščašenih, izvrnutih van standarda, polumističnih profesora, muzejskih čuvara, zoologa, i jednog prekookeanskog putnika koji živi život u misiji kreiranja sopstvene grobnice za života. Gospodin Teofilović, alfa i omega romana, preživeli putnik Luzitanija broda, rezident Luzitanija države, koji je zašao u podzemne svetove, kreirao misli i otelotvorio jačinu ćutanja unutar romana, i pojavljivanje ćerke na kraju mu, čija je ispovest napisana tako da je samo ona bila dovoljna za veliku nagradu.

A paralelno sa akterima, neretko preobučenim i transformisanim u životinje, u maske, u drugačije, u sedam osmina životinjskog koliko imamo u sebi ili sedam osmina ledene sante koju krijemo pod vodom, žive život predmeti, kutije, tuneli, istorija, prirodnjačke nauke, botanička terminologija, izmaštani zoosvetovi, novi jezik, novo poimanje, mistika, triler, šizofrenija, nove stilske figure, nepojmljivo čudno bogatstvo novog unutar neke knjige.

Poigravanje sa velikim nacionalnim mitovima, izvrtanje naglavačke Principovog atentata, smisla balkanaskih ratova, čuvenih pukovničkih herojskih govora, preispitivanje osnova na kojim smo ih izgradili, posebno je hrabro i posebno je fascinirajuće, opominjuće i radikalno. Vredno je dugog i staloženog razmišljanja.

Čitanje ovakve knjige je sve samo ne lako i jednostavno, sve samo ne opuštajuće i večernje zabavno. Ne dozvoljava preskakanje ni redka, ako hoćete da ste u igri, i ako nećete da ste van zahtevnih i teških detalja. Pisanje je kitnjasto sa merom koja je nedostajala Gatalici kad je pisao o tom ratu, pisanje je divlje i razuzdano u meri koju nemaju pravi pisci oivičeni različitim pravilima i razrađenim zanatskim šemama, pisanje je sjajno. A čitanje tekstova o ovoj knjizi nije vredno ni sekunda vremena, jer tekst koji će je opisati kako valja, nećete naći, pogotovo ne ovde, ali ni u klasičnom obrazloženju žirija koji je doneo jednu od najhrabrijih odluka kad ju je pre neki dan ovenčao velikom nagradom.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21/01/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Zen i umetnost održavanja motocikla

untitledStotinu dvadeset i tri izdavača su odbila ovaj rukopis pre no što je uspeo da ugleda svetlost dana. Postoje ljudi koji je obožavaju do iznemoglosti. Orhanu Pamuku je promenila život. Neki su napisali da su je bacali iz protesta u smeće, bukvalno. Najčitanija je ikad napisana filozofska knjiga. Pobogu, kakva šizofrenija, činilo se nakon pažljivo nakupljenih informacija koje su prethodile čitanju. Nije manjkalo šizofrene podvojenosti ni tokom višednevnog čitanja, ooo naprotiv.

Prvih stotinu strana ostavilo je čudan i nedovršen utisak koji je bio daleko od impresioniranosti, ali blizu nemiru i čuđenju u šta će do kraja da se pretvori. Držale su me budnim i zainteresovanim, usisavajući misli na najmanjoj, eko brzini. Prvih stotinu strana naučile su me i da naučim više da verujem naslovima. Jer, unutra je zaista hronološki razbijena i bolesnom pedantnošću ispričana umetnost održavanja motocikala. I njihovo putovanje istima kroz nepregledne američke prerije. Vrućina beše, nepodnošljiva. I paralelno sa putopisnom radnjom ambiciozno postavljena filozofska osnova romana koja se odvija u monologu naratora. Prvih stotinu strana umeju da pulsiraju ali samo u retkim slučajevima na tako čudan način mirišu na svakakvo ludilo u nastavku.

A u nastavku me usisalo na maksimalnoj bzrini, bez silence opcije. Bučno i jako, prejako. Nastavak je otvorio tonu misli i zatvorio tek nekoliko njih.

Mini istorija filozofije ispričana kroz roman, pa to je nemoguće ali istinito. Spuštena na nivo razumljiv i bez prethodnog predznanja, ali i dalje dovoljno visoko za kvalitetne glavobolje, prekide u čitanju, i zurenje u zid. Mini istorija filozofije ispričana kroz unutrašnja prelamanja glavnog junaka koji se bori sa svojom podsvešću, ili svojim alter egom, ili svojim duhom, ili svojim drugim ja, kako god. Mini istorija filozofije postavljena kroz krucijalno pitanje o jednom ili o mnoštvu, o klasičnom ili romantičnom poimanju života. Mini istorija filozofije bolje napisana i jednostavnije objašnjena od većine stručnih knjiga sa takvom ambicijom. Mini istorija filozofije koja je podsetila na profesora kojeg sam slušao i koji je umeo isto to, sa kredom i zelenom tablom. Što ne znači da sam većinu razumeo, naprotiv.

Ujedno i putopis ispričan nenametljivo ali dinamično, progresivno i poluavanturistički. Nepregledna američka zemlja i načini da je prelazite na motociklu, sa sinom, kao u ovom slučaju. Putopis u kojem dan započnete na sumanutoj pustinjskoj vrućinčini a završite pod snegom, negde na vrhu iznad nje. Punokrvni putopis posle kojeg poželite i sami da putujete, odmah.

Otac-sin odnos, nenametljiv, čudan, bolno iskren, težak, obilno težak i samo naizgled usputan. Otac-sin odnos bez romantične pozadine, izuzev u poslednjoj sceni koja je zamirisala na holivud i koja je lepo objašnjena u autorovom pogovoru kojeg ovo Okeanovo izdanje sadrži. Pogovor koji je bio tako potreban ne samo kao razjašnjenje mnogih nedoumica nego i kao najkvalitetniji opis dela koji ćete moći dobiti.

I rukopis dostojan inženjerskih priručnika, bez svake sumnje. Rukopis koji možete držati u radionici ako i kad odlučite naučiti kako stvarno funkcioniše mehanizam motora vašeg vozila, najozbiljnije.

Reče autor, ima knjiga koje nisu umetnička dela ali su kulturološki fenomeni i kao takvi su ušli u besmrtne. Ne bih imao šta dodati.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 09/12/2017 in Knjige koje preporučujem