RSS

Moja borba I- Karl Uve Knausgor

untitledVolim iracionalne doživljaje književnosti, umetnosti uopšte, zapravo. Osećaje koji se ne objašnjavaju jednostavno, niti zvuče smisleno, niti se uklapaju u koncept postojećeg. Osećaje koji stoje iščašeno na plaži racionalnog. Ali, ne doživim ih često čitajući, uopšte, zapravo sve su ređi. Tim više raduju.

Opčinio me je Knausgor odmah, već nakon prvih nekoliko strana. Gotovo da bih mogao reći na prvi pogled, na prvu reč, na prvi miris atmosfere koju sam osetio. Opčinio je na način posle kojeg mi je bilo jasno da više neće biti mesta racionalnim spoznajama pročitanog, neće biti pravog kritičkog osvrta na napisano, ma šta bude ritmiralo do kraja čitanja. A ritmiralo je svašta, u ne uvek sređenim mislima autora, ritmiralo je tako da je bilo mesta za dobaciti svašta, ali taj osećaj s početka, ta opčinjenost koja veže, ta neobjašnjivost koja me naterala da odmah tvitnem da će ovo biti godina mojih borbi i malo čega drugog, to nije dalo nikud do oduševljenju i zaljubljenosti.

Ne u način pisanja. Jer, on je gotovo nepodnošljivo normalan, skandinavski, operisan od potrebe da oduševi, da se citira, da raspali književnu ekstazu, naprotiv, surovo normalno, racionalno, realistično, svedeno pripovedanje. Niti u samu priču, jer ona je autoosvrt na najvažnije delove iz dalje, a nešto malo iz bliže prošlosti, ne autobiografiski spis, taman posla, jer niti ide s početka, niti ima vremensku sređenost, niti obrađuje život sistematski detaljno, naprotiv, gotovo bezobrazno je okrenuto tek nekolicini događaja koji su snažno uticali na neka Knausgovora životna promišljanja, i to događaja koji su sa izuzetkom očeve smrti, zapravo veoma banalni, svakodnevni, svi smo ih prošli, takvi događaji tvore knjigu.

U stav sam se zaljubio. Muški je, iako plače često kao dete. Jasan je. Ne uvija, ne laska, ne traži pažnju, ne laže, ne izvoljeva. Frajer je, na način na koji su i pisci i ljudi sve manje. U način ekspresije stava. U način pripovedanja stava. U hrabrost da je tvori onakvom kakva jeste. U sposobnost da je u realnom pripovedanju dosadnih dana pretvori u opčinjavajuće štivo. U mogućnost da autobiografski spis pretvori u udžbenik života sa kojim se tako lako poistovetiti. Potpuni je frajer. Samo je takav lik mogao stotinu strana na primer, posvetiti novogodišnjoj žurci iz adolescentskih dana, na kojoj se nije desilo gotovo ništa specijalno, alkohol, trava, dosada, noćno stopiranje, neuspešno muvanje, ali čoveče ništa posebno. Tolstoj je na toliko strana opisivao pejzaž. Svako ima svoje prioritete. I na kraju, neizostavno prorađivanje odnosa sa istopolnim roditeljem koje ne možete da ne prođete u životu, on radi kako valja, obrađujući očevu smrt i prvih nekoliko dana nakon tog događaja. Tih nekoliko dana su ceo poslednji deo, mamutski deo. Koji boli.

Ne znam kakvi su nastavci Mojih borbi, tu su, spremni za čitanje u e-formatu, ili na papiru ako odnekud banu kao poklon. Znam da neće zavisiti od sadržaja, niti od načina pisanja, niti od realnog doživljaja, naprotiv, biće nastavak egzaltiranosti autorom koji je napokon raspalio iracionalne doživljaje pročitanog, nakon tonu vremena.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 07/04/2018 in Knjige koje preporučujem

 

O muzici- Džordž Bernard Šo

IMG_20180309_094544460_BURST002Uvod ovog teksta mogao bi da ide ovako: Postoji, na Drugom programu Radio Beograda, radnim danima, od 14 sati, emisija po imenu Vreme muzike. Pre i posle toga, sadržaj programa je jednako ili i više kvalitetan, autentičan, kulturom obojen i miljama udaljen od svakodnevne medijske kvazirealnosti, o čemu sam umeo pisati kad nemam o čemu drugom. Ali baš ta emisija, što zbog termina, što zbog potrebe da periodično otplovim u svet klasike, prija. I baš u toj emisiji, jednom prilikom, prošle godine, tema beše DŽ. Bernard Šo i njegovo pisanje o muzici. Treba li reći da pojma nisam imao da je Šo pisao o muzici. I da je bio gotovo čuven u svoje vreme po tome. I da je, kao i u svom kompletnom opusu, i na terenu muzičke kritike bio britak, beskompromisan, lajav i strog. Ali uverljiv, do srži iskren i pošten. Eto, tad sam utefterio činjenicu da bi valjalo potražiti knjige u kojima ti tekstovi postoje, jer morala ih je voditeljka odnekud čitati, ali pretražih hodnike interneta, knjižare, antikvare i nađoh ništa. Ništa. Do sad.

A mogao bi da ide i ovako: Prvo čitanje Politike bilo je dečačko, u danima kada ih je deda donosio iz kluba penzionera i kada je niko u kući nije čitao, uzimao sam je i preskačući prvih milion političkih strana listao sport i briljantne feljtone. Prvo čitanje bilo je zaljubljivanje u atipičan i sjajan format, i maštanje o danima kada će se odrasti i takva novina čitati od početka do kraja. Drugo čitanje beše u vreme studija, Politika Ljilje Smajlović bila je politički ultimativno konzervativna, u Antonićevim i Vukadinovićevim dnevnim pisanijama i desničarska, i dnevno politički sumanuto maliciozna. Ali feljtoni su i dalje valjali, sport je imao smisla, a pregled uvodnih strana sa vestima iz sveta bio je sjajno iskustvo. Treće čitanje je došlo u naizgled zrelije doba, kada je Bujošević uspeo od nje napraviti ozbiljan list, relativno objektivan, bolje štampan i uravnotežen. Bio je pomalo bezličan ali dobar, baš dobar. Posle toga sam mislio da joj se neću više vraćati. I, sad da me pitate što sam to uradio od prošle nedelje, pokušavajući napraviti večernju umesto jutarnje rutine, ne bih umeo da kažem. Ne bih ni trošio vreme na to kako izgleda današnja verzija, a opet, da ne beše nje, pitanje je da li bih saznao da se ova knjiga pojavila. Jer, ne pronađoh ni na jednom drugom portalu ili mediju koje pratim vest o tome da je Službeni glasnik pokrenuo novu ediciju i otvorio je Šoom.

Sva je prilika, a daleko da je takav slučaj neočekivan, da će ova knjiga proći posve tiho, skromno i neopaženo kroz svoje novo domaće izdanje. Što je u suštini u redu. Jer, između korica skupljeni tekstovi zaboravljenog pisca i dramaturga o muzici (ne svi jer je takav podvig nemoguć obzirom da ih je bilo nekoliko hiljada), i to klasičnoj, još zaboravljenijoj u današnje vreme, drugačije ni ne može i ne treba proći. Ali za mali broj fanatika, ovo je sve samo ne obično štivo. U njemu raspojasani, samouki, genijalni skriboman staroga doba, beskompromisno, drsko, antikitnjasto i nepomirljivo piše o svojim utiscima o koncertima, kompozicijama i kompozitorima koje je posećivao i slušao. Piše i ne mari ni za koga i ni za šta. Iskren do srži, autentičan i britko duhovit kao malo ko. Kao niko.

Džo Bernard Šo je kao običan slušalac, recipijent umetničkog sadržaja, preteča onog što se danas naziva kritikom, prikazom, ocenom, utiskom. Samo, Šo je za sve njih ili nas, nedodirljiv i nedostižan. Jer nije mario ni za koga i ni za šta, osim da svoju emociju, kakva je da je, prenese na papir. A na papiru ona ili laje ili je ljuta ili je smorena, ili je egzaltirana i ekstatična, zviždi ili aplaudira. Ravnodušna nije.

Nisam naravno još pročitao knjigu. Niti imam nameru da to uradim od početka, ili do kraja, ili odjednom. Pobogu. Čitaću je, nadam se, uvek, stalno, po malo, kao podsetnik kako se piše, o doživljaju nečega, umetničkog čina, na primer. Početno prelistavanje otkrilo je izvrsnu štampu, začinjenu ilustrovanim pasažima, divan omot, knjigu koja je lepa i koja diše, prva o kojoj ću nepročitanoj pisati tekst, sa dva uvoda i bez zaključka, jer ga u ovom slučaju teško i biti može.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 09/03/2018 in Knjige koje preporučujem, Music box

 

Sunce ovog dana

untitledPre čitanja, voleo sam pisca, bezrezervno, nekritički i dečački, kako se vole autori koji su vas davno kupili posle prvih nekoliko rečenica, a posle samo slagali kulu koju više nije imalo smisla rušiti. Pre čitanja, gledao sam intervjue, televizijske autoportrete, isečke sa promocija, preskakako ono što ne volem i radovao se knjizi kao malo kojoj objavljenoj prošle godine.

A onda, pri početnim taktovima uvoda, pa gotovo do polovine čitanja, osmislih u glavi, pa tamo i zgužvah i bacih nekoliko sažetaka koji su hteli da lanu svakakvu samo ne pohvalnu reč ovom štivu. Blago čuđenje drskosti da se najvećem od svih pisaca obraćate tako bezobrazno direktno u formi ličnih pisama dobrom prijatelju. Sporost u prihvatanju dobronamernosti, bezrazložna ali sveprisutna sumnja u motive stvaranja takvih zapisa, besmislice od misli ispostaviće se kasnije. Jer ubrzo nakon nekoliko uzdisanja za rečenicama koje samo Pištalo može da osmisli i izritmira, ostalo je uglavnom divljenje, upravo toj hrabrosti, koja je u osnovi imala predivne noseće emocije.

Nije hrabro zapravo, nego iskreno do srži, autentično i iz unutrašnjih vriskova duše izbačeno pisanje kao veličanstven omaž najvećem. Lik i delo Andrićevi, secirani u detalje, na površinu izbačeni i iz mraka osvetljeni delovi o kojem smo retko ili nikada razmišljali, Andrić kao igrač, kao strast, kao ljubitelj čulnog, kao erotoman, kao iracionalnost, ali uvek kao svetlo, uvek kao Sunce, kojeg autoru ni klimatske promene nisu ogadile.

Do kraja, čitaću prepušten iskrenosti i strahopoštovanju ka idolu u pisanju, oslobođen misli o tome da li je ovo moglo ostati lično štivo u zaključanim arhivama. Nije moglo, kaže Pištalo, ceo život je hteo da napiše ovakvu knjigu, pisama Ivanu, knjigu koja bi danas mogla da posluži i kao odbrana nobelovca od spuštanja mu imena i dela u blato raznih kvazi nagrada i gradova. A Na kraju čitanja koje dođe brže i lakše od svih očekivanja, kao po običaju, neosvešćeno oduševljen i kupljen raskošnošću rečenica koje valja ostaviti glumcima savršene dikcije da prinesu bogovima, zamišljen nad ličnošću jedinog nobelovca kojeg ćemo ikada imati i svim njegovim junacima i licima iz priča koje je Pištalo ovde osvetlio na potpuno čudan, neočekivan, izvrnut način, nasmejan istorijskim i političkim paralelama i događajima koji su samo naizgled slučajno zalutali u interna pisma, nadahnut kao u retko kom opisu Principovom ulogom i motivima čina koji su ga odveli u besmrtne, ostajem zadovoljan.

Pisaću je kao poemu, kao esej, kao liriku proze, kao pokorni nesujetni omaž piscu koji ima nagradu koji nijedan odavde nije niti će imati i zbog koje će u svetu književnika autentična pokornost toj misli uvek biti eksces više no pravilo, pamtiću je kao dnevnik, kao igrokaz dostojan onoga ko ga je i potpisao.

Jer, za mene, autor Tesle i Venecije ne može napisati ne knjigu, no rečenicu koja u svojoj raskoši ne maršira lepotom svake reči. Pa i ne bila dostojna prethodno nabrojanih.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27/01/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Luzitanija

untitledVišesatno čekanje na proglašenje ovogodišnjeg dobitnika, odlaganje i očigledno razmimoilaženje članova žirija, i laureat koji nakon dugo vremena ne pripada književnoj kvazieliti niti zatvorenim krugovima sistema i najvećih izdavača, kao retko kad su učinili da u trenutku poželim da ga čitam, sad i odmah, izdanje na čijim koricama još uvek neće stajati „Ninova nagrada 2018“. Beše to jedna od boljih odluka koje sam doneo s početka godine, ne samo ove.

Luzitanija beše negdašnji naziv za Portugaliju, a beše i ime prekookeanskog putničkog broda potopljenog s početka prvog velikog rata u čijem vremenu je i smeštena radnja priče, ako bismo ovo što se unutar korica pripoveda mogli i smeli nazvati klasičnom radnjom, a beše i ime institucije mentalno obolelih u Beogradu koja je tokom rata dobila status samostalne države sa pripadajućim institucijama koje su podjednako tvorili pacijenti i osoblje, sa zastavom himnom i vladom. Tako da je već iz naslova jasno, koliko je metafore unutra, koliko paralela koje bi se mogle tako lako i jednostavno pravolinijski provlačiti sa vremenom današnjim, luđim i mračnijim od onog u sred prvog velikog globalnog sukoba sa milionima žrtava.

Paralalno sa životom tako čudne institucije sa još čudnijim i genijalnijim upravnikom, teku i životi nekolicine aktera koji će joj na ovaj ili onaj način pripadati, aktera sve do jednog iščašenih, izvrnutih van standarda, polumističnih profesora, muzejskih čuvara, zoologa, i jednog prekookeanskog putnika koji živi život u misiji kreiranja sopstvene grobnice za života. Gospodin Teofilović, alfa i omega romana, preživeli putnik Luzitanija broda, rezident Luzitanija države, koji je zašao u podzemne svetove, kreirao misli i otelotvorio jačinu ćutanja unutar romana, i pojavljivanje ćerke na kraju mu, čija je ispovest napisana tako da je samo ona bila dovoljna za veliku nagradu.

A paralelno sa akterima, neretko preobučenim i transformisanim u životinje, u maske, u drugačije, u sedam osmina životinjskog koliko imamo u sebi ili sedam osmina ledene sante koju krijemo pod vodom, žive život predmeti, kutije, tuneli, istorija, prirodnjačke nauke, botanička terminologija, izmaštani zoosvetovi, novi jezik, novo poimanje, mistika, triler, šizofrenija, nove stilske figure, nepojmljivo čudno bogatstvo novog unutar neke knjige.

Poigravanje sa velikim nacionalnim mitovima, izvrtanje naglavačke Principovog atentata, smisla balkanaskih ratova, čuvenih pukovničkih herojskih govora, preispitivanje osnova na kojim smo ih izgradili, posebno je hrabro i posebno je fascinirajuće, opominjuće i radikalno. Vredno je dugog i staloženog razmišljanja.

Čitanje ovakve knjige je sve samo ne lako i jednostavno, sve samo ne opuštajuće i večernje zabavno. Ne dozvoljava preskakanje ni redka, ako hoćete da ste u igri, i ako nećete da ste van zahtevnih i teških detalja. Pisanje je kitnjasto sa merom koja je nedostajala Gatalici kad je pisao o tom ratu, pisanje je divlje i razuzdano u meri koju nemaju pravi pisci oivičeni različitim pravilima i razrađenim zanatskim šemama, pisanje je sjajno. A čitanje tekstova o ovoj knjizi nije vredno ni sekunda vremena, jer tekst koji će je opisati kako valja, nećete naći, pogotovo ne ovde, ali ni u klasičnom obrazloženju žirija koji je doneo jednu od najhrabrijih odluka kad ju je pre neki dan ovenčao velikom nagradom.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21/01/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Zen i umetnost održavanja motocikla

untitledStotinu dvadeset i tri izdavača su odbila ovaj rukopis pre no što je uspeo da ugleda svetlost dana. Postoje ljudi koji je obožavaju do iznemoglosti. Orhanu Pamuku je promenila život. Neki su napisali da su je bacali iz protesta u smeće, bukvalno. Najčitanija je ikad napisana filozofska knjiga. Pobogu, kakva šizofrenija, činilo se nakon pažljivo nakupljenih informacija koje su prethodile čitanju. Nije manjkalo šizofrene podvojenosti ni tokom višednevnog čitanja, ooo naprotiv.

Prvih stotinu strana ostavilo je čudan i nedovršen utisak koji je bio daleko od impresioniranosti, ali blizu nemiru i čuđenju u šta će do kraja da se pretvori. Držale su me budnim i zainteresovanim, usisavajući misli na najmanjoj, eko brzini. Prvih stotinu strana naučile su me i da naučim više da verujem naslovima. Jer, unutra je zaista hronološki razbijena i bolesnom pedantnošću ispričana umetnost održavanja motocikala. I njihovo putovanje istima kroz nepregledne američke prerije. Vrućina beše, nepodnošljiva. I paralelno sa putopisnom radnjom ambiciozno postavljena filozofska osnova romana koja se odvija u monologu naratora. Prvih stotinu strana umeju da pulsiraju ali samo u retkim slučajevima na tako čudan način mirišu na svakakvo ludilo u nastavku.

A u nastavku me usisalo na maksimalnoj bzrini, bez silence opcije. Bučno i jako, prejako. Nastavak je otvorio tonu misli i zatvorio tek nekoliko njih.

Mini istorija filozofije ispričana kroz roman, pa to je nemoguće ali istinito. Spuštena na nivo razumljiv i bez prethodnog predznanja, ali i dalje dovoljno visoko za kvalitetne glavobolje, prekide u čitanju, i zurenje u zid. Mini istorija filozofije ispričana kroz unutrašnja prelamanja glavnog junaka koji se bori sa svojom podsvešću, ili svojim alter egom, ili svojim duhom, ili svojim drugim ja, kako god. Mini istorija filozofije postavljena kroz krucijalno pitanje o jednom ili o mnoštvu, o klasičnom ili romantičnom poimanju života. Mini istorija filozofije bolje napisana i jednostavnije objašnjena od većine stručnih knjiga sa takvom ambicijom. Mini istorija filozofije koja je podsetila na profesora kojeg sam slušao i koji je umeo isto to, sa kredom i zelenom tablom. Što ne znači da sam većinu razumeo, naprotiv.

Ujedno i putopis ispričan nenametljivo ali dinamično, progresivno i poluavanturistički. Nepregledna američka zemlja i načini da je prelazite na motociklu, sa sinom, kao u ovom slučaju. Putopis u kojem dan započnete na sumanutoj pustinjskoj vrućinčini a završite pod snegom, negde na vrhu iznad nje. Punokrvni putopis posle kojeg poželite i sami da putujete, odmah.

Otac-sin odnos, nenametljiv, čudan, bolno iskren, težak, obilno težak i samo naizgled usputan. Otac-sin odnos bez romantične pozadine, izuzev u poslednjoj sceni koja je zamirisala na holivud i koja je lepo objašnjena u autorovom pogovoru kojeg ovo Okeanovo izdanje sadrži. Pogovor koji je bio tako potreban ne samo kao razjašnjenje mnogih nedoumica nego i kao najkvalitetniji opis dela koji ćete moći dobiti.

I rukopis dostojan inženjerskih priručnika, bez svake sumnje. Rukopis koji možete držati u radionici ako i kad odlučite naučiti kako stvarno funkcioniše mehanizam motora vašeg vozila, najozbiljnije.

Reče autor, ima knjiga koje nisu umetnička dela ali su kulturološki fenomeni i kao takvi su ušli u besmrtne. Ne bih imao šta dodati.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 09/12/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Čovek po imenu Uve

untitledNakon što su ispunjene zamišljene godišnje kvote i izgustirani alternativni hirovi, nakon hedonističkog i uvek sjajnog češanja o mamutske klasike, napokon sam poželeo da u pauzi svega upoznam i to čuveno džangrizalo koje neumorno dugo, surovo i nestvarno dominantno vlada svetskim i domaćim prodajnim top listama. I nakon što su prošli plaćeni i manje plaćeni hvalospevi, prvi drugi i treći tiraži, a ona i dalje stajala na prodajnom vrhu, nešto je morala da ima, mislio sam, pre čitanja kojim zapravo planiram da završim čitavu čitalačku sezonu. I imala je.

Već na polovini čitanja iz aviona je sve bilo jasno- pitko, duhovito, direktno, jednostavno, vrckavo, emotivno sa daškom konstantne mada podnošljive patetike, toplo, sa izuzetno dominantnim i snažnim autentičnim glavnim junakom koji je u otporu svemu, i sa malim brojem okolnih životnih likova koji služe kao dekor pozornici koju praktično okupira glavni protagonist. Uve ima principe. Uve ima stav. Uve ne menja, ni jedno ni drugo. Uve jednostavno gleda na život. Uve se ne smeje kad ne mora. A gotovo nikad ne mora. Uve je za današnji svet konzervativan. Uve ne voli inovacije. Uve razmišlja inženjerski. Uve je pošten, tih i svoj. Uve ne da da ga lažu. Uve ne veruje medijima. Uve se ne ulizuje ljudima. Uve ih zaobilazi. Uve je samo jednom voleo u životu. Svoju ženu. Nakon njene smrti, nastavio je da bude sve ono što je bio i pre toga. Samo bez ikakve želje za životom. Uve se tokom čitavog toka romana bezuspešno i komično samoubija. Uve je potpuno strava lik.

A opet, nije to bio prvi roman sa karikiranim simpatičnim gunđalom kojeg je nemoguće ne zavoleti, niti je prvi skandinavski autor sposoban da sa stilom pljune današnjem potrošačkom svetu u lice, a nije ni najbolji sa kojim sam se sretao. Mada je i dalje strava lik. Tako su izgledale beleške na polovini čitanja.

A onda, u drugom delu u kojem takođe nije manjkalo ritma, niti keza na licu za vreme letenja preko strana, niti šmeka i trenutaka za pamćenje, počeli su prvo stidljivo a zatim sve intenzivnije da se pojavljuju tonovi i boje koje su divnu ideju obojili u romantičnu novogodišnju sapunicu. Priča se utopila u sigurnu zonu u kojoj je lako poentirati ali više nema invencije, niotkud se iz komšijskih kuća pojavila galerija klišeiziranih likova koji su tu samo da prodaju knjigu, gejevi, romantične ucveljene siledžije, istraživačke novinarke, zaljubljeni tinejdžeri i narastajuća patetika koja neće dozvoliti romanu niti njegovom genijalnom junaku dostojan kraj, no da pobegne iz istog. Ali ni to neće biti dovoljno pošto će se u milijardu puta viđenom filmu u njegov dom useliti po svemu sličan naslednik. Jooj. Pobogu, zašto. Uve je zaslužio više.

Principijelan, autentičan i prgav usamljenik je sigurno zaslužio više. Ali mi čitaoci možda i nismo. Jer, Uve je sve ono što današnji svet nije. Uve je sve ono čega više nema, ili ga ima samo u tragovima. Uve je nepodnošljivo podsećanje na sve ono što ne valja. A mi smo ga redom pazarili, čitali, smejali se njegovim avanturama iz udobnih fotelja a onda ujutru nastavili da živimo tačno onako kako je Uve mrzeo. Jebote, kakvi smo licemeri.

Čitaji skandinavske autore i u sledećoj godini. I to one prvoklasne, koji pljuju bez izvinjenja i čiji krajevi nikada nisu za romantična plakanja.

Prijatno i hvala na čitanju. Strava ste.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/11/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Negativci u književnosti, deo prvi- Karamazov

untitledIdiota sam čitao celo jedno sparno i dugo leto. Nakon čitanja, ostao sam mesecima zblanut i zabezeknut osećajem koji je vrištao iznutra a nije imao definisano ime. Vremenom se vrisak uobličio u reči koje su govorile kako nisam mogao da podnesem toliko dubinsko zahvatanje u pisanju, toliku jačinu, toliko razaranje suštine ljudske duše. Samo je jedan pisac mogao tako da piše, to je bilo jasno. Ne najlepše, niti najbolje, niti najraskošnije, niti išta što počinje prefiksom naj sa izuzetkom reči najbolje u dubinu suštine. Posle Idiota je ostala pustinja vremena pre no sam se dohvatio ikakve druge knjige.

Karamazove pak, čitam godinama, svim godišnjim dobima, nosim ih sa sobom u čitaču, i grickam kad ne znam šta ću sa sobom, u malim doziranim količinama koje ne dozvoljavaju pojavu onih unutrašnjih nepodnošljivih vriskova suštine. Ali Karamazovi su svakako drugačiji, bogatiji važnim simboličkim likovima, pozorišniji, teatralniji, lepši i teži od Idiota. A u sredini tog drugačijeg savršenstva, zavoleo sam, više no ikada jednog naizgled potpunog i pravog negativnog junaka, oca Karamazova. Razvratnika, kockara, oholu hulju koja ne bira reči i ne oblikuje postupke besramnosti. Ima nešto tako neopisivo životno, iskreno, postojano i predano ljudski što ga čini fantastičnim likom. I, čini mi se, kako sva važnost te knjige u svetskoj književnosti stoji na osnovama tog i takvog lika.

Fjodor Pavlovič je, više nego li ijedan pre, i uspešnije nego li ijedan posle njega negativac u umetnosti, otkrio mračne demone svačije ili gotovo svačije ljudske duše, i bez trunke stida ih zaplesao u svojoj pojavi, raskošno, raskalašno, bezobzirno i nametljivo. Fjodor Pavlovič laže i uživa u svojim lažima, spletkari i uživa u rezultatima svog spletkarenja, nepodnošljivo vulkanski pojačava hedonističke porive, smeje se svemu suprotnom, i duboko u sebi i duboko za sebe kao svaki istinski mračni karakter ćuti svoje patnje, svoje duhovno siromaštvo i oblikuje ga u patološkoj i nedefinisanoj ambivalentnoj roditeljskoj ljubavi. Fjodor Pavlovič je tako narastao u prvom delu romana, tako je čudno i naizgled ogavno dominirao u njemu, da je autor morao da ga ubije da bi delo preživelo. Fjodor Pavlovič možda beše mračna strana boga, isto koliko i svakog čoveka, i beše potpuno mračno veličanstven.

Nakon njega, pisaće se knjige i snimati filmovi sa bogato oslikanim i zabavnim negativcima koji će potajno biti voljeni kod publike, zvaće ih drajfusima, džokerima, oživljavaće ih genijalni glumci na daskama i ekranima u beskonačnost, a opet, svi će do jednog biti samo detalj, samo mrvica, samo milimetar stene najvećeg i najboljeg od svih negativaca, Fjodora Pavloviča Karamazova.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 05/11/2017 in Ponekad samo pisem