RSS

Snežna kraljica

downloadVišedecenijski problem sa zastojima u čitanju nekog štiva koji neretko dovedu do trajnog napuštanja istog i smeštanja u fasciklu polupročitanih knjiga, o čemu sam jednom i pisao, vremenom me je terao na smišljanje najrazličitijih načina za prevazilaženje od kojih se poslednji zove- uzmi i čitaj smesta neku drugu knjigu, pa se posle tog iskustva vrati na onu koja izaziva problem. I tako je američki autor kojeg sam u naletu ekstatičnog oduševljenja otkrio prošle godine sa genijalnom zbirkom priča sada trebao da posluži kao klin za izbijanje klina. Da li je uspeo, nemam pojma. Divlji labud bio je pokazna vežba iz fenomena kreativnosti, Sati koji su došli nakon toga bili su dovoljni za stavljanje na listu omiljenih savremenih američkih skribomana, tu negde iza Ostera, a ovaj roman prelepog imena bi mogao da posluži kao potpun dokaz da i ne tako dobra knjiga ispisana rukom mnogo dobrog pisca, može da očara.

Pažljivo umemorisane i brižljivo selektirane utiske tokom i nakon čitanja podelio sam u tematske celine sa podnaslovima zapisanim u samo meni znan spisak sledeće sadržine:

Likovi će izbledeti, likovi za brzi zaborav- Odnosi se na apsolutno sve protagoniste ove priče, koji su bezobrazno obični, jednostavni, filmski, i baš tako predstavljeni, jasno ocrtani spolja, jasno pokazani iznutra, rođena braća kao nosioci, buckasti zanimljivi gej prodavac u butiku s jedne i polutalentovani polupropali muzičar s druge strane, kao dva tasa na vagi na kojoj stoji i nekoliko usputnih likova kao i dva jaka ženska karaktera, jedna od njih devojka muzičara smrtno bolesna od raka, i druga sredovečna gazdarica navedenog butika s druge strane, eto tako. Čitali ste o njima tonama puta, verujte.

Prenaglašena liberalna politička patetika– periodično, kao i svi američki umetnici, i Kaningem reži na Buša mlađeg, na republikanski militantizam, na neznanje, stereotipe i haos koji izviru iz takve ideologije, jasno predstavljeni stavovi, ali davno prežvakani, proživljeni i ispljunuti.

Poluuspešna jeftina mistika– Roman koji počinje vrlo čudnim događajem u kojem jedan od braće viđa neobičnu plavičastu svetlost na nebu usred šetnje Njujorkom, koja nakon nekoliko sekundi misteriozno nestaje, postaće lajtmotiv čitave priče, kao simbol, ili pokušaj simbola onolikog broja misli koji vam prođe kroz glavu tokom čitavog čitanja.

Dopalo mi se čitanje zapravo, dopalo mi se onako kako mi se dopadnu romani koje posle zavolim, eto baš tako– U suprotnosti sa svime navedenim, ili zapravo ne, ili zapravo u korelaciji, ili zapravo, ne znam, gde piše da knjiga mora da bude opasno dobra da bi vam se opasno svidela. Eto takva je. Sve sam video i pre, a kupila me. Zimska atmosfera iz naslova veje kao nepregledan sneg na svakoj stranici i divna je protivteža toplotnom haosu koji ovih dana kreće, možda je to. Čitav roman je podeljen u tek nekoliko poglavlja, koji su opet tek nekoliko događaja, nekoliko večeri dana i noći tokom nekoliko godina, trenuci zaleđeni i ispričani onako kako su se desili, možda je to. Pažljivo izgrađen vulkan emocija koji će tinjati nad sudbinom bolesne devojke i koji će proključati tačno kad treba i koliko treba da se uzdahne i izdahne, lagano i smelo, na samom kraju čitanja, možda je to. I ta prokleta plavičasta svetlost kojom se otvara priča je zapravo samo štos, samo genijalni trik koji mogu da osmisle samo taktički fudbalski genijalci, evo vam neka svetlost sa neba pa se zanimajte s njom dok važni strogo ljudski detalji promiču pričom, možda je to, osećaj nekog kockarskog blefa kao osnov za pisanje knjige. Možda sam samo zavoleo Kaningema, biće da je to.

Sad mogu da se vratim čitanju koje me nateralo da uopšte počnem sa ovim. Da li je uspelo, videćemo u sledećem tekstu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20/06/2017 in Uncategorized

 

Novosadske knjižare

images U gradu kojem nedostaje aerodrom uz čiju pomoć  bi se  u njega moglo spustiti u mirna nedeljna jutra dok svi spavaju, ili iz njega sa stilom pobeći bilo kojim drugim danom dok svi budni ćute svoje misli i sećaju se starih dobrih vremena koja nikada nisu bila tako stara ni tako dobra;  u gradu koji je kao i većina ostalih iznajmio dušu na određeno jeftinoj i šarenoj zabavi; u gradu koji vekovima čeka svog velikog pisca koji će ga napokon opsiati kako valja i dolikuje, ne ostaje ništa drugo nego da se hvali svojim malim i čarobnim knjižarama, manje ili više skrivenim oazama knjiga, ne samo globusa, čestitki za svadbu, ukrasnih činija i poklon časopisa, ne. Zašto onda niko ne piše o njima, pobogu, mislio sam dugo pre nego što ću napisati tekst koji sam hteo da obogaćujem mapama, fotografijama, intervjuima sa vlasnicima i sličnim nepotrebnostima. Zapravo bih samo da ih spomenem, makar neke od njih meni najdraže, i izvučem iz prizemlja,podzemlja, podruma, lepih ali oronulih građevina ili čitalačkih misli, ili tokova svesti.

Solaris 

solarisPre neki dan sam nakon dugo vremena posedeo par minuta u „kadici“ i mislio kako je kriminalno mafijaška banda raznih vlasti tokom godina toliko ruinirala Spens da je i blejanje u njoj obesmišljeno do nepodnošljivosti. Pa opet, imalo je šmeka i strasti tih nekoliko minuta, kako za mene tako valjda i za onih nekoliko zalutalih koji su sedeli okolo u zagušljivom i neventiliranom prostoru nekada čarobnog centra koji je zapravo bio grad u gradu i vrsta prostora kakva više nikada postojati neće, nigde. Ljudi i dalje prolaze hodnicima, više u tranzitu no u potrazi za ičim, ali drže ga živim, a dok god je u njemu živa i knjižara koja je zapravo njegov simbol, živeće. Iznutra sakrivena i okružena praznim lokalima za izdavanje, u delu u koji više niko ne zalazi, spolja i dalje osvetljena pažljivo uređenim izlogom, i bogatija nego ijedna druga stručnom literaturom društvenih nauka. Retro je i kul je.

Bobo

boboLepa je, ultimativno je lepa i autentična, uz sve minuse i zagrade, činjenica da 021 osim pozvinog broja krije i kultno gradsko mesto za kafenisanje i blejanje, sa sve radio frekfencijom koja je malo po malo izrasla u jedinu lokalnu stanicu vrednu slušanja. Sveto trojstvo je bilo moguće zaokružiti samo ovakvom knjižarom, dovoljno atraktivnom i hipsterskom, dovoljno modernom a opet šmekerski sređenom.

Bulevar books

bulevar booksSećam se trenutka kad sam je prvi put ugledao. Izgledalo mi je da se spustila iz svemira. Toliko me začudio prizor knjižare na Bulevaru. Nije bilo potrebno više od tri ulaska da shvatim da je grad dobio svoju najbolju knjižaru, onu koja miriše na njujorške, ili lisabonske, svejedno, ona koja je svetska, ona u kojoj svira džez koji ne smeta dok gledaš naslove, ona koja je složena dovoljno matematički haotično, ona koja će u grad uneti dodatne sadržaje, ona koja će dovesti pisce i vratiti čitaoce na druženja uz usputnu svirku. Imam utisak da je tu oduvek, u tom bankarskom delu glavne saobraćajne ulice gde se uklopila boga pitaj kako. Ona u kojoj sam jedini put čuo prodavca koji bez trenutka sujete u nedostatku literature koju su tražili neki profesori iz regiona ih pošalje u prvonavedenu iz ove priče.  Ona koja o sebi na sajtu napiše tek ovoliko: “Stvoreni smo 2011. i još uvek rastemo. Stvarno. I imamo baš dobru ponudu i… imamo baš veliki problem da pišemo o sebi. Najbolje bi bilo da dođete, pa da se upoznamo. “

Most

mostU vreme nekog studentskog projekta koji sam koordinirao, kao volontersku mesečnu nadoknadu smo darovali kupovinu u Mostu. Sećam se da se nije ni postavljalo pitanje u kojoj ćemo knjižari to realizovati, u vreme kad nisu postojali poklon vaučeri, nismo ih izmislili, otišli i dogovorili se sa ljudima na reč i spisak. Most je u gradu uvek bio sinonim za knjižaru. Takva je.  Jedina u koju se ulazi strmim stepeništem. Prva koja je imala šank usred knjiga. Poslednja koja će se predati, valjda. Uvek avangardna. Uvek svoja. Uvek dovoljno duboko u podzemlju, u svakom smislu. Uvek dovoljno skrivena iako u srcu grada. Ona u kojoj sam započeo sa kupovinom i čitanjem Kiša, jer Kiša je tamo bilo odvajkada. Kao i starih i prastarih naslova. Bio sam nedavno, neki su tu i dalje. Mirišu indijski štapići i svira klasika. Nije se predala, hvala bogu.

Nublu

nubluHm, mesto koje nije za pisanje, a možda i nije za ovaj tekst, iz više razloga. Pionir svega prethodno navedenog, svega zajedno i nešto više od toga. I mnogo više od toga. Nekada. Ona koja je Barika držala na glavnoj gondoli u vreme kad ga nigde u gradu nije bilo. Živa je još ali čeka naslednika na ovom mestu.

 

I tako, dok ne dočekamo velikog pisca, ili barem jednu pistu uz Dunav, grad će braniti knjižare a ne sterilna bestseler prodajna mesta u sve prisutnijim tržnim centrima koja samo liče na njih .

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15/06/2017 in Uncategorized

 

Oslobodioci i izdajnici

downloadSlabo ili nikako se bavim poezijom, pa se u skladu sa tim slabo ili nikako bavim i pesnicima. Preskočim ih ili zaobiđem u tišini kad god mogu, ne sa dovoljno argumenata ili smisla zašto to činim, no opet, prinicip uglavnom funkcioniše. Vrhunskog proznog pisca mogu čitati u poetskim izletima, dok čistog poetu gotovo nikada osim ako se ne zove Dis, ili Brodski, ili Pavlović, a vrlo retko ili nikada se zove tako. A pesnika u proznim pokušajima, pobogu nikad. Ali nikad. Do sad.

Ostareli gospodin koji živi na relaciji Srbija-Francuska, omađijao me je staloženošću i razboritošću svoga glasa i stava, u telefonskom gostovanju na radiju. Iako je zvučao na trenutke nadmeno, gordo, i sa nemalim prezirom u nastupu, prema današnjoj beletristici na primer, čašćavajući je nimalo prijatnim epitetima, ali svi su imali svoj smisao, nažalost, u svima je zvonilo parče velike istine. Ostareli gospodin zvučao je sjajno zapravo, i naterao me da ga, van svih očekivanja potražim na policama knjižara (potpuno bezuspešno), u podzemlju interneta (uglavnom bezuspešno), u kontaktu sa drugim čitaocima (apsolutno neuspešno), pa i zbog svega toga, motivi za upoznavanjem su rasli dok se nismo susreli sa ovim retko proznim izletom pesnika u duši, koji je za ovaj roman osvojio i najveću domaću nagradu negde tokom devedesetih godina.

Autobiografski mozaik sećanja baca svetlost na delove detinjstva smešteno u vreme neposredno pre, za vreme, i koju godinu posle drugog velikog rata, u nekom zaseoku u srcu Šumadije, u domaćinskoj starosrpskoj i antikomunističkoj porodici. Sećanja u kojima dečak uglavnom ćuti i sluša beskonačne, strasne, nimalo naivne i žučne kućne dijaloge o društveno političkim temama toga doba, u kojima pokušava da poveže smisao vulkanskih sadržaja koji potresaju svakoga pre, za vreme i nakon epohalnih događaja i promena. Kako u kući, tako zvoni i van kuće, u mikrokosmosu sela i okruga koji diše rat, na ulicama koje pričaju svašta, mada uvek tiho i skrovito od velikih pogleda. Autobiografska sećanja dečaka deluju i zvuče autentično, ne mnogo našminkano ili nafilovano naknadnom pameću, zvuče kao da su se baš tako i nikako drugačije odigrala. Ne obiluju dramatičnim događajima, ne vrve od energije, nemaju mnogo protagonista van članova uže porodice i ispisana su kao filozofsko politički traktat na najosetljiviju od svih tema na ovim prostorima, onu o odnosu četništva i komunizma, i prvi su mi susret sa tom temom iz ovako ogoljenog, otvorenog i beskompromisno antikomunističkog stava. Pa opet, ne dišu mržnjom, dozvoljavaju solidan upliv u punu sliku, dozvoljavaju stanovanje punokrvno oslikanih antijunaka bez predrasuda, i zapravo ne deluje da imaju visokih pretenzija na promena ičijeg stava, osim potrebe da se opiše i oslika zemlja i ljudi koji su nakon tog rata satrti i zaboravljeni. Drugi deo romana je, povratak u sadašnjost, nepotrebni monolog autora koji vuče čudne i nepovezive paralele između tog i ovog vremena, i nije mi prijao ni deseti deo one dečakove priče iz srca romana.

Pa opet, kao retko kad, uz sva ideološka neslaganja i nerazumevanja, prijalo mi je ovakvo čitanje, pa nek je i iz pera pesnika. Makar je od onih koji prozu piše sistematski složeno, jednostavno, neposredno, nenametljivo, ne mnogo genijalno, ali ipak dobro i razumljivo. Zaokružena priča, briljantna oštrina iznošenja stavova, luckasto oslikavanje junaka, nekoliko jakih scena punih otvorenih metaforičkih procesa, dovoljno za dobro čitanje.

Opasan je ovo teren, opasne su ovo teme, misli i ideje i šta god se lane o njima, nemale su šanse da vas stigmatizuju na ma čiju stranu, da vas progutaju mamutske ideologije, da vas progutaju mračne, mada razumljive emocije onih koji su sa obe strane preživeli pakao. Ali danas, u vreme sumnjivih i nedorečenih novih i starih čitanja istorije, rehabilitacija i svega ostalog, važnije je no ikad ući u sve čizme i proći sve priče pre no što se preseče traka. I zato, prijao mi je za promenu odlazak u selo koje je izgubilo rat, kralja i državu i koje je svoj gubitak isplakalo sa stilom, makar u ovoj priči i ovoj porodici.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 04/06/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Prilično mrtvi

untitled1Agorina knjižara u širem centru Zrenjanina skromna je, tiha, bez mnogo elegancije i reda natrpana minijaturna katakomba starog kova, bez ikakvih aspiracija za šminkanjem i bez potrebe da se dokazuje. Na jednoj od pravih sezonskih rasprodaja starih naslova koji se ili nisu proslavili prodajom, ili su ostali sa sajamskih izlaganja ili su delovi prastarih zaostalih lagera, i koju su omogućili i na mnogim drugim prodajnim mestima koja volim preskakati kad mogu, u paketu tri za jednu omogućili su kupovinu retkih bisera za polovinu crvene i sve bezvrednije novčanice. U toj sam se blic poseti knjižari prošle jeseni dokopao knjige o kojoj ću, možda, tek pomalo, pisati u nastavku.

Piše mi se o Agori jer o njoj sramotno malo pišem. Piše mi se o hrabrosti izdavača da ne pliva u mulju gomile. Piše mi se o neisplativom štampanju svih izdanja u tvrdu koricu koja diše smisao. Piše mi se o mladim argentinskim autorima koje sam zbog njih upoznao. Piše mi se o autentičnosti izdavača zbog kojeg sam Alis Manro znao i pre Nobela, ili Pištala pre NINa. Piše mi se o posvećenosti koja se vidi kroz učestvovanje na svim književnim smotrama ma kako malo smislenim. Piše mi se o prvom štandu desno na novosadskom salonu, ili na prelepo jednostavno postavljenom na velikom Sajmu na donjem platou, ili o smirenosti direktora kada govori o tome kako takvi uopšte preživljavaju. Piše mi se esej o toj ni po čem posebnoj knjižari s početka i izdavaču koji ne pliva u mulju gomile. Možda drugi put.

untitledPiše mi se i o ovoj i ovakvoj zbirci priča lenjog i genijalnog autora koji ju je napisao zato što svaki pravo veliki pisac mora da ima ovakvu zbirku u sopstvenoj kolekciji. Romani će pokupiti nagrade, eseje niko neće ni pogledati, a kolekcije priča ostaće dokaz koliko su zapravo umeli i smeli u igranju s rečima. Konceptualno remek delo. Osamnaest tekstova podeljenih u četiri mini paketa.

Prvi deo, leksički, semantički, rečnički, psihološki igrokaz, posle kojeg se nije ni moralo nastavljati dalje, priča je za sebe, enciklopedija je za sebe, epika je za sebe, zove se MRLJA i u sebi sadrži Mrlju, Tamu i Puuf, pri čemu je potonja dovoljan dokaz da pred sobom imate majstora igre. Pre toga niste, a posle toga teško ćete, čitati priču čiji je glavni protagonist rečca Puuf, ponovljena milion puta u nekoliko strana, Puuf non stop, Puuf kao ljubavna priča, puuf kao uzdasi planete, puuf kao dokaz da sve može da bude priča.

Drugi i treći deo kao oda antijunacima, kao kolekcija teških i tamnih isečaka iz njihovih života, kao svemir malih i nepoznatih ljudi o kojima niko drugi nikada nije napisao ni reč, kao svet koji nestaje u svakoj od priča, bez obzira da li pripoveda omnibus o devojci kojoj je The dark side of the Moon ploča obeležila život, ili o detetu iz disfunkcionalne porodice koje lovi po kući muve zamišljajući da su avioni i koji će postati SS oficir, ili o kurvama iz raznih predgrađa, ili o čoveku koji čitavu priču ne otvara prazno pismo, ili o…Kakva čudna knjiga.

Četvrti deo, nazvan NIŠTA, TIŠINA, predivno je i smirujuće zatvaranje jedne fantastične zbirke. Što bih je ja zatvorio drugačije od autorovih reči: „No, važno je da sada otkrijem da JA nisam ništa, tišina. Ako mene bude bilo, posle će mi biti lako. Postaću pisac i umesto ove, isanjaću novu stvarnost. Sve se može. Evo, već spuštam pogled na prostor gde očekujem da vidim sebe.“

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/04/2017 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Morfijum

downloadUvek sam mislio da će to biti Šištof Varga. Trebao je i morao je da bude on, kad tad. Pisac koji će mi otrktiti Poljsku i njeno pisanje, o kojima pojma nemam. Tu ogromnu zemlju, tako skrivenu od ovdašnjih pogleda, da li zbog naglašenog katoličanstva, ili pak potpuno razumljivog antiruskog stava, tek teško ćete je kod nas naći u razgovorima, kafanama, muzici, politici pa i knjigama. To nepregledno prostranstvo srca Evrope, kojeg ima valjda samo u Štulićevim stihovima, on ju je obožavao i autentično voleo, kao retko ko. Da, trebao je da bude Varga, zato što se o njemu koliko toliko zna, i zato da bih uporedio Pančićevu recenziju sa svojim stavom pre čitanja a ne u suprotnom pravcu kako to obično biva. I još kad sam reaktivirao lokalnobibliotekarsko aktivno članstvo, tumarajući malobrojnim policama složenim upravo prema zemljama iz kojih potiču autori i romani, zastajao sam nekoliko puta pored Poljske i tražio Vargu, ali bilo ga je samo u nekoj prekratkoj pisaniji, pa sam čekao da se pojavi nešto kapitalno. A onda, sticajem prijatnih i mnogo lepih okolnosti koje nisu za ovu priču, u glavu me pogodila ova petstostranična knjižurina i izbrisala ovaj pasus iz dalje smislene priče. Nije bio Varga, biće i on jednom, sigurno, ali će tada morati da se bori sa već zauzetim stavom da je gotovo nemoguće pisati bolje i jače od ovog momka kojeg je Dereta izbacila na površinu u korpodukcijskom projektu otkrivanja talentovanih evropskih pisaca.

Opsesivno i čudno pisanje. Razrušena i okupirana, smrvljena i pokorena, siva, jesenja i opet donekle živa Varšava, trideset i devete, na početku rata koji će promeniti sve. To je pozornica priče, gotovo svo vreme. Baš takva, sumorna, umorna i crna. Tek pred sam kraj, nakratko, u blic epizodi, junak će se očešati i o Budimpeštu, još uvek mirnu, spokojnu i noću osvetljenu, tek toliko da pojača crnilo poljske prestonice, valjda. Pozornice priče, da.

A junak, skica antiheroja, umetnik u pokušaju, neuspelom i gotovo nevažnom za priču, iz bogate predratne aristokratske priče, sin oskrnavljenog nemačkog ratnog heroja čiji će identitet tokom priče preuzeti i prepredene gotovo odvratne starije gospođe sa psihijatrijskom dijagnozom od čije senke neće moći da pobegne. Suprug čedne i čiste dame koju ne voli, ljubavnik raznih žena iz podzemlja, ljubavnik polujevrejske kurve koju voli, otac trogodišnjeg dečaka, bivši poljski kapetan, do kapitulacije, od tada izgubljeni razvratnik, pa onda saradnik pokreta otpora tokom čitave priče. Razmažen, detinjast, sujetan. Ovisnik o morfijumu. Morfijum je pokrenuo i zakotrljao priču, fantastično razbacujući haos fragmenata života, prošlog sadašnjeg i budućeg, koji pulsira krvlju, emocijama i istim takvim pisanjem. Valja autor svog junaka kroz svo blato ovog sveta dozvoljavajući mu da izvadi oko čoveku, da kod mamice ište žandarme da bi išao da pred ženom i detetom bije tasta koji ga je ponizio, da bludniči sa kurveštijama, da biva crn i garav od loših priča. A opet, nije ga lako mrzeti. “ Ja sam Kostek Vileman, džentlmen, rasipnik, kurvar, narkoman. Novca mi nikad nije nedostajalo. Studirao sam polinistiku nakratko ne bih li zaboravo da sam Nemac, crtam pomalo, hteo sam da fotografišem gole kurve u razuzdanim pozama. Moja majka nije čovek. Moj otac je oplodio đavola i đavolska utroba me je rodila, a moj otac je ostao bez spolovila kako više nikog ne bi mogao da oplodi…Volim automobile. Više volim automobile nego konje., Ne volim konje. Ali više volim konje od ljudi. Ali volim i žene…

Pisanje samo miriše na morfijum. Prljavo je, teško, ispresecano, hrabro, morbidno, haotično i prepuno citiranja vrednih trenutaka. Taktira mirisom i vremenom o kojem piše, nepogrešivo, ubacujući i izbacujući druge junake priče u kadrove i iz kadrova, kao u dobroj režiji. Usput svakom od njih, u nekom od opisa ispriča i kakav će mu život do kraja biti i gde će ga skončati. Briljantan momenat. Ne libi se da preteruje, jer se u pisanju i ratu mora preterivati. Oduševljava detaljima. Vrišti. Na kraju će svog antiheroja uspeti da smesti u poslednji patetični kadar, koji mi je bio jedini višak ove monstruozno dobre priče.

Rekoh, samo miriše na morfijum, zapravo je čistokrvni rokenrol ispisan o vremenu kad ga još nije bilo u muzici no samo u životima.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/03/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici

downloadPre svega, ovo je sjajna knjiga. Jednostavno duhovita, vrckava, dinamična, ironična i prelako čitljiva. Važno mi je da to kažem na samom početku, van svog običaja. Jer, toliko je stvari koje mi se motaju po glavi, a imaju tek obrise kontakta sa ovim romanom, pa bi se moglo desiti da u nastavku odlutam miljama daleko od ikakvog dubljeg prikaza.

download (1)Drugi program Radio Beograda je ušuškani i skriveni dragulj razrušene domaće medijske scene. U moru kojem više ne pripada, može zvučati autistično i udaljeno od realnosti, ali, opet, sve mu to dođu komplimenti. U podnaslovu, program kulture i umetnosti. U svojoj biti, program prebogatog i kvalitetnog govornog programa. Razgovori sa umetnicima, prikazi dela, čitanje poezije, najave događaja koje nećete naći ama baš nigde drugde, opozicione političke diskusije, ozbiljna muzika, najčešće. Na tom sam programu, bežeći od jednih istih hitova i stanica, slušao i razgovor sa prevoditeljkom ove knjige. Divan razgovor, divan prikaz. Nisam osetio potrebu da išta dalje slušam osim da sednem i da je pročitam. Pa opet, prošlo je kilometar vremena do ovog trenutka, ali ja taj razgovor nisam zaboravio. Još tad sam znao, budem li pisao o knjizi, pisaću i o tom radio programu. Onom na kom sam slušao i savršene isečke iz kritika Džoa Bernarda Šoa, britanskog dramaturga koji je bio pasionirani ljubitelj klasične muzike i koji je sa nekom vulkanskom energijom i pravom kritikom umeo o njoj da piše. Onako sa ljubavlju, ali bez dlake na jeziku, kao pravi slušalac, potkovano i tvrdo, sve suprotno od sadržaja ovog sladunjavog bloga. Gde li je autorka emisije iskopala te njegove tekstove, to me kopka. Tražio sam ih svuda, i ni u naznakama ih nema. Eto takav je program. Tera vas da istražujete, da budete bolji, a pojma nemate ni da postoji, tako dobar radio program, jel da. E da, i Žikica Simić i njegov rokenrol bukvar je na tom programu. O, da.

Gaga mi je nedavno rekla da su mi rečenice predugačke i teško povezive, razbacane i razbucane. Sve tačno. Ali se ja dosta teško menjam, mada je ona u kombinaciji sa ovim čitanjem možda na početku jedne male promene. Male i važne. Ove sa kratkim rečenicama koje slede. Ove koje kopiraju autorov stil. Vrištanje konkretnosti u načinu pisanja. Subjekat, predikat, objekti. Radnja koja počne i završi svoju misao do tačke. Prelepo.

Opet suprotno od onog kako su nas učili na studijama. Psihologije, da. Njih i nas ismeja ovaj Španac do nivoa postiđivanja. Posle tog nivoa, daleko i duboko posle njega, moglo bi se ovo shvatiti i kao oda jednoj mladoj nauci, važnoj i nikad potrebnijoj pobesnelom svetu. Pre svega, čitaocima u razvijenijem svetu kojima su psiholozi već postali sastavni deo života. Ovde, možda bi čitanje moglo imati i kontraefekat na nauku koja se ionako bori sa ogromnom predrasudama. Ali rekoh, to daleko i duboko nakon hvatanja za stomak od prvog čitanja, od ismevanja potrebe psihologa da vas ubedi da vam nešto jeste, da nešto škripi, da bi valjalo kopati i naći gde tinja problem, da vam uzmu novac i vreme u potrazi za smislom sopstvenog života bez obzira na to da li ste tako nešto naumili. Tako prođe junak ovog romana. Od običnog bogatog i uspešnog čoveka, do parafazičara čiji život pojedu psihijatri i psiholozi ubeđujući ga da je u problemu. A koji su zapravo mnogo problematičniji od njega samog. Tako on misli dok ruča usoljenu oradu sa njima na neobaveznim seansama. Dok ga plaše smrću. Dok mu ujutru bruje kosilicom iz susednog dvorišta. Dok mu svašta rade.

Ma, urnebesno od početka do kraja. Posle kraja, sesti i zapitati se šta je sve autor hteo ovim pisanjem. Svašta je hteo. Valja ovo iščitavati više puta. Prvi put za razbibrigu. Svakako. Ono što je Čudesan život diplomiranih književnika, za moje mnogobrojne drugare sa susedne klase, to je ovaj roman za nas psihologe. I jedni i drugi smo, blesavi. Pozitivno blesavi da se o nama pišu ovakve knjige.

 

 
2 коментара

Објављено од стране на 12/03/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Tiho teče Misisipi

downloadRetko uspešan, moćan i poetski sveden naslov koji je sam po sebi osvajao već na sluh, na ritmiku izgovora, na svedenost i mistiku koja diše. Ponavljao sam ga često, u sebi, diveći se, i nemajući pojma ni šta krije među koricama niti ko ga je potpisao niti gde sam ga video. Posle sam ga u svoj toj zaljubljenosti u naslov i neznjanju ičega drugog uredno stavio na „to read“ nepregledni spisak dela koje će večno ostati na istom, nepročitane i virtuelno prašnjave. Posle toga sam postepeno istraživao bušeći blaženstvo neznanja, sve dok se pre neki dan šetajući probuđenim gradom nisam šokirao činjenicom da ju je najveći izdavač reizdao i zviznuo na čeonu gondolu svojih knjižara sa kojima sam u večnoj i besmislenoj zavadi.

A prvo izdanje, nezavisno štampano, zapravo je prozni prvenac koji je autora niotkuda lanisralo u NINovo finale, nakon čega su svetla reflektora obezbedila mejnstrim reizdanje, a onda i uslove za brzi drugi roman koji je takođe otišao u isto finale, a oba naslova na već spomenute ulazne gondole najvećih knjižara, gde ovakve stvari retko ili nikada stoje.

Ovakvo subverzivno, gorko, gordo, moćno i beskompromisno pisanje. Kilometarski kadrovi ispresecanih dugačkih, neretko baš dugačkih rečenica koje gutaju strane i nemaju tačke. Bogate, lirske, samopouzdane, tek ponekad preko granice potrebnog, čitaju se u dahu ili se ostave odmah. Introspektivna mapa razbacanih sećanja pomalo izgubljenog glavnog aktera, introvertni vrišteći dnevnik samopriznanja, porodičnih trenutaka, ličnih promašaja i pogodaka junaka koji to nije. Predvečerje raspada jedne države, jednog sistema, jedne porodice i možda jedne ličnosti. Emotivno naglašena bez viška patetike, sa preokretima koji prijaju, sa iščašenošću koja grebe, sa početkom koji se pamti na plaži nekog mora, i sa krajem koji boli lepo i tromo. Svo vreme, nisam siguran zašto, mirišeći na Velikićevu genijalnost kad se preispituje samo za sebe, i gde je čitalac čist višak, samo je ovo za oktavu niže i haotičnije, što ne mora da bude minus.

Roman kojeg ću zauvek, kao i većina čitalaca pamtiti po tome što je Suncu dao lično ime, i što ga je sa tim imenom popeo na potpuno novi književni nivo. Ima danas ovakvih pisaca i ovakvih knjiga i sve ih je teže razlikovati, zato morate biti dovoljno otkačeni za takve detalje. Roman kojeg ću, opet zauvek, kao ni jedan drugi na svetu čitalac, pamtiti i po tome što me je uvukao u Laguninu knjižaru i iz nje izveo sa još nekoliko izdanja i članskom kartom valjda jedinog domaćeg izdavača čiji takav dokument do sada nisam imao. Eto, dođe i to.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 05/03/2017 in Knjige koje preporučujem