RSS

Sunce ovog dana

untitledPre čitanja, voleo sam pisca, bezrezervno, nekritički i dečački, kako se vole autori koji su vas davno kupili posle prvih nekoliko rečenica, a posle samo slagali kulu koju više nije imalo smisla rušiti. Pre čitanja, gledao sam intervjue, televizijske autoportrete, isečke sa promocija, preskakako ono što ne volem i radovao se knjizi kao malo kojoj objavljenoj prošle godine.

A onda, pri početnim taktovima uvoda, pa gotovo do polovine čitanja, osmislih u glavi, pa tamo i zgužvah i bacih nekoliko sažetaka koji su hteli da lanu svakakvu samo ne pohvalnu reč ovom štivu. Blago čuđenje drskosti da se najvećem od svih pisaca obraćate tako bezobrazno direktno u formi ličnih pisama dobrom prijatelju. Sporost u prihvatanju dobronamernosti, bezrazložna ali sveprisutna sumnja u motive stvaranja takvih zapisa, besmislice od misli ispostaviće se kasnije. Jer ubrzo nakon nekoliko uzdisanja za rečenicama koje samo Pištalo može da osmisli i izritmira, ostalo je uglavnom divljenje, upravo toj hrabrosti, koja je u osnovi imala predivne noseće emocije.

Nije hrabro zapravo, nego iskreno do srži, autentično i iz unutrašnjih vriskova duše izbačeno pisanje kao veličanstven omaž najvećem. Lik i delo Andrićevi, secirani u detalje, na površinu izbačeni i iz mraka osvetljeni delovi o kojem smo retko ili nikada razmišljali, Andrić kao igrač, kao strast, kao ljubitelj čulnog, kao erotoman, kao iracionalnost, ali uvek kao svetlo, uvek kao Sunce, kojeg autoru ni klimatske promene nisu ogadile.

Do kraja, čitaću prepušten iskrenosti i strahopoštovanju ka idolu u pisanju, oslobođen misli o tome da li je ovo moglo ostati lično štivo u zaključanim arhivama. Nije moglo, kaže Pištalo, ceo život je hteo da napiše ovakvu knjigu, pisama Ivanu, knjigu koja bi danas mogla da posluži i kao odbrana nobelovca od spuštanja mu imena i dela u blato raznih kvazi nagrada i gradova. A Na kraju čitanja koje dođe brže i lakše od svih očekivanja, kao po običaju, neosvešćeno oduševljen i kupljen raskošnošću rečenica koje valja ostaviti glumcima savršene dikcije da prinesu bogovima, zamišljen nad ličnošću jedinog nobelovca kojeg ćemo ikada imati i svim njegovim junacima i licima iz priča koje je Pištalo ovde osvetlio na potpuno čudan, neočekivan, izvrnut način, nasmejan istorijskim i političkim paralelama i događajima koji su samo naizgled slučajno zalutali u interna pisma, nadahnut kao u retko kom opisu Principovom ulogom i motivima čina koji su ga odveli u besmrtne, ostajem zadovoljan.

Pisaću je kao poemu, kao esej, kao liriku proze, kao pokorni nesujetni omaž piscu koji ima nagradu koji nijedan odavde nije niti će imati i zbog koje će u svetu književnika autentična pokornost toj misli uvek biti eksces više no pravilo, pamtiću je kao dnevnik, kao igrokaz dostojan onoga ko ga je i potpisao.

Jer, za mene, autor Tesle i Venecije ne može napisati ne knjigu, no rečenicu koja u svojoj raskoši ne maršira lepotom svake reči. Pa i ne bila dostojna prethodno nabrojanih.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27/01/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Luzitanija

untitledVišesatno čekanje na proglašenje ovogodišnjeg dobitnika, odlaganje i očigledno razmimoilaženje članova žirija, i laureat koji nakon dugo vremena ne pripada književnoj kvazieliti niti zatvorenim krugovima sistema i najvećih izdavača, kao retko kad su učinili da u trenutku poželim da ga čitam, sad i odmah, izdanje na čijim koricama još uvek neće stajati „Ninova nagrada 2018“. Beše to jedna od boljih odluka koje sam doneo s početka godine, ne samo ove.

Luzitanija beše negdašnji naziv za Portugaliju, a beše i ime prekookeanskog putničkog broda potopljenog s početka prvog velikog rata u čijem vremenu je i smeštena radnja priče, ako bismo ovo što se unutar korica pripoveda mogli i smeli nazvati klasičnom radnjom, a beše i ime institucije mentalno obolelih u Beogradu koja je tokom rata dobila status samostalne države sa pripadajućim institucijama koje su podjednako tvorili pacijenti i osoblje, sa zastavom himnom i vladom. Tako da je već iz naslova jasno, koliko je metafore unutra, koliko paralela koje bi se mogle tako lako i jednostavno pravolinijski provlačiti sa vremenom današnjim, luđim i mračnijim od onog u sred prvog velikog globalnog sukoba sa milionima žrtava.

Paralalno sa životom tako čudne institucije sa još čudnijim i genijalnijim upravnikom, teku i životi nekolicine aktera koji će joj na ovaj ili onaj način pripadati, aktera sve do jednog iščašenih, izvrnutih van standarda, polumističnih profesora, muzejskih čuvara, zoologa, i jednog prekookeanskog putnika koji živi život u misiji kreiranja sopstvene grobnice za života. Gospodin Teofilović, alfa i omega romana, preživeli putnik Luzitanija broda, rezident Luzitanija države, koji je zašao u podzemne svetove, kreirao misli i otelotvorio jačinu ćutanja unutar romana, i pojavljivanje ćerke na kraju mu, čija je ispovest napisana tako da je samo ona bila dovoljna za veliku nagradu.

A paralelno sa akterima, neretko preobučenim i transformisanim u životinje, u maske, u drugačije, u sedam osmina životinjskog koliko imamo u sebi ili sedam osmina ledene sante koju krijemo pod vodom, žive život predmeti, kutije, tuneli, istorija, prirodnjačke nauke, botanička terminologija, izmaštani zoosvetovi, novi jezik, novo poimanje, mistika, triler, šizofrenija, nove stilske figure, nepojmljivo čudno bogatstvo novog unutar neke knjige.

Poigravanje sa velikim nacionalnim mitovima, izvrtanje naglavačke Principovog atentata, smisla balkanaskih ratova, čuvenih pukovničkih herojskih govora, preispitivanje osnova na kojim smo ih izgradili, posebno je hrabro i posebno je fascinirajuće, opominjuće i radikalno. Vredno je dugog i staloženog razmišljanja.

Čitanje ovakve knjige je sve samo ne lako i jednostavno, sve samo ne opuštajuće i večernje zabavno. Ne dozvoljava preskakanje ni redka, ako hoćete da ste u igri, i ako nećete da ste van zahtevnih i teških detalja. Pisanje je kitnjasto sa merom koja je nedostajala Gatalici kad je pisao o tom ratu, pisanje je divlje i razuzdano u meri koju nemaju pravi pisci oivičeni različitim pravilima i razrađenim zanatskim šemama, pisanje je sjajno. A čitanje tekstova o ovoj knjizi nije vredno ni sekunda vremena, jer tekst koji će je opisati kako valja, nećete naći, pogotovo ne ovde, ali ni u klasičnom obrazloženju žirija koji je doneo jednu od najhrabrijih odluka kad ju je pre neki dan ovenčao velikom nagradom.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21/01/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Zen i umetnost održavanja motocikla

untitledStotinu dvadeset i tri izdavača su odbila ovaj rukopis pre no što je uspeo da ugleda svetlost dana. Postoje ljudi koji je obožavaju do iznemoglosti. Orhanu Pamuku je promenila život. Neki su napisali da su je bacali iz protesta u smeće, bukvalno. Najčitanija je ikad napisana filozofska knjiga. Pobogu, kakva šizofrenija, činilo se nakon pažljivo nakupljenih informacija koje su prethodile čitanju. Nije manjkalo šizofrene podvojenosti ni tokom višednevnog čitanja, ooo naprotiv.

Prvih stotinu strana ostavilo je čudan i nedovršen utisak koji je bio daleko od impresioniranosti, ali blizu nemiru i čuđenju u šta će do kraja da se pretvori. Držale su me budnim i zainteresovanim, usisavajući misli na najmanjoj, eko brzini. Prvih stotinu strana naučile su me i da naučim više da verujem naslovima. Jer, unutra je zaista hronološki razbijena i bolesnom pedantnošću ispričana umetnost održavanja motocikala. I njihovo putovanje istima kroz nepregledne američke prerije. Vrućina beše, nepodnošljiva. I paralelno sa putopisnom radnjom ambiciozno postavljena filozofska osnova romana koja se odvija u monologu naratora. Prvih stotinu strana umeju da pulsiraju ali samo u retkim slučajevima na tako čudan način mirišu na svakakvo ludilo u nastavku.

A u nastavku me usisalo na maksimalnoj bzrini, bez silence opcije. Bučno i jako, prejako. Nastavak je otvorio tonu misli i zatvorio tek nekoliko njih.

Mini istorija filozofije ispričana kroz roman, pa to je nemoguće ali istinito. Spuštena na nivo razumljiv i bez prethodnog predznanja, ali i dalje dovoljno visoko za kvalitetne glavobolje, prekide u čitanju, i zurenje u zid. Mini istorija filozofije ispričana kroz unutrašnja prelamanja glavnog junaka koji se bori sa svojom podsvešću, ili svojim alter egom, ili svojim duhom, ili svojim drugim ja, kako god. Mini istorija filozofije postavljena kroz krucijalno pitanje o jednom ili o mnoštvu, o klasičnom ili romantičnom poimanju života. Mini istorija filozofije bolje napisana i jednostavnije objašnjena od većine stručnih knjiga sa takvom ambicijom. Mini istorija filozofije koja je podsetila na profesora kojeg sam slušao i koji je umeo isto to, sa kredom i zelenom tablom. Što ne znači da sam većinu razumeo, naprotiv.

Ujedno i putopis ispričan nenametljivo ali dinamično, progresivno i poluavanturistički. Nepregledna američka zemlja i načini da je prelazite na motociklu, sa sinom, kao u ovom slučaju. Putopis u kojem dan započnete na sumanutoj pustinjskoj vrućinčini a završite pod snegom, negde na vrhu iznad nje. Punokrvni putopis posle kojeg poželite i sami da putujete, odmah.

Otac-sin odnos, nenametljiv, čudan, bolno iskren, težak, obilno težak i samo naizgled usputan. Otac-sin odnos bez romantične pozadine, izuzev u poslednjoj sceni koja je zamirisala na holivud i koja je lepo objašnjena u autorovom pogovoru kojeg ovo Okeanovo izdanje sadrži. Pogovor koji je bio tako potreban ne samo kao razjašnjenje mnogih nedoumica nego i kao najkvalitetniji opis dela koji ćete moći dobiti.

I rukopis dostojan inženjerskih priručnika, bez svake sumnje. Rukopis koji možete držati u radionici ako i kad odlučite naučiti kako stvarno funkcioniše mehanizam motora vašeg vozila, najozbiljnije.

Reče autor, ima knjiga koje nisu umetnička dela ali su kulturološki fenomeni i kao takvi su ušli u besmrtne. Ne bih imao šta dodati.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 09/12/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Čovek po imenu Uve

untitledNakon što su ispunjene zamišljene godišnje kvote i izgustirani alternativni hirovi, nakon hedonističkog i uvek sjajnog češanja o mamutske klasike, napokon sam poželeo da u pauzi svega upoznam i to čuveno džangrizalo koje neumorno dugo, surovo i nestvarno dominantno vlada svetskim i domaćim prodajnim top listama. I nakon što su prošli plaćeni i manje plaćeni hvalospevi, prvi drugi i treći tiraži, a ona i dalje stajala na prodajnom vrhu, nešto je morala da ima, mislio sam, pre čitanja kojim zapravo planiram da završim čitavu čitalačku sezonu. I imala je.

Već na polovini čitanja iz aviona je sve bilo jasno- pitko, duhovito, direktno, jednostavno, vrckavo, emotivno sa daškom konstantne mada podnošljive patetike, toplo, sa izuzetno dominantnim i snažnim autentičnim glavnim junakom koji je u otporu svemu, i sa malim brojem okolnih životnih likova koji služe kao dekor pozornici koju praktično okupira glavni protagonist. Uve ima principe. Uve ima stav. Uve ne menja, ni jedno ni drugo. Uve jednostavno gleda na život. Uve se ne smeje kad ne mora. A gotovo nikad ne mora. Uve je za današnji svet konzervativan. Uve ne voli inovacije. Uve razmišlja inženjerski. Uve je pošten, tih i svoj. Uve ne da da ga lažu. Uve ne veruje medijima. Uve se ne ulizuje ljudima. Uve ih zaobilazi. Uve je samo jednom voleo u životu. Svoju ženu. Nakon njene smrti, nastavio je da bude sve ono što je bio i pre toga. Samo bez ikakve želje za životom. Uve se tokom čitavog toka romana bezuspešno i komično samoubija. Uve je potpuno strava lik.

A opet, nije to bio prvi roman sa karikiranim simpatičnim gunđalom kojeg je nemoguće ne zavoleti, niti je prvi skandinavski autor sposoban da sa stilom pljune današnjem potrošačkom svetu u lice, a nije ni najbolji sa kojim sam se sretao. Mada je i dalje strava lik. Tako su izgledale beleške na polovini čitanja.

A onda, u drugom delu u kojem takođe nije manjkalo ritma, niti keza na licu za vreme letenja preko strana, niti šmeka i trenutaka za pamćenje, počeli su prvo stidljivo a zatim sve intenzivnije da se pojavljuju tonovi i boje koje su divnu ideju obojili u romantičnu novogodišnju sapunicu. Priča se utopila u sigurnu zonu u kojoj je lako poentirati ali više nema invencije, niotkud se iz komšijskih kuća pojavila galerija klišeiziranih likova koji su tu samo da prodaju knjigu, gejevi, romantične ucveljene siledžije, istraživačke novinarke, zaljubljeni tinejdžeri i narastajuća patetika koja neće dozvoliti romanu niti njegovom genijalnom junaku dostojan kraj, no da pobegne iz istog. Ali ni to neće biti dovoljno pošto će se u milijardu puta viđenom filmu u njegov dom useliti po svemu sličan naslednik. Jooj. Pobogu, zašto. Uve je zaslužio više.

Principijelan, autentičan i prgav usamljenik je sigurno zaslužio više. Ali mi čitaoci možda i nismo. Jer, Uve je sve ono što današnji svet nije. Uve je sve ono čega više nema, ili ga ima samo u tragovima. Uve je nepodnošljivo podsećanje na sve ono što ne valja. A mi smo ga redom pazarili, čitali, smejali se njegovim avanturama iz udobnih fotelja a onda ujutru nastavili da živimo tačno onako kako je Uve mrzeo. Jebote, kakvi smo licemeri.

Čitaji skandinavske autore i u sledećoj godini. I to one prvoklasne, koji pljuju bez izvinjenja i čiji krajevi nikada nisu za romantična plakanja.

Prijatno i hvala na čitanju. Strava ste.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/11/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Negativci u književnosti, deo prvi- Karamazov

untitledIdiota sam čitao celo jedno sparno i dugo leto. Nakon čitanja, ostao sam mesecima zblanut i zabezeknut osećajem koji je vrištao iznutra a nije imao definisano ime. Vremenom se vrisak uobličio u reči koje su govorile kako nisam mogao da podnesem toliko dubinsko zahvatanje u pisanju, toliku jačinu, toliko razaranje suštine ljudske duše. Samo je jedan pisac mogao tako da piše, to je bilo jasno. Ne najlepše, niti najbolje, niti najraskošnije, niti išta što počinje prefiksom naj sa izuzetkom reči najbolje u dubinu suštine. Posle Idiota je ostala pustinja vremena pre no sam se dohvatio ikakve druge knjige.

Karamazove pak, čitam godinama, svim godišnjim dobima, nosim ih sa sobom u čitaču, i grickam kad ne znam šta ću sa sobom, u malim doziranim količinama koje ne dozvoljavaju pojavu onih unutrašnjih nepodnošljivih vriskova suštine. Ali Karamazovi su svakako drugačiji, bogatiji važnim simboličkim likovima, pozorišniji, teatralniji, lepši i teži od Idiota. A u sredini tog drugačijeg savršenstva, zavoleo sam, više no ikada jednog naizgled potpunog i pravog negativnog junaka, oca Karamazova. Razvratnika, kockara, oholu hulju koja ne bira reči i ne oblikuje postupke besramnosti. Ima nešto tako neopisivo životno, iskreno, postojano i predano ljudski što ga čini fantastičnim likom. I, čini mi se, kako sva važnost te knjige u svetskoj književnosti stoji na osnovama tog i takvog lika.

Fjodor Pavlovič je, više nego li ijedan pre, i uspešnije nego li ijedan posle njega negativac u umetnosti, otkrio mračne demone svačije ili gotovo svačije ljudske duše, i bez trunke stida ih zaplesao u svojoj pojavi, raskošno, raskalašno, bezobzirno i nametljivo. Fjodor Pavlovič laže i uživa u svojim lažima, spletkari i uživa u rezultatima svog spletkarenja, nepodnošljivo vulkanski pojačava hedonističke porive, smeje se svemu suprotnom, i duboko u sebi i duboko za sebe kao svaki istinski mračni karakter ćuti svoje patnje, svoje duhovno siromaštvo i oblikuje ga u patološkoj i nedefinisanoj ambivalentnoj roditeljskoj ljubavi. Fjodor Pavlovič je tako narastao u prvom delu romana, tako je čudno i naizgled ogavno dominirao u njemu, da je autor morao da ga ubije da bi delo preživelo. Fjodor Pavlovič možda beše mračna strana boga, isto koliko i svakog čoveka, i beše potpuno mračno veličanstven.

Nakon njega, pisaće se knjige i snimati filmovi sa bogato oslikanim i zabavnim negativcima koji će potajno biti voljeni kod publike, zvaće ih drajfusima, džokerima, oživljavaće ih genijalni glumci na daskama i ekranima u beskonačnost, a opet, svi će do jednog biti samo detalj, samo mrvica, samo milimetar stene najvećeg i najboljeg od svih negativaca, Fjodora Pavloviča Karamazova.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 05/11/2017 in Ponekad samo pisem

 

Kuća od soli

untitledHladnokrvan, racionalan, postepen i nezamoran uvod u roman. Jednostavno crtanje glavnog junaka, bez piščevih projekcija i identifikacija kojih mi je svakako preko glave. Veoma školsko, pravilno, tek na momente kitnjasto i lepo pisanje. Mirisalo je na gospodska, romantičarska vremena s početka prošlog veka oslobođena nepotrebnih trivijalnosti.

Tokom centralnog dela, priča je potopljena u melanholiju i samoću, u monologe i istoriju, u maniristički ritam koji prija ali više ne oduševljava, i samo je kvalitet pisca vadi da ne ode u nepovratne dubine već viđenog.

I na kraju, prebacujući svog junaka i pozornicu priče u Tunis, pred zoru drugog velikog rata, roman je dobio raznovrsnu i dinamičnu završnicu a glavni protagonist, taj lepo opisani bokeljanin, beogradjanin, italijan, ljubitelj umetnosti i knezov lični saradnik u trgovini umetninama, dobio je sebe dostojan kraj.

Sveprisutan ali jedva dohvatljiv miris trilera tokom čitanja koji ne opterećuje i ne vulgarizuje priču, prelepo portretisanje vrhunskih slikarskih dela koji su podjednako važni kao i protagonisti priče, osvrt na kraljevinu koja je nekad imala obrise više no ozbiljne države koja ceni umetnost na pravi način, tek dotaknuto porodično stablo glavnog junaka koje je imalo potencijal da se razmaše u debljoj i važnijoj knjizi, kvalitetna i pažljiva razmatranja kapitalnih društveno političkih kretanja u prehitlerovskoj epohi i tokom nje.

Nista epohalno u citanju ali dovoljno dobro, lepo i više nego dovoljno za knjigu koju sam zatekao na megamarketskoj rasprodaji pored sijalica, jogurta i igračaka.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28/10/2017 in Knjige koje preporučujem

 

Laslo Vegel- Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile

untitledVolim da čantram, laprdam, maštam, izmišljam i pišem o tome kako predivni, nadrndani, nabeđeni, lenji grad bez aerodroma i dalje čeka i traži svoje veličine dostojnog pisca koji će ga rečima ovekovečiti. Žmurim na genijalnost obojice Tišmi, promovišem svog drugara u tog potencijalnog velikana, i godinama mi beži i izmiče baš onaj kojeg svo vreme tražim. Onaj u ritmu čijih rečenica drhti krvotog Novog Sada. A onda se prošle godine sretnem sa romanom Neoplanta, koji je baš to, monolog grada koji je bio, jeste i biće iznad i mimo ljudi, izvan i mimo država i uređenja. Vazda melanholičan u svojoj samodovoljnosti, vazda pomalo tužan za svojim bečkim korenima i vazda beskrajno usamljen grad na pogrešnoj i prevelikoj reci. Shvatim da grad ima sebe dostojan roman, a nakon ovog čitanja i da ima sebe dostojnog pisca koji ćuti i čuči sa strane.

Dublje nego u navedenoj Neoplanti, šire, tmurnije, opširnije, mada jednako melanholično Vegel i ovde radi istu stvar. Neumorno i nemilice istražuje tunele vojvođanske i novosadske prošlosti i propasti u prošlom veku u kojem je grad završio jedno mamutsko poglavlje svog postojanja. Tuguje zajedno sa njima, autentično i iskreno. I ovoga puta sa sličnim glavnim protagonistom, čovekom kojeg je gazilo vreme, i to više puta, kojeg su gazili osvajači, više puta, koji je menjao uverenja, više puta, koji se povijao kako je trebalo i moralo, više puta, koji je po običaju najebao zbog toga, više puta, koji je bio izdajnik i kolaboriacionista, više puta, od prvog preko drugog velikog rata, sa mirnim mada jednako olujnim periodima pre i posle toga. Zapravo je svo vreme tražio svoj život, samog sebe, sopstvene senke, i maštao o ljubavima koje su uvek odlazile i nikada se nisu vraćale. Lepotice i zavodnice koje menjaju tokove ratova, kurve i beštije, dame, usamljenice, šta god behu, nikad se nisu vraćale. A Jovan Šlemil, Mađar, Nemac, Srbin, Jugosloven, kako je već trebalo, ne uspeva da mrdne iz Neoplante ni pedalj, ni milimetar, zarobljen duhovima grada. Na kraju će pozornicu predati unuku koji će i u sadašnjem, modernom i naizgled lepšem a zapravo istom samo vrednosno dodatno upropašćenom vremenu, prolaziti iste muke, završiti sluđen u istim invalidskim kolicama, nesposoban da u svojoj jednostavnosti i dobroti shvati komplikovanost realnosti koja nemilice kotrlja i melje sve pred sobom.

Prekopavati istoriju kroz sećanja i književna portretisanja, kroz tragične sudbine običnih porodičnih stabala, neuporedivo je dinamičnije i lepše od dokumentaraca i istorijskih udžbenika, samo ako je pisac pravi. A Vegel jeste, staloženi, racionalni beležnik vremena i prostora, autentični svedok događaja koji se nisu morali zbiti kao u romanima, ali su sigurno negde i nekom morali biti baš takvi, baš na ovom tlu.

Vegela sam inače pronašao u lokalnoj bibilioteci, na polici pod imenom „pisci nacionalnih manjina“, beše čovek jedini na njoj. Zurio sam u taj prizor dugo, prošle godine, uopšte nesposoban da shvatim logiku koja pisce slaže po državama i nacijama kao u njoj,, a naročito sablaznut tako nepotrebno i besmisleno dodatim delom o manjinama. Sada, sa dovoljne distance, nakon dobrog upoznavanja sa autorom, nešto se mislim, i pored potpuno glupe metodologije uređenja bibliotečkog enterijera, nije ni mogao da ide igde drugde. Iako bi podjednako zasluženo sedeo i na mađarskoj i na srpskoj polici, Vegel je jedan punokrvni vojvođanski i novosadski pisac, jer samo takav može opisati ove nabeđene, nadrndane i samodovoljne predele i prizore. Čitajte ga da biste razumeli vreme i tlo koje gotovo da više ne postoji, nažalost.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 08/10/2017 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim