RSS

Juda

downloadNovi zavet sam jedini put u životu čitao kao maturant, marljivo, staloženo, u naučne svrhe, tokom nekoliko zimskih meseci. Primerak raskupusane i višestruko podvlačene knjige, Vukov prevod, decenijama nakon tog jedinog susreta i dalje stoji na polici, više kao spomenik mladom palom borcu koji je želeo da, kao i mnogi, osvetli ličnost proroka, raskrinkavajući ga u njegovoj suštini nego što je sposobna za izdrži nova listanja. Potpuno sumanuto, ali, nakon silnih događaja koji su pratili proces čitanja, mladalačka areligioznost ostala je stabilna ali sam Njega zavoleo, istinski, sa svim pripadajućim mu vrlinama i manama.  Na odbrani maturskog rada pred šarolikom komisijom koju su činili profesori prirodnjaci, darvinisti, vernici iz školske uprave, lokalni ćutljivi sveštenik i moja neutralna, staložena i večito racionalna profesorka i mentorka, zvučao sam, na iznenađenje svih, prilično pomirljivo, razložno i smireno, stišavajući buru koja je svo vreme stvaranja rada preteći tutnjala po školi. Moj obračun sa religijom završio je tako svoje putešestvije u redovno ocenjenom i arhiviranom maturskom radu.*

Junak ove knjige, svoje je pak istraživanje o drugoj najvažnijoj novozavetnoj ličnosti prekinuo usled melanholičnog hroničnog umora, razumljivih mladalačkih sumnji i nedostatka finansijskih sredstava da nastavi školovanje, pa pasaže tog genijalnog rada možemo čitati u monolozima i dijalozima koji zvone kroz tokove romana, u čudnoj kući na periferiji Jerusalema, gde će naći privremeno zaposlenje koje mu neće promeniti život. Ili hoće. Oklevetani apostol, druga reč za izdajnika u celom svetu (možda sa izuzetkom ovih prostora gde Vuk Branković ravnopravno saučestvuje), tako je napokon dobio svetlo velike pozornice kao glavni lik neke priče, bez da su ga unapred streljali. A tada postaje moguće i da on nije izdao, no je bio prvi i najveći, možda čak i jedini hrišćanin koji je ikada postojao. Onaj koji je dublje od samog Hrista verovao u njegovu božansku dušu, i koji ju je iz spiritualnih viših ciljeva žrtvovao. Dobrostojeći bogati apostol nije ni najmanje trebao tih 30 srebrnjaka, gotovo sitninu u to doba za čoveka njegovog statusa i porekla, recimo. Kakva hrabra osnova za eksplozivne, dinamične i žestoke rasprave koje vam knjiga nudi, ne namećući ih aksiomski ni u jednom trenutku.

Pa opet, da nije stavio Judu Kariotskog u naslov i tako mu dao snagu noseće ideje, roman bi funkcionisao i kroz drugi paralelni tok koji, opet na polujeretički način, barem iz izraelskog ugla, govori o najvećem bliskoistočnom sukobu, i svim njegovim izvorištima. Filozofski dubok i jak gotovo kao priča o osnivanju religije koja vlada svetom, i on tvori svoje heroje i izdajnike, dajući ovu potonju titulu preminulom ocu glavnog ženskog lika priče, domaćice te mistične kuće u kojoj odseda narator. I to je izdajstvo podložno izvrtanju na postavu kao Judino, no teret i krst prvog obeležja ostaće večan i nepromenjiv, sva je prilika.

A sam narator, taj okruglasti, poludepresivni mladić koji svakodnevno omlati dobro začinjen mađarski gulaš i kompot iza toga usred Jerusalema, na podnevnoj pauzi, mogao bi da vas iritira svo vreme, svojim odsustvom energije, preplavljujućim prepuštanjem stvarnosti, dok obavlja posao za koji je sitno plaćen, pravljenja noćnog društva ostarelom džangrizavom poslodavcu, mističnom starcu kojeg su toliki pisci pravili iz istog blata, a samo ga je Oster vaspostavio na pijedestal u Njujorškoj trilogiji i samo mu je Al Paćino dao dušu u Mirisu žene, e tako.

A pisanje pak, pisanje je priča za sebe. Ono teče kao najlepše planinske reke, neprekidno, u jednakim intervalima dinamike, žuboreći melodijski savršene rečenične pasaže. Tvori suštinu koja je pitka i svakom dostupna u svojoj nepreglednoj dubini. To mogu samo najveći pisci, a njih je sve manje. Amos Oz je jedan od takvih, bez da tu ima prostora za bilo kakvu raspravu.

Ovo je zapravo jedan od onih romana zbog kojih sam zavoleo čitanje, suštinskih, univerzalno važnih i večnih, pogodnih za lektire koje će zapravo eruptirati đake na drske i misaone rasprave tokom retko kvalitetnih časova književnosti, a tako savršeno dostupno ispisanim, da ga progutate tokom vikenda, možda ne baš ovakvog, vaskršnjeg, a možda baš tad, jačajući ili gušeći sopstvenu veru ili neveru, kako vam volja.

 

 

*Nikad dovoljno introspektivno ispitana, iznenadna odluka da ću da upisujem psihologiju, značila je i da bi maturski rad trebalo da bude iz datog predmeta, a profesorka mi je prijateljski skrenula pažnju da je najbolje da to bude psihološki profil neke istorijske ličnosti, lako se radi, i može da bude zabavno od istraživačkog dela do samog pisanja. Ne znam zašto ju je nekoliko dana potom prenerazila moja želja da to bude Isus, ali je temu odobrila poštujući moje argumente da je on bio (i) čovek, ličnost, koji je imao detinjstvo, ovozemaljski život, pritom zapisan i dostupan za analizu,  pa je samim tim podložan takvom ispitivanju. Rad na temu „Psihološki profil Isusa Hrista“ ostao je kao nezreli ali iskreni dokument jednog odrastanja. Oduvek sam bio ponosan na njega.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18/04/2020 in Knjige koje preporučujem

 

Leonid Dobičin-Priče

88218236_2714704005313934_6126219422118148791_n(1)Kada je, već priznat, slavan i ovenčan Nobelom, Josif Brodski na jednom predavanju na pitanje da izdvoji najboljeg prozaistu postrevolucionarne Rusije ispalio ime ovog čoveka, puna sala Harvardovog univerziteta je, nemajući pojma o kome se radi, ostala nema. Autoritet nobelovca tog je trenutka iz pepela izvadio zaboravljenog i mističnog autora na površinu i bilo je za očekivati da podari nov i bogat život njegovom nevelikom i naglo prekinutom stvaralaštvu. Bez mnogo uspeha, sva je prilika, iako je ne samo njegova pisana reč već i mitski nestanak sa javne scene i verovatno samoubistvo, bilo gotovo idealna podloga za otvaranje kult statusa u širim krugovima. No, decenijama nakon događaja na Harvardu, a gotovo vek od momenta njegovog nikad razjašnjenog nestanka, za Leonida Dobičina se zna, ali uglavnom u usko profilisanim čitalačkim krugovima i književnim salonima koji ostaju zatvoreni sami u sebe. Periodično ga se spomene, prevede, a u retkim prilikama i pročita, no to ne doprinosi omasovljenju njegovog kvantitativno skromnog opusa. Tim pre je poduhvat retko kvalitetnog domaćeg izdavača od prošle godine vanredno vredan, bogat i važan jer je u dve knjige spakovao kompletnu zaostavštinu kratkih priča kao i jedini za života objavljeni roman, u apsolutno fantastičnom i posebno hvale vrednom prevodu koji je vodeći računa o svakoj reči, svakom detalju, prelepo preneo na papir svu njenu veličinu.

Kolekciju priča iz ove knjige otvaraju radovi iz njegove prve zbirke, hronološki složeni i datumirani. Tematski, mirisno, pa i atmosferom slične i uglavnom ultimativno kratke epizode iz svakodnevnice, zapravo detalji epizoda, gotovo zamrznuti trenuci, opisani sa zapanjujućom jednostavnošću, perfektnim izborom reči, sintaksom koja diše, na granici arhaičnosti i sa otvorenim prezirom prema novoj, revolucionarnoj, crvenoj stvarnosti. Taj se prezir oseća, ne posustaje i ne odustaje sve do kraja, meljući sve pred sobom i otvoreno ismevajući osnovne postulate nove sovjetske realnosti. Neprestani vonj kiselog kupusa u vazduhu, proleterske pesme po ulicama, zakovitlana haotična galama, tragovi bezakonja i nasilja, i iznad svega bezbožništvo koje ga je, sva je prilika, posebno bolelo.

Ne sećam se kada sam u nečijem pisanju toliko osećao dah religije, njeno prisustvo u dnevnoj rutini koje je nenametljivo, duboko ukorenjeno u ljudima koji se u novom svetu bez te duhovnosti ne snalaze. U tom verovanju, u većini priča, majka junaka ili junakinja je ta koja je nosilac vere, domaćica, obična žena, ona je ta koja ne da na boga. Parohije, sveštenstvo, službe, i crkve, crkve koje kod njega „stoje“, za razliku od ljudi. Crkve koje su tu, ukopane i sveprisutne, zauvek. I pored spaljivanja drvenih lutki boga, i pored skrnavljenja svetina, u jednoj od poslednjih priča, u otvorenoj debati koja je imala za cilj dokazivanje postojanja tvorca, Dobičinov stav odnosi konačnu pobedu, na apsurdno duhovit način.

Kad uronite u prozu Leonida Dobičina, vrlo brzo shvatite zašto zapravo nema prostora omasovljenju, iako ona vrišti od minimalističkog lirskog kvaliteta, autentične i kolažne naracije, od cinizma i gotovo bizarne duhovitosti. No, pored te ogoljene jednostavnosti u opisima, naočigled naglašenog bukvalizma u pripovedanju, pisac zahteva budnog i proaktivnog čitaoca, i to svo vreme, bez daška pauze. Čitaoca spremnog da to pripovedanje premošćava i spaja, da učestvuje i dopunjuje. Jer, Dobičinovi opisi su tek miniigrokazi, poludovršene sekvence koje se smenjuju u superbrzim rezovima i u kojima je dijalog u jednom trenutku obično jutro u nečijoj kući, da bi već u sledećoj rečenici on postao večernja igranka u zadimljenom ambaru. Kako su i šta junaci radili između te dve slike, na vama je da nacrtate. A junake pak, kao retko gde, mnogo bolje i dublje opisuje njihovo ćutanje, ili pokoja reč koju prozbore, ili izolovani postupci, nego li opisi spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta ili stava, fantastična stvar.

Potpuno čudnovato stvaralaštvo. Na granici apsurda, koju neretko i drsko i pređe. Fragmentirano. Tako očigledno nedovršeno i prekinuto pre nego se razmahalo u ko zna kakvim delima, vidi se to u jedinoj „većoj“ pripovesti koja čini gotovo trećinu ukupne zbirke, i koja je otkopana decenijama kasnije, koja pokazuje sa kakvim darom i sposobnošću je autor bio u stanju da stvara i duže forme, i dalje džezerski iseckano, aritmično, ali grandiozno i stabilno. Daleko najbogatija i najkvalitetnija priča koju sam skoro pročitao. Nadam se i skori uvod u jedini autorov roman, Grad N.

Ne znam da li ga treba stavljati među ruske klasike. Ne znam ni da li vredi razmišljati na tu temu. Stojeći pred kućnom policom, zapravo ne znam ni gde bih sa njim. Poseban tip.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28/02/2020 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Mulat albino komarac

download

Idemo redom, jednostavnim i gotovo banalnim istraživanjem online književnog sveta. Od pet naslova iz najužeg NINovog izbora, ovaj ima najviše ocena, prikaza i komentara na goodreadsu i pratećim mrežama široke čitalačke publike (nagradjenog romana recimo skoro i nema), a tome osim snage izraza koji kulja unutar korica, zapravo najviše ima zahvaliti energiji i entuzijazmu izdavačke ekipe, za to nisu potrebni novci, već samo otvorenost ka komunikaciji i široka mreža prijatelja i zaljubljenika u pisanu reč koji će imenom i prezimenom stati iza ma kakvih prikaza i utisaka o pročitanom. Ne bi bilo loše da to uvide i domaći izdavači, zarobljeni u večnim žalbama za nedostatkom javnog prostora. U tom smislu, ova je knjiga velika pobeda drage mi, Imprimatur ekipe, koju ne poznajem lično, ali imam utisak da smo tu negde, naši, sa linijama prepoznavanja, i gotovo da bih se uvredio da čujem da je Boris recimo prolazio kroz Karlovce a da se nije javio da pijemo kafu, jel.

E sad, unutar korica, naizgled ratna priča, ni bolja ni lošija od mora sličnih štampanih prethodnih godina, no uspešno oslobođena ideologije ma koje vrste, fascinira svime više no li ratom samim, koji je tu više kao elementarna nepogoda ubačena da razori obično odrastanje koje je moglo ići u korak sa svetom, čitajući Pisma Milevi i slušajući Alice in Chains, recimo, duvajući dobre trave i blejeći na okolnim zidićima, listajući stripove i neuspešno i smotano se zaljubljujući u devojke koje te ionako nikad neće pogledati.

Rat je precenjena umetnička kategorija, ovaj ga je roman razgolitio i osramotio kao kukavicu i defetistu. Šteta je samo što uvek ima tog keca u rukavu kojim ti razori život, odvodeći najbliže, mladost i energiju u nepovrat.

Mini poglavlja koja napokon imaju naslove, a koji opet imaju poetiku i smisao, prelepa novost u domaćoj proznoj formi. Vapio sam za kvalitetnim podnaslovima još od Horvatovog Saba, koji je isto ostao sakriven u najužem izboru nekog NIN žirija i miljenik velikog broja publike koju poznajem. Kineske lutke kao lični favorit, neistražena višeslojnost u mogućnosti metaforisanja lutkama koja je u uvodnom poglavlju duhovito i dinamično banalizovana. Tražeći smisao u tekstu najvećeg Nirvaninog hita, autor je ipak ovaj sa komarcem izvukao na naslovnicu da krasi korice. A pomislih, mi smo se u društvu decenijama zadovoljavali poluseljačkim štosom da je ceo smisao refrena u lađenju jaja na koje je Kurta nagovorio Novoselić. Šta ti je novo čitanje klasika 🙂

Unutar sadržaja, detalji i motivi koji su nadražujuće fantastični i koji mi uvek odvoje dobru od odlične knjige, smešteni su uglavnom unutar nekoliko stranica istog poglavlja, ne dajući u tim trenucima zapleta ni daška vazduha, no vas neprestano drže uz konopce i udaraju svom snagom. Igranje stonog tenisa džepnim izdanjima klasika, borbe Gogolja i Mana, sjajno. Zatim, postojanje dilera koji u mračnom stanu valja nasnimljenu dobru muziku, da znate samo kakvu muziku, i to usred tutnjajućeg balkanskog haosa, muzički diler, genijalno i lično proživljeno, kažem. I na kraju, saosećanje sa teškim životom i lakom smrću mrava, a potom i ludilo kojim na najteže od svih pitanja na ovim prostorima-kuda pobeći odavde, neko ispaljuje Čile, ej Čile, iz kog rukava je njega iskopao. Nestvarno dobro.

Iako obojen melanholijom najlepših knjževnih junaka u ulogama autsajdera gubitnika, koji na kraju tonu u potpuni mrak i udaljena beznađa depresivnih tokova svesti i konačnog sloma(vidi po S. Tišma na primer), autor svog naratora na tako divan način, izvlači iz smrznutog zimskog sna napuštene kolibe, i sa prvim zracima proleća otkravljuje mu mišiće kojim će iskoračiti u neku svetlost, dajući mu još jednu šansu. Gotovo potpuno filmski adaptiran i divljenja vredan finalni preokret i završetak.

I tako. Ukoliko ste generacijski datumirani na sedamdeset i neka, ili osamdeset i neka godišta, školovali se na grandž podlozi sa metal elementima, formirali se uz Kiša ili Kafku, i još prošli pakao prekodrinskih sukoba, ne postoji nikakva šansa da vam ovo štivo ne ode direktno na police najdražih. U suprotnom, ma šta u suprotnom, nije me ni briga, uklapam se u sve navedene kategorije. Aplauz.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13/02/2020 in Knjige koje preporučujem

 

Hronika sumnje

Omaž jednom izdavaču

download (1)Ne znam rekoh li to i u jednom ranijem tekstu ovde, no, Otkrivanje samoće je bio gotovo slučajno pozajmljeni primerak iz biblioteke, kojeg, nakon ekstatičnog prvog, pa drugog čitanja, pa prvog pa drugog pozajmljivanja, svesno i namerno nisam vraćao punih petnaest godina. Stizale su periodične opomene, lagao sam u retkim susretima na ulici, tihu i blagu bibliotekarku, da ću doći čim je pronađem. Zapravo, izdavač je više nije imao na lageru, limundo rasprodaje još nisu postojale, a ja sam osećao neutoljivu želju da tu melahnoličnu i divnu storiju o odnosu s ocem zadržim u kućnoj biblioteci, zauvek. U međuvremenu sam dublje upoznao autorov opus i stavio ga na listu najdražih, skupljajući svako novo izdanje, u redovnim godišnjim posetama sajmu, više no u obilascima tada još uvek intimnih i lepih gradskih knjižara.

Geopoetika je inače bila tačka okupljanja, važan element sazrevanja većine nas iz razreda, ne samo u književnom pogledu. Bili su dovoljno veliki da imaju mesto u unutrašnjem prstenu Hale1, i dovoljno mali da ih nikada ne doživite kao dominantnog i velikog igrača koji je tu samo zbog para. Imali su Murakamija, Ostera i Pamuka, što je značilo da su od starta imali ne samo kontakte, nego i meru ukusa, idealnu za gimnazijsko upoznavanje pravog života, koje nije trpelo otvoreni kič niti naglašeni mejnstrim, mada nikaad nije bežalo od onoga što se nalazi na pola puta odatle ka dubokim hodnicima alternativnih svetova. Barem u mom slučaju. Imali su i dan danas imaju tako kreirane i realizovane edicije, da bi o tome valjalo pisati zasebno, dugo i u talasima oduševljenja. Imali su, i dan danas imaju, taj ušuškani, elegantni i estetski beprekorno kreiran štand, dole desno, od kojeg se kreće u sajamsko kruženje i na kom se isto završava. Imali su, i uvek će imati, važno i posebno mesto.

I, možda sam zato, godinama i sa uvek istom pažnjom, izbegavao detaljnije upoznavanje sa književnim opustom njenog tvorca, besmisleno se plašeći da će, ako i kad mi se ne dopadne, ukupna slika početi da bledi. Gledao sam ga u Autoportretu, slušao na radiju, i čekao da se čitanje namesti samo od sebe. Jer je tada najlepše. I eto, obzirom da su reizdali knjigu s početka, izmirio sam se sa lokalnom bibliotekom i tamo naleteo na Hroniku. Priča je dobila smisao.  Nakon čitanja, u kom sam nakon dugo vremena opet prepoznao one iskonske, tanane i višeslojne emotivne epizode u odnosu s ocem, taj smisao se rastvorio u čitave tokove misaonih procesa.

U prvom od njih recimo, a nakon susreta sa većinom ovogodišnjih naslova iz NINovog užeg izbora, kada je postalo jasno da ste morali da duvate u jugonostalgične postlevičarske vetrove da biste se na istom našli ( što u međuvremenu nastali neonacionalni bojkot manifest ne čitni mnogo upečatljivijim), bilo je tako osvežavajuće, tako drugačije, tako divno, čitati na sličnu temu sa racionalnom distancom, sa uznemirujućom hladnokrvnošću, sa odsustvom prenaglašene patetične jugonostalgije, ali ne bez ljubavi, kad i gde je trebalo i moralo. Pa i to izmeštanje naratorskog Ja u treće lice, a na koje sam čuo toliko gunđanja, je bilo sasvim očigledno potrebno, dobrodošlo i upečatljivo.

Nadalje, ovo je knjiga iz koje se toliko toga važnog može saznati. Čitav katalog informacija, događaja, pretpostavljam javno dostupan u raznim arhivama, prevashodno o društvenim i kulturološkim temama i fenomenima, licima i herojima, pomešan sa intenzivnim i isprepletenim sećanjima i razmišljanjima autora, koji je ne malom broju istih bio i svedok, ostavljajući to skromno, usputno, i gotovo iz senke prisutno tek da znate da je bio i video. Svašta. Jedinstveno gostovanje španske koride recimo, koncerte kultnih sastava, poznanstva s lokalnim herojima, korčulsku letnju školu, fenomen Bitlsa iz svih uglova, predivan arsenal tema. I iznad svega, i nakon svega, ova je knjiga gotovo omaž Koči Popoviću i onom što je sasvim možda moglo, a gotovo sasvim izvesno uopšte nije imalo šanse, da se dogodi, da je taj čovek bio prvi umesto prvi do prvog.

Nedavno sam u brzinskom razgovoru s prijateljicom čuo kako je pisala autoru, motivisana sasvim profesionalnim oduševljenjem na temu Osterovih prevoda, i kako joj je odgovorio, pristojno, dugačko i lepo, što ju je iznenadilo i obradovalo. Ne znam zašto. Pa to je direktor jedne Geopoetike i autor Hronike sumnje.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 01/02/2020 in Knjige koje preporučujem

 

Priručnik za čistačice

downloadNe sećam se ko je započeo oluju pohvala, urlike oduševljenja i salve aplauza posvećene ovoj knjizi prošle godine, ali mi se čini da beše Jergović, u jednom od tekstova na svojoj web strani, proglašavajući je skrivenim remek delom američke književnosti. A nakon reči takvog autoriteta, više nije bilo nazad, ređali su se tekstovi puni fantastičnih utisaka koji mame uzdahe i teraju na čitanje.
I u pravu su. Svi do jednoga. Koji god prikaz da pročitate, nećete pogrešiti. I ja bih ih drage volje potpisao, saglašavajući se gotovo od reči do reči sa pojedinima. Talenat koji nekontrolisano kotrlja iz, uglavnom vrlo kratkih priča Lucije Berlin, i koji je dobrim delom baziran na iznimno bogatom i dinamičnom stvarnom životu koji je vodila, ne dopušta ništa drugo no da joj se poklonite. No, meni se, iz ne znam tačno kog razloga, o tom oduševljenju ne piše toliko. Naprotiv, prozborio bih reč dve sa suprotne strane ogledala, tek kao dopunu opštoj euforiji.

Prvo, ovo nije tematska zbirka priča po izboru autorke, niti je smislen izbor iz opusa, niti je pokušaj stvaranja smislene kolekcije, niti je nastajao u određenom trenutku i formirao celinu. Naprotiv, valjda u želji da se otkrije sav raskoš i lepota pisanja, ovde je natrpano isuviše priča, tako da odaju utisak raskupusanosti i haotičnosti. Nije da dramatično spuštaju ukupan kvalitet, ali paraju oči, uši, srce, mozak, kako kome koji organ reaguje na pročitano. Kratka priča jeste potcenjena književna forma ali je vrlo osetljiva i nije podložna besmislenom slaganju, zapravo jeste, samo to ne valja. Ili ja, kao neko ko čitav život odbija da i pesmu koja mi se dopadne sluša van albuma na kom je objavljena, već samo i isključivo u sklopu istog, to ne mogu da podnesem. Ovo zapravo liči na plejlistu, a ne na album, recimo.

Drugo, iako ih inače volim i smatram sramotno zapostavljenim delom svake knjige, predgovori ovoj knjizi ne daju nikakav doprinos istoj i ne zaslužuju boravak unutar korica ovakvog remek dela. A što je najgore, čak ih je dva, napisali su ih ljudi više ponosni na činjenicu da Luciju poznaju, ili ako ne nju, a ono makar ljude oko nje, i da o njenom životu nešto znaju, pa zvuči kao da im je to jedina kvalifikacija da pišu o njenom stvaralaštvu, a zapravo o istom gotovo i ne pišu, već samo istu citiraju, u pasažima jednoličnih i uglavnom pogrešno izvađenih delova samih priča. Velike knjige zaslužuju mnogo, mnogo, rekoh li, o mnogo bolje predgovore.

I na kraju, iako je puna energije, divljeg i razuzdanog života u pisanju, istine u pisanju, lako uočljive i teško ispisane istine, iako priče poput ove koja je odabrana za naslovnicu, ili epizode iz Hitne pomoći zaslužuju boravak u best of almanasima, Lucija nije nešto najbolje što možete čitati u ovoj formi, pa čak i sa ovog kontinenta, videti pod Alis Manro.
A stavljanje bilo kog autora u istu rečenicu sa Čehovom reba strogo kontrolisati, da ne kažem komisijski proveravati.

I eto, knjiga je svakako remek delo u kom ćete uživati, kao u svakoj vrhunskoj zbirni priča, u dugom nizu godina, vraćajući im se sa uvek novom energijom i nekontrolisanom željom za čitanjem.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17/01/2020 in Knjige koje preporučujem

 

Upitaj prah- Fante u 5 scena

download

Zamračena bioskopska sala, letos, poluprazna, nakon što se već pročulo da film nema radnju i da ne valja, pretvara se u višesatnu rapsodiju doživljenog. Ne, nema zapleta, nema klasične radnje, nema akcije. Stari automobili, prikladna muzika svake sekunde, svaki kadar raskošnost boja, parodija na razne likove, kadrovi za sladokusce, glumčine na sceni, a zapravo prelepa bajka o šezdesetim. Antifilm za današnje standarde. Tarantino u svom najboljem izdanju, pobegavši od očekivanog, od svog, u daleku i lepu prošlost. Scena prva.

Mahnito letenje po sezonama Vavilon Berlin serije, nedavno, kad je jesen napokon odlučila da zamrači svoju svetlost i dozvoli hladnoći da osvoji prostor i stvori ambijent pogodan za gledanje velikih igranih programa. Uživanje u kameri, kostimima, slobodi vremena o kom se govori, haosu vremena u kom se vrtlog price odvija, i muzici najviše, atmosferi kabarea, morbidnosti naslovne numere, skladu nemačkog jezika sa muzikalnim, kao retko kad, kao nikad. I mistici koju kriju vozovi. Nije postojao čudniji period od onog između dva mamutska rata. Scena druga.

Poluispavano lutanje manjim i većim ulicama srca Niša, okružen ljudima koji ga čine većim i lepšim no što on stvarno jeste. Pitomi, ka sebi i ka drugom usmereni ljudi, puni muzike u sebi, dobre muzike, muzike koja i ne splavovima korporacijskih žurki džemuju džez iz njujorških klubova i mrze kad im tražiš da sviraju Sars. Proleće usred zime miluje. Grad koji i nedeljom izjutra živi. Kratkotrajna poseta prijateljima, ispunjenost u prostoru ispunjenim bojama, radost kad vidim da se neko ne plaši boja u enterijeru, i knjiga i disk na poklon. Klavir i Fante. Niš je savršen grad, esejističan u svom postojanju i prozan u ritmiranju svakodnevnice. Scena treća.

Predgovor Bukovskog, u ovom konkretnom izdanju pogovor, koji dodatno pulsira prljavštinu i strast napisanog. Koji sa pravom ismeva gomilu sadržaja koji propuštaju da stvaraju o vremenu u kom stvaraju, koji bacaju talenat na kreiranje divnih formi o prošlosti i budućnosti, dok vulkani sadašnjosti prolaze, dok trenuci, kakvi god da su, večno beže. Baca svetla pozornice na rusku književnost pre revolucije. A onda, bez trunke sujete, svu pažnju sveta pokloni Fanteu kojeg obožava. Stvarati o sadašnjosti. Treba. Scena četvrta.

Prljavština, ulice, jeftini hoteli, barovi i kafei, kurve, pustnja LA tridesetih, stvarana tridesetih. Autentična, krcata strašću. Pisac u pokusaju, alter ego autora, Bandini, raspojasane sujete i upitnog talenta. Bahat, znatiželjan, istraživački nastrojen, slobodan, svoj, mlad, zaljubljen, neartikulisano i nekontrolisano zaljubljen. Kamil, histerična i nepredvidiva Kamil iz Kolumbija kafea. Nepretenciozna, duboko nesrećna, zaljubljena, nekontrolisano i artikulisano zaljubljena, ne u Bandinija. Daleko od savršenstva u formi ili stilu, ali u samom srcu savršenstva trenutka, histerije, ludila u ljudima, ljubavi u osnovi priče. Pakla ispod osnove. Detalji koji osvajaju, mleko, zadovoljstvo u ispijanju mleka. I završnica u pustinji, sa sve bacanjem knjige u istu. Fante je otac američke proze, sramota me što sam to tek sad otkrio. Scena završna.

bonustrack

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28/12/2019 in Knjige koje preporučujem

 

Pisac kao profesija

untitledNa letovanje je sa mnom pošao čitač sa nekoliko stotina naslova, započetih, nedotaknutih godinama, svršenih pa ponovljenih, niska bisera o kojoj pisati neću. Nikada. Jer pisati o knjigama više neću. Nema se više šta reći. Započelo je sponatno i iskreno, sa željom da negde iz sebe izbacim vriskove oduševljenja onim što stvara Pol Oster, ili da napokon ispljunem najmračniju od svih misli, onu o tome kako me je iznervirao Murakami stvarajući onu davno zaboravljenu trilogiju. I dalje mnogo volim te prve blog tekstove. Posle je sve dobilo formu, narastalo u čitanosti, interesovanjima, zapažanjima, divnim komentarima, objavama, poznanstvima, ali je isto tako opadalo u novim rečima, u novim mislima, u novim autentičnim zapažanjima i iskrenim iskustvima. Bilo je prelepo i bilo je dosta. Ostaje još samo ovaj izlet.

Jer, na letovanje je sa mnom, pored tog čitača, pošla i jedna štampana knjiga, taze odštampana, nedotaknuta, sat vremena pre toga prispela u Bulevar Books, bez ijednog goodreads domaćeg prikaza i ocene. A ja i pored svega, i nakon svega, strašno volim Japanca.

A on je, po običaju sposoban da osvoji i prisvoji, nenametljivo i bez da se oznoji dok to radi, spontano, opušteno, sa manjkom drame, mistike i tenzije, i to mnogo više u ovim neromanskim spisima, esejima, dokumentarnim zapisima, kako god ih nazivali. Ova je vrhunac svega nabrojanog.

Deluje, zvuči i miriše tako opušteno Murakami u ovom prelepom štivu o tome kako funkcioniše jedan pravi, profesionalni pisac. Možda baš zato. Na svom je terenu, o sebi govori, o svom načinu stvaranja, o tome kako je i zašto počelo, o tome kako i zašto traje više od tri decenije. Retke su prilike u kojima će vam autor ovako otvoriti vrata sopstvene radne sobe, čineći to bez želje da u njenom opisu stvara umetničko remek delo. Potrebna je višestruka kontrola uvek prisutnih vodoskoka sujete da to uradite na jedan prizeman, sveden i jednostavan način. Samokontrola. Ima je čak i kad piše o nagradama koje nije osvojio i koje ga navodno ne tište (mada me nikada nijedan stvaralac u bilo kojoj oblasti nije ubedio da je to moguće, pa neće ni Murakami).

Ova knjiga sa toliko radosti poziva i motiviše na pisanje i više no na čitanje. I u njoj pored neskrivene i predivne ljubavi prema sopstvenim čitocima, više od svega zvoni taj trenutak iz potpuno nebitne bejzbol utakmice lokalne lige, taj udarac palice i taj houmran koji mu je u glavi razbistrio potrebu da otrči kući i počne da stvara. Trenutak kad shvatiš da je iznutra nešto zavrištalo da se piše.

Čekajući čitav život taj udarac, osmehnuo sam se i udahnuo kad ga je opisao, zatvorio knjigu na sekund, odlučio da je vreme da se zatvori blog, pokloni i beskrajno zahvali čitaocima za sve, i nastavi sa čitanjem ćutke.

Jer, čitalac nije i ne može da bude profesija.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20/07/2019 in Knjige koje preporučujem