RSS

Čovek po imenu Uve

untitledNakon što su ispunjene zamišljene godišnje kvote i izgustirani alternativni hirovi, nakon hedonističkog i uvek sjajnog češanja o mamutske klasike, napokon sam poželeo da u pauzi svega upoznam i to čuveno džangrizalo koje neumorno dugo, surovo i nestvarno dominantno vlada svetskim i domaćim prodajnim top listama. I nakon što su prošli plaćeni i manje plaćeni hvalospevi, prvi drugi i treći tiraži, a ona i dalje stajala na prodajnom vrhu, nešto je morala da ima, mislio sam, pre čitanja kojim zapravo planiram da završim čitavu čitalačku sezonu. I imala je.

Već na polovini čitanja iz aviona je sve bilo jasno- pitko, duhovito, direktno, jednostavno, vrckavo, emotivno sa daškom konstantne mada podnošljive patetike, toplo, sa izuzetno dominantnim i snažnim autentičnim glavnim junakom koji je u otporu svemu, i sa malim brojem okolnih životnih likova koji služe kao dekor pozornici koju praktično okupira glavni protagonist. Uve ima principe. Uve ima stav. Uve ne menja, ni jedno ni drugo. Uve jednostavno gleda na život. Uve se ne smeje kad ne mora. A gotovo nikad ne mora. Uve je za današnji svet konzervativan. Uve ne voli inovacije. Uve razmišlja inženjerski. Uve je pošten, tih i svoj. Uve ne da da ga lažu. Uve ne veruje medijima. Uve se ne ulizuje ljudima. Uve ih zaobilazi. Uve je samo jednom voleo u životu. Svoju ženu. Nakon njene smrti, nastavio je da bude sve ono što je bio i pre toga. Samo bez ikakve želje za životom. Uve se tokom čitavog toka romana bezuspešno i komično samoubija. Uve je potpuno strava lik.

A opet, nije to bio prvi roman sa karikiranim simpatičnim gunđalom kojeg je nemoguće ne zavoleti, niti je prvi skandinavski autor sposoban da sa stilom pljune današnjem potrošačkom svetu u lice, a nije ni najbolji sa kojim sam se sretao. Mada je i dalje strava lik. Tako su izgledale beleške na polovini čitanja.

A onda, u drugom delu u kojem takođe nije manjkalo ritma, niti keza na licu za vreme letenja preko strana, niti šmeka i trenutaka za pamćenje, počeli su prvo stidljivo a zatim sve intenzivnije da se pojavljuju tonovi i boje koje su divnu ideju obojili u romantičnu novogodišnju sapunicu. Priča se utopila u sigurnu zonu u kojoj je lako poentirati ali više nema invencije, niotkud se iz komšijskih kuća pojavila galerija klišeiziranih likova koji su tu samo da prodaju knjigu, gejevi, romantične ucveljene siledžije, istraživačke novinarke, zaljubljeni tinejdžeri i narastajuća patetika koja neće dozvoliti romanu niti njegovom genijalnom junaku dostojan kraj, no da pobegne iz istog. Ali ni to neće biti dovoljno pošto će se u milijardu puta viđenom filmu u njegov dom useliti po svemu sličan naslednik. Jooj. Pobogu, zašto. Uve je zaslužio više.

Principijelan, autentičan i prgav usamljenik je sigurno zaslužio više. Ali mi čitaoci možda i nismo. Jer, Uve je sve ono što današnji svet nije. Uve je sve ono čega više nema, ili ga ima samo u tragovima. Uve je nepodnošljivo podsećanje na sve ono što ne valja. A mi smo ga redom pazarili, čitali, smejali se njegovim avanturama iz udobnih fotelja a onda ujutru nastavili da živimo tačno onako kako je Uve mrzeo. Jebote, kakvi smo licemeri.

Čitaji skandinavske autore i u sledećoj godini. I to one prvoklasne, koji pljuju bez izvinjenja i čiji krajevi nikada nisu za romantična plakanja.

Prijatno i hvala na čitanju. Strava ste.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/11/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Negativci u književnosti, deo prvi- Karamazov

untitledIdiota sam čitao celo jedno sparno i dugo leto. Nakon čitanja, ostao sam mesecima zblanut i zabezeknut osećajem koji je vrištao iznutra a nije imao definisano ime. Vremenom se vrisak uobličio u reči koje su govorile kako nisam mogao da podnesem toliko dubinsko zahvatanje u pisanju, toliku jačinu, toliko razaranje suštine ljudske duše. Samo je jedan pisac mogao tako da piše, to je bilo jasno. Ne najlepše, niti najbolje, niti najraskošnije, niti išta što počinje prefiksom naj sa izuzetkom reči najbolje u dubinu suštine. Posle Idiota je ostala pustinja vremena pre no sam se dohvatio ikakve druge knjige.

Karamazove pak, čitam godinama, svim godišnjim dobima, nosim ih sa sobom u čitaču, i grickam kad ne znam šta ću sa sobom, u malim doziranim količinama koje ne dozvoljavaju pojavu onih unutrašnjih nepodnošljivih vriskova suštine. Ali Karamazovi su svakako drugačiji, bogatiji važnim simboličkim likovima, pozorišniji, teatralniji, lepši i teži od Idiota. A u sredini tog drugačijeg savršenstva, zavoleo sam, više no ikada jednog naizgled potpunog i pravog negativnog junaka, oca Karamazova. Razvratnika, kockara, oholu hulju koja ne bira reči i ne oblikuje postupke besramnosti. Ima nešto tako neopisivo životno, iskreno, postojano i predano ljudski što ga čini fantastičnim likom. I, čini mi se, kako sva važnost te knjige u svetskoj književnosti stoji na osnovama tog i takvog lika.

Fjodor Pavlovič je, više nego li ijedan pre, i uspešnije nego li ijedan posle njega negativac u umetnosti, otkrio mračne demone svačije ili gotovo svačije ljudske duše, i bez trunke stida ih zaplesao u svojoj pojavi, raskošno, raskalašno, bezobzirno i nametljivo. Fjodor Pavlovič laže i uživa u svojim lažima, spletkari i uživa u rezultatima svog spletkarenja, nepodnošljivo vulkanski pojačava hedonističke porive, smeje se svemu suprotnom, i duboko u sebi i duboko za sebe kao svaki istinski mračni karakter ćuti svoje patnje, svoje duhovno siromaštvo i oblikuje ga u patološkoj i nedefinisanoj ambivalentnoj roditeljskoj ljubavi. Fjodor Pavlovič je tako narastao u prvom delu romana, tako je čudno i naizgled ogavno dominirao u njemu, da je autor morao da ga ubije da bi delo preživelo. Fjodor Pavlovič možda beše mračna strana boga, isto koliko i svakog čoveka, i beše potpuno mračno veličanstven.

Nakon njega, pisaće se knjige i snimati filmovi sa bogato oslikanim i zabavnim negativcima koji će potajno biti voljeni kod publike, zvaće ih drajfusima, džokerima, oživljavaće ih genijalni glumci na daskama i ekranima u beskonačnost, a opet, svi će do jednog biti samo detalj, samo mrvica, samo milimetar stene najvećeg i najboljeg od svih negativaca, Fjodora Pavloviča Karamazova.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 05/11/2017 in Ponekad samo pisem

 

Kuća od soli

untitledHladnokrvan, racionalan, postepen i nezamoran uvod u roman. Jednostavno crtanje glavnog junaka, bez piščevih projekcija i identifikacija kojih mi je svakako preko glave. Veoma školsko, pravilno, tek na momente kitnjasto i lepo pisanje. Mirisalo je na gospodska, romantičarska vremena s početka prošlog veka oslobođena nepotrebnih trivijalnosti.

Tokom centralnog dela, priča je potopljena u melanholiju i samoću, u monologe i istoriju, u maniristički ritam koji prija ali više ne oduševljava, i samo je kvalitet pisca vadi da ne ode u nepovratne dubine već viđenog.

I na kraju, prebacujući svog junaka i pozornicu priče u Tunis, pred zoru drugog velikog rata, roman je dobio raznovrsnu i dinamičnu završnicu a glavni protagonist, taj lepo opisani bokeljanin, beogradjanin, italijan, ljubitelj umetnosti i knezov lični saradnik u trgovini umetninama, dobio je sebe dostojan kraj.

Sveprisutan ali jedva dohvatljiv miris trilera tokom čitanja koji ne opterećuje i ne vulgarizuje priču, prelepo portretisanje vrhunskih slikarskih dela koji su podjednako važni kao i protagonisti priče, osvrt na kraljevinu koja je nekad imala obrise više no ozbiljne države koja ceni umetnost na pravi način, tek dotaknuto porodično stablo glavnog junaka koje je imalo potencijal da se razmaše u debljoj i važnijoj knjizi, kvalitetna i pažljiva razmatranja kapitalnih društveno političkih kretanja u prehitlerovskoj epohi i tokom nje.

Nista epohalno u citanju ali dovoljno dobro, lepo i više nego dovoljno za knjigu koju sam zatekao na megamarketskoj rasprodaji pored sijalica, jogurta i igračaka.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28/10/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Laslo Vegel- Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile

untitledVolim da čantram, laprdam, maštam, izmišljam i pišem o tome kako predivni, nadrndani, nabeđeni, lenji grad bez aerodroma i dalje čeka i traži svoje veličine dostojnog pisca koji će ga rečima ovekovečiti. Žmurim na genijalnost obojice Tišmi, promovišem svog drugara u tog potencijalnog velikana, i godinama mi beži i izmiče baš onaj kojeg svo vreme tražim. Onaj u ritmu čijih rečenica drhti krvotog Novog Sada. A onda se prošle godine sretnem sa romanom Neoplanta, koji je baš to, monolog grada koji je bio, jeste i biće iznad i mimo ljudi, izvan i mimo država i uređenja. Vazda melanholičan u svojoj samodovoljnosti, vazda pomalo tužan za svojim bečkim korenima i vazda beskrajno usamljen grad na pogrešnoj i prevelikoj reci. Shvatim da grad ima sebe dostojan roman, a nakon ovog čitanja i da ima sebe dostojnog pisca koji ćuti i čuči sa strane.

Dublje nego u navedenoj Neoplanti, šire, tmurnije, opširnije, mada jednako melanholično Vegel i ovde radi istu stvar. Neumorno i nemilice istražuje tunele vojvođanske i novosadske prošlosti i propasti u prošlom veku u kojem je grad završio jedno mamutsko poglavlje svog postojanja. Tuguje zajedno sa njima, autentično i iskreno. I ovoga puta sa sličnim glavnim protagonistom, čovekom kojeg je gazilo vreme, i to više puta, kojeg su gazili osvajači, više puta, koji je menjao uverenja, više puta, koji se povijao kako je trebalo i moralo, više puta, koji je po običaju najebao zbog toga, više puta, koji je bio izdajnik i kolaboriacionista, više puta, od prvog preko drugog velikog rata, sa mirnim mada jednako olujnim periodima pre i posle toga. Zapravo je svo vreme tražio svoj život, samog sebe, sopstvene senke, i maštao o ljubavima koje su uvek odlazile i nikada se nisu vraćale. Lepotice i zavodnice koje menjaju tokove ratova, kurve i beštije, dame, usamljenice, šta god behu, nikad se nisu vraćale. A Jovan Šlemil, Mađar, Nemac, Srbin, Jugosloven, kako je već trebalo, ne uspeva da mrdne iz Neoplante ni pedalj, ni milimetar, zarobljen duhovima grada. Na kraju će pozornicu predati unuku koji će i u sadašnjem, modernom i naizgled lepšem a zapravo istom samo vrednosno dodatno upropašćenom vremenu, prolaziti iste muke, završiti sluđen u istim invalidskim kolicama, nesposoban da u svojoj jednostavnosti i dobroti shvati komplikovanost realnosti koja nemilice kotrlja i melje sve pred sobom.

Prekopavati istoriju kroz sećanja i književna portretisanja, kroz tragične sudbine običnih porodičnih stabala, neuporedivo je dinamičnije i lepše od dokumentaraca i istorijskih udžbenika, samo ako je pisac pravi. A Vegel jeste, staloženi, racionalni beležnik vremena i prostora, autentični svedok događaja koji se nisu morali zbiti kao u romanima, ali su sigurno negde i nekom morali biti baš takvi, baš na ovom tlu.

Vegela sam inače pronašao u lokalnoj bibilioteci, na polici pod imenom „pisci nacionalnih manjina“, beše čovek jedini na njoj. Zurio sam u taj prizor dugo, prošle godine, uopšte nesposoban da shvatim logiku koja pisce slaže po državama i nacijama kao u njoj,, a naročito sablaznut tako nepotrebno i besmisleno dodatim delom o manjinama. Sada, sa dovoljne distance, nakon dobrog upoznavanja sa autorom, nešto se mislim, i pored potpuno glupe metodologije uređenja bibliotečkog enterijera, nije ni mogao da ide igde drugde. Iako bi podjednako zasluženo sedeo i na mađarskoj i na srpskoj polici, Vegel je jedan punokrvni vojvođanski i novosadski pisac, jer samo takav može opisati ove nabeđene, nadrndane i samodovoljne predele i prizore. Čitajte ga da biste razumeli vreme i tlo koje gotovo da više ne postoji, nažalost.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 08/10/2017 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

Pas

IMG_20170930_094422970Usred jučerašnje konferencije koja je na mali prostor smestila veliku količinu ljudi koji misle i pišu, koji pišu o mislima ili misle o pisanju, gomilu više ili manje dobrih pisaca, izdavača, reditelja, novinara i ostalog kulturnog krema, u trenutku sam pomislio kako nisam na pravom mestu, ili kako nešto nedostaje, ili kako nečeg ima previše, onaj osećaj kad na trenutak moraš da izađeš da bi udahnuo kako treba. Samo što sam umesto da udahnem, ušao u susednu omiljenu knjižaru i pazario Psa. Otišao kući i u toku večeri ga pročitao. To je zapravo bio pun udah. Promena. Osveženje. Sloboda. I tad sam shvatio, Tokin je paralelni univerzum književnosti. Onaj koji čisti, oslobađa i dozvoljava. Sve. Da psu prepusti da vodi naraciju čitavog romana, pričajući storiju svog dinamičnog psećeg života paralelno sa osvrtom na porodicu čiji je ljubimac i neizostavan član. I da ja umesto o izveštaja o konferenciji pišem o tom psu.

Tokin je, može biti, ovu knjigu napisao tokom dvonedeljnog boravka na jednom vojvođanskom salašu kao i tokom jedne posete Sarajevu u vreme sezone magli a između redovnih epizoda života nakon preseljenja na Dorćol, u kojima je svako jutro pazario na Bajloni pijaci, pio kafu u nekom kafiću iza pumpe u Francuskoj, kuvao za celu porodicu, pio po kafanama, obožavao svoju fantastično kul i racionalnu ženu ,voleo svog psa a pre no što se zaposlio kao kuvar i dobio drugu ćerku, koja nije promenila mnogo u tom ritmu života i pisanja. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

A psa je našao mnogo pre toga u depresivnoj epizodi sedenja na travi u nekom parku kada mu se ovaj pridružio i odbio da ode isto koliko i da bude mažen. Pas je inače poreklom iz Italije, sa nekog đenovskog ili bolonjskog smetlišta, gde je pre dolaska u Beograd proživeo traumatično i burno detinjstvo. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

Možda glavni ljudski junak priče nije Tokin niti njegov alter ego već potpuno izmišljeni frajer iz centra, a pas je bio lakši način da se u reč pretvore unutrašnji demoni, borbeni nagoni i seksualne fantazije, zar je važno. Priča je ritmična i savršena, iščašena i pomerena iz ležišta u kom se žive zemaljski ljudski dani. Priča je puna ljubavi. Nepatetične, prave muške ljubavi prema ženi, pre svega. Pas pripoveda i Tokin mu diktira, u kratkim poglavljima oivičenim perfektnim minimalističkim crtežima, morate im verovati. Ludački su dobri. Oslobađaju emocije na čist i pošten način. U lice.

I tako. Na kraju udaha, shvatio sam da bi njegove knjige trebalo pomeriti sa police domaćih autora na deo gde su knjige koje se bave muzikom. Nisam siguran da znam zašto sam to uradio. Nema kod Tokina mnogo muzike, izuzev tokom vožnje autom. A opet, razumete, o muzici se, kao i o njegovim knjigama, možda i ne piše. Tokin je paralelni univerzum književnosti.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30/09/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Priručnik za inkvizitore

untitledSezonska sranja dolaze i prolaze, smeše se iz izloga i sa čeonih prodajnih gondola, a u pozadini u tišini ostanu monumentalna i kapitalna dela vredna najlepših komplimenata, kolektivnih diskusija i dubokih ličnih promišljanja. Sezonska sranja dolaze i prolaze, naštampani preko svake logike na kraju završe na besmislenim rasprodajama i na akcijama sličnim prehrambenim artiklima kojima uskoro ističe rok, a u pozadini kao dobra vina bez roka, ostaju i čekaju svoje vreme monumentalna i kapitalna remek dela vredna najlepših komplimenata i dostojna velikih nagrada. Takva je priča sa ovom knjigom, neće vam probosti oči nigde, ali će vas izbosti iznutra, gotovo sigurno, kad je se dočepate.

Propadanje Salazarove diktature u Portugalu, vertikalno i horizontalno predstavljeno kroz prizmu propadanja jednog njegovog ministra. Porodična storija kao metafora raspada jednog sistema. Olinjali ministar koji je proveo život bludničeći na svom ranču, kao diktator u svojoj državi, maltretirajući svoje zaposlene kao diktator svoje potčinjene, spletkareći svuda okolo, oholo, bahato, bez imalo stila, bljutavo, blatnjavo, periodično preteško za variti dok se čita. Olinjali ministar koji završava u sanatorijumu pišajući u gaće i valjajući se u sopstvenom blatu dok mu familija čerupa ostatke imovine koju su komunisti raščerečili u revoluciji. To je priča, mada priča ponajmanje čini ovu knjigu mamutski važnom i velikom.

Mnogo ispred priče, i pre priče, i posle priče, ostaje hrabrost i pretencioznost autora da priču ispripoveda jednim tako neobičnim, prekompleksnim stilom da bi se o njemu pisalo, u kome svako poglavlje u dahu izgovaraju drugi likovi, sporedni isto koliko i glavni akteri, asistenti, sobarice, kuvarice, agenti, sinovi i kćeri, bilo ko; u kome ritmira čudna i dinamična lirika, u kome po jedna rečenica drži na okupu razbacane misli svakog od naratora, periodično je ponavljajući da se ne bi rasule u paramparčad. Podeljena na „Izveštaje“ i „Komentare“, pri čemu ove prve iskazuju nosioci radnje a druge svakojaki usputni likovi koji su bili svedoci ličnih i državnih tragedija koje nose priču, svo vreme je utisak da čitate iskaze date na suđenju tokom svedočenja, ili u policiji tokom mučnog i teškog ispitivanja, pravdajući se za sunovrat u kom su ovako ili onako učestvovali. Ovo je jedno od nogih pripovedanja u kojima ne smete da preskačete rečenice i pasuse, ne zato što ćete propustiti važne detalje i izgubiti se u daljoj priči, ne, priča je svakako jednostavna samo razbacana, već zato što je svaka rečenica tako bogata rečima, tako bogata opisima, tako bogata smislom, tako moćna i tako unikatna. Kakva ambicioznost, kakva megalomanska hrabrost da se ovako piše.

A ukoliko postoje ikakve dileme kako prepoznati dobro preveden roman, ma šta dobro- kako prepoznati savršeno preveden roman, ovo bi valjalo čitati na studijama jezika, davati na analizu svakom ko poželi da se bavi tim pozivom i frenetično i dugotrajno aplaudirati prevoditeljki koja je omogućila domaćoj publici da uživa u punokrvnosti kvaliteta ovog pripovedanja. Knjiga kojoj ću se vraćati više puta u novim, mnogo sporijim i detaljnijim čitanjima od ovog na koje vas tera pozajmljen primerak iz biblioteke, knjiga koja staje na vrh spiska ovogodišnjih pročitanih izdanja od kojih je zastao dah.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/09/2017 in Knjige koje preporučujem

 

39 pesama

download

Hidden track- Kao Adam u rano jutro, Vrooom

Imao sam godinu manje od punoletstva, u vreme kada se panično želela preći ta granica, više no ove prave, debele i neprobojne koje su nas držale zatvorenim, samim i izolovanim od svega novog i svežeg. To je jedini razlog zašto je Exit kao festival kasnije uspeo, pogodio je svojim imenom u centar, u srž centra, u srce srži centra. Hteli smo napolje, izvan sebe ponajviše, zapravo. Tih se vrućih dana dvehiljadite šuškalo o nekom Torpedo projektu, o muzici iz predstave, o nečem pomalo sumanutom i uglavnom i dalje nam nepoznatom, barem na novosadskim ulicama i u gradskim muzičkim prodavnicama gde su nas belo gledali na pomen tih reči. Tih sam dana, sećam se gde, kada i kako, ipak čuo Ludviga, koji će promeniti mnogo toga, koji će mi zalepiti onlajn nadimak aktivan decenijama, koji će probuditi uspavano ludilo mladosti i dozvoliti mu da izađe iz zagušljivog kupea. Dobili smo muziku kakvu nikada nismo čuli. Društvo se brzo ohladilo od pesme, pomalo bežeći od sumnjive nerazumljivosti. Do kraja leta, vozio sam se vozom u oba pravca, sam, do prestonice, da bih iskopao Ventilaciju. Beše to jedan od najlepših dana.

Spremao sam se za najvažniji rođendan, leto iza toga, kada smo napokon mislili da smo izašli iz svega, iz mraka. Na Tvrđavi. Čekao sam da ih čujem. Nisam poznavao nikog ko je uopšte znao za njih. Nikog. Beše i predstava čini mi se, te godine, jedine godine kad je Exit pokušao da napravi pozorište usred festivala. Fantastičan i divljenja vredan pokušaj, smotano izveden i brzo zaboravljen. Stavili su ih na zatvaranje programa rok stejdža, i bilo nas je malo, ali smo urlali kao nenormalni, i za vreme Ludviga pravili atmosferu kao da sviraju planetarni hit uz koji se poludi. Što ne znači da nismo ludeli, stvarno, na huk tih taktova.

Godinama iza toga, pevušio sam ventilacione songove periodično, vraćajući se uvek uvodu ove stvari, zaraznom, slatkom, čudnom i melodičnom uvodu koji su naučili i svi oko mene, i dalje ne shvatajući šta vidim u njemu, niti u njima. Pa opet, i sada da usred sedenja na kafi krenem sa tinuni rampam pari rampam piri, svi bi znali.

Zaboravljeni artistički detalji u muzici. Bas koji priča svoju priču svo vreme. Bas koji kotrlja ali ne umara i ne patetiše. Tekstovi Bukovskog koji dobijaju novu notu smisla uz muziku. Čudno koketiranje sa etno zvukom. Kontrabas gde ga ne očekuješ. Blondie u prelepoj obradi koja ih je dugo držala na top listi dodatnog ubrzanja. Svežina. Ludilo. Sloboda. Netraženje smisla. Hipsteraj pre nego što su ga zvanično izmislili. Muzika kakvu do tada nismo čuli. Eto tako. To je bio i ostao za mene Vrooom.

O knjizi svakako sve znate. Tekstovi su dugo na mreži. Osvežavali su je godinama i činili od nje podnošljivije mesto za trošenje vremena. I autora znate, barem ja imam takav utisak, mada ga nikada nisam video. Periodično bismo otkucali jedan drugom po koju reč. Da, znam ga. U ovoj veličanstvenoj storiji o pesmama koje su mu važne, razotkrio se svakako, do gole kože. Ne možete pisati o muzici koju volite bez najdublje intimnosti u rečima, nema šanse. Ne možete pisati o muzici uopšte, nekad sam mislio. Ova je knjiga svakako poslednji i najvažniji detaj koji mi je zauvek promenio taj detinji stav. Mogao bih detaljisati o Beogradu kojeg tvrde da nema a kojeg je oživeo u ovim pričama, o onom pravom velikom gradu koji baca svetla daleko. Mogao bih se diviti jednostavnosti i toplini pisanja. Mogao bih i gunđati na mnoge pesme koje ne volim a tu su i žaliti što na spisak nisu ušle mnoge od onih, na poslednjoj strani redom nabrojanih hitova i misliti da bi to bila još opakija knjiga. Mogao bih, ali neću. Nezaobilazan deo kućnih kolekcija je ovo, ako mene pitate i ako držite do sebe.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/08/2017 in Knjige koje preporučujem