RSS

Moja borba III

untitled

Prošlu čitalačku godinu započeo sam prvim, a završio drugim tomom Knausgorovih ispovesti, bivajući fasciniran i inspirisan sa oba podjednako, možda za nijansu dodatno oduševljen drugim delom u kojem se tako sirovo iskreno i otvoreno bavio roditeljstvom, tridesetim godinama, stvarnošću modernog doba, dakle svemu onom što sam mogao da doživim veoma lično u datom trenutku. Potreban je kao beg, ali ne od stvarnosti, već pravo u nju, pomislio sam, potreban je kao zaštita od gomile prosečnih patetičnih štiva kojima obeležimo svaku sezonu. Prošla godina ne beše dobra ni po čemu, ali je zahvaljući njemu ipak dobila omotač, otisak i oklop koji će je čuvati takvu kakva je. Knausgor je omotač, rekoh sebi i započeh sa trećim delom novu godinu i novu sezonu.

Postoje objektivni problemi u pokušaju racionalnog objašnjavanja kako su ispovesti nekog pisca, ma kojeg, stekle kultni status, pogovoto imajući u vidu činjenicu da ne odišu nikakvom mistikom, nikakvom dramom, tenzijom niti specijalnim efektima, kako u stilu tako u temama. U trećem delu, ti se problemi multiplikuju jer Karl Uve osvetljava najbitnije, manje bitne i potpuno nebitne delove svog, ni po čemu specifičnog detinjstva, počevši od sedme godine ( tvrdi da se pre toga ne seća ničega i u potpunosti ga razumem). Detinjstvo mlađeg brata i sina, gotovo nečuveno osetljivog, plahog i krhkog dečaka koji ide u školu, vozi bicikl, trenira plivanje i fudbal, čita stripove i knjige, tu i tamo koketira sa banalnim i sitnim nestašlucima, zaljubljuje se, doživljava prva iskustva u svemu i svačemu, i između svega toga nekontrolisano i konstantno plače. Na svakoj drugoj strani, imate utisak, u svakom pasusu makar po jednom, suze teku u potocima, ili barem u malim postkišnim baricama. Ne znam da li je stvarno toliko plakao, ali ako jeste, iskrenost kojom je te suze bacio na papir, lepa je, i verujem duboko izlečiva.

Trećem delu nisam dao najvišu ocenu, jer se neka hijerarhija edicije mora napraviti, makar u ličnim favoritima, mada i zato što zaista nisam uživao na maksimumu intenziteta kao sa prva dva. Što ne znači da nije bilo čisto zadovoljstvo prolaziti norveškim porodičnim životom osamdesetih, naprednim školskim sistemom, samostalnošću dece, nama nepoznatim dvenvnim ritualima (ispijanja čaja sa mlekom na primer) kao i bolno teškim odnosom sa autoritarnim, neosetljivim i neostvarenim ocem, čije zahvatanje u dubinu tek predstoji u nastavku, koliko sam video.

Detinjstvo mlađeg brata i sina nateralo me je na otvaranje sopstvenih sanduka sećanja, zapravo otvaralo ih je samo od sebe, osvetljavajući događaje za koje sam bio ubeđen da nisu pohranjivani u dugotrajnu memoriju, uglavnom jednostavnih, dečačkih i ni po čemu posebnih. Tu su, dakle, hvata ti Karl Uve.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 04/01/2019 in Knjige koje preporučujem

 

Sa pašnjaka do naučenjaka

untitledTeslinu priču svi znamo, ili barem mislimo da je tako. Pištalo ju je učinio dostojnom boravka u holovima velike književnosti, hiljade sličnih manje uspešnih biografskih spisa, opčinjenost raznih opskurnih svemirskih tipova njime, učinili su ga sveprisutnim i u svakodnevnom običnom životu, delu nacionalnog identiteta i ponosa, i uvek sve sa dozom velike mistike, uzvišenosti i nedostižnosti koju je i sam naučnik stvorio za života oko sebe. Tesline su ulice, aerodromi, borbe za poreklo, mitovi, legende i posthumna slava. A, podjednako veliki Banaćanin, ostao je u senci, sa samo jednim velikim spisom o onome što je bio za života, onim koji je napisao sam. Pupinove su ulice manje, aerodroma nema, borbe za porekla nema, mitova i legendi još manje, slava je sramotno i nedopustivo mala za takav um i takvog čoveka. I da ne bi američke ambasade koja ga je oživela u efektnoj TV rekalmi povodom stogodošnjice od kraja prvog velikog rata, ne bi bilo ni reizdanja ove autobiografije koja je svojevremeno ovenčana Pulicerovom nagradom, ne bez razloga.

Nedavno sam lutao severoistočnim zabitima Banata, prolazeći kroz mesta za koje u životu nisam čuo, bez putokaza, bez obeležja, pomišljajući svo vreme kako zapravo pojma nemam gde se nalazim. Banat je vazda bio tako poetičan, siromašan, skriven od sveta i prkosno samodovoljan. Ljudi puni ničim izazvanog samopoštovanja, domaćini, bez spolja vidljivih impulsa ali sa vulkanima koji gore iznutra. Banat je roman koji još niko nije napisao, mada ga je Pupin u uvodu i rađanju ove knjige učinio predivnim. Lokalpatriotski izlivi nežnosti, priča o odrastanju radoznalog i bistrog dečaka u austrijskoj carevini, u selu koje ne postoji na mapama, globusima, i boga pitaj kako biste ga i sami našli da se sutra uputite u potragu za njim.

Idvor.

Odrastanje u blagostanju seoskog siromaštva koje daje vremena mislima da lutaju nepreglednom ravnicom, mislima koje su u Pupinovom slučaju samo rojila pitanja o prirodnim fenomenima iznad svih, i genijalno povezivanje istih sa narodnim predanjima, religioznim spisima i običnim životom. Odrastanje obeleženo nacionalnim adolescentskim nabojem koje se graničilo sa principovskim otporom carevskoj čizmi, koja je izdala i izneverila očekivanja naroda koji ga je vekovima branio. U isto vreme, odličan spis za bazično razumevanje srpskog pitanja u Vojvodini, njegovog nastanka i rasta tokom dva veka. Na kraju prvog dela, putopisni osvrt na prvo veliko putovanje, srednjeevropska hladnokrvnost i arogantnost koja ga odbija, prolazak kroz Karlovce, fasciniranost Budimpeštom, hladnoća i nedostatak empatije i prvi prelazak okeana u obećanu zemlju.

Od tog trenutka, pa do kraja, sa manje ili više izuzetaka, ovo je zapravo oda Americi, zemlji koja mu je omogućila da postane besmrtan, zemlji čije je „igranje igre“ života bilo gotovo nepojmljivo kompatibilno sa jednom slovenskom banatskom dušom. Početne godine siromaštva i šegrtovanja po imanjima velike zemlje, učenje od neukih, prihvatanje različitosti, prepoznavanje talenta i omogućavanje mu da živi. Studije na Kolumbiji, usavršavanje na Kembridžu, u Berlinu, na najvećim evropskim univerzitetima, upoznavanje gotovo svih velikih imena sveta nauke s kraja devetnaestog veka, prijateljstvo sa mnogima od njih. Usputne posete i vraćanje Idvoru, postepeno odgonetanje dečijih zagonetki koje su ga i poslale u otkriće sveta. Smrt majke, velika bolest, smrt supruge, patenti koji su ga proslavili i koje je unovčio. Veliki broj strana posvećen pedantnom i koliko se moglo običnim rečnikom razumljivom objašnjavanju fenomena iz sveta mehanike, fizike, hemije, prirodnih nauka uopšte. Gotovo da je nemoguće da ćete ih do kraja razumeti, mada se osnovna nit može pratiti, pre svega jer je fascinatno lepo uvezana sa običnim detaljima iz života.

Uživao sam kao u malo kojoj knjizi, ne samo ove godine. Nije joj trebala nikakva književna nagrada jer se njen kvalitet ogleda u svemu osim u teorijsko književnom smislu. Ne pati od viška očiglednog spisateljskog kvaliteta, diše racionalnošću koja je obložila divno iskrenu introspektivnu priču sa genijalno posloženim razvojem velikog uma i malih misli koje su do kraja postale velike. Nezaobilazno štivo ako vas ikad zasvrbi zašto je Amerika ono što jeste, grandiozna zemlja.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/12/2018 in Knjige koje preporučujem

 

HOMO DEUS- Kratka istorija sutrašnjice

untitledGodina koju sam započeo mamutksi pretencioznim naslovom koji je jedva stao na crnu koricu davno ugašene izdavačke kuće, trebao je da probudi želju za štivima drugačijim od relativno utabanih staza beletristike, ali ise ipak najvećim tokom pretvorila u monotono oduševljavanje nimalo inventivnim ali proverenim autorima. A opet, završava se štivom koje sam sa histeričnim oduševljenjem dočekao u domaćem izdanju nakon toliko dugih slušanja o njenom kvalitetu od poznatijih, kvalitetnijih i upućenijih poznanika.

Čitanje je, kao retko kada, podsetilo na savršeno producirane i osmišljene dokumentarce National Geographica u kojima je svaki kadar važan, u kojima svaka scena ima svoje mesto i u kojem se mozaik sklapa laganim popunjavanjem delova, u kojima se vodi računa o detaljima i u kojima je nagomilana ogromna količina nečijeg znanja i podataka, naizgled bez potrebe da vas direktno ubeđuju u stav, ma kakav. Što ne znači da autor to ne radi svo vreme. Ne sećam se da sam se ikada tako dinamično, glasno i burno svađao sa nečijim pisanjem, besneo na delove u kojima sam video zlu nameru ili naopako postavljene teze, ali i aplaudirao strasno i srećno toliko puta da su dlanovi zaboleli, da dlanovi još bride. Baš kao kod NGC programa. Kao malo koji autor i malo koje štivo ovih godina, probudio je uspavane misli o suštini i naterao na interakciju.

Čitanje je kao gotovo nikada, podsetilo na udubljivanje u stručnu psihološku literaturu tokom studija, kojoj je uvek nedostajalo kreativnosti, britkog i usputnog humora i jednostavnosti u definicijama. Valjda sam se zato svo vreme čitanja divio autorovoj sposobnosti da gotovo jezivo komplikovane algoritamske sisteme ljudske svesti, ili zamršene tokove istorije razgrana u jednostavne i gotovo banalne rečenice.

Čitanje je kao apsolutno nikada, golicalo tonu razmišljanja o svetu prošlom, sadašnjem i budućem, o odnosima koji su ga stvarali i to i dalje čline, o filozofskim traktatima, o nedosegnutoj besmrtnosti, o elemetima svesti, o sistemima inteligencije, o Darvinu, o bogovima koji su umrli o toliko mnogo kapitalnih tema koje nedostaju današnjoj popularnoj literaturi zarobljenoj u tunelima individualnih patnji.

Ozbiljna knjiga. Opaka. Bogata smislom. Prebogata znanjem. Gotovo nerealno dobra da bi uspešno krasila izloge popularnih knjižara. Ali uspeva joj.

 
1 коментар

Објављено од стране на 06/12/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Knjige kojih nema

IMG_20181117_102601_643Uživam čitajući drugi deo Knausgorove petotomne kapitalne edicije, jedne od najboljih u onome što književnost danas može da ponudi. Uživam do nivoa obožavanja. Lik je potpuno savršen i preko potreban ne kao beg od stvarnosti već pravo u nju. Mada, neće ovaj tekst biti o tome.

Povod su autorovi periodični ulasci u knjižare i antikvarnice širom Skandinavije ili kuda god mu se alterego kreće tokom same radnje. Uđe jednom i pazari neki kuvar iz vremena rimskog doba, pa ode kući i porodici sprema jela koja su služili imperatorima, na primer. Ili pokupi nekoliko bogato oslikanih monografija, pa ih usputno i svedeno prelepo opiše dok sprema neki esej. Ili u izlogu police vidi zbirku grafika pa u njima satima analizira nekoliko prikaza anđela, recimo. Ili za potrebe nove priče odvoji nekoliko naslova o srednjevekovoj baroknoj umetnosti. Pomislim kako su sve te knjige tako lepe, prelepe. Pomislim da su savršene, što svakako i jesu.

A onda pre neki dan provedem nekoliko sati u najvećoj domaćoj knjižari. Lutam fantastično sređenim lavirintima, između slušanja savršenog nastupa supruge na tribini. Odem do monografija, izuzev Crnjanskog, ništa vredno pomena. Zavirim u esejistiku; gomila domaćih akademika, profesora i neuspešnih autora mantra o Andriću ili Meši, pobogu. Sklonim se u kulinarstvo, ali samo TVlica, samo hipsterske gluposti. U istoriografiji nekoliko zanimljivih naslova ali bez kapitalnih edicija, čak i domaćih. Deo sa umetnošću je najraznovrsniji, tematski širok, malo haotičan ali dopadljiv. I na kraju, prirodno i logično, inostrana izdanja su najupečatljivija, savršeno dizajnerski rešena i divno složena. Izvesna „A man and his watch“ je omamila. Beše divan dan ali nije promenio osnovni osećaj koji je izazvao tekst.

Knjižare su nam dosadne, jednolične, nedovoljno bogate nedovoljno hrabre da eksperimentišu, da se odvaže da prevedu zastarele kuvare, priče o erupcijama vulkana Krakatau (da, tražim je godinu dana), ili istoriju južnoameričkih rečnih tokova (dobro, sad lupam), da obogate vrlo često sasvim pristojno sređene i dizajnirane prodajne objekte.

Valjda sam zato toliko ponosan na nekoliko naslova sa gornje slike koji razbijaju monotoniju kućne kolekcije. Manje ili više eksperimentalna remek dela. Tražite ih i sami. Vrede.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17/11/2018 in Ponekad samo pisem

 

Ja mrzim internet

untitledIzbegavao sam je, oštro, uporno i uspešno godinu dana, bivajući potpuno svestan da se durim kao dete. Nabeđena i nekontrolisana pretencizonost koja je vrištala već od naslova je nešto na šta inače padam, što volim, i ako tokom čitanja otkrijem da ima ikakvo pokriće, oduševljavam se. A ovde je i dizajn korice bio odličan, i izdavač nije propuštao da komplimentira epitetima koji su mi bili zanimljivi. Zaticao sam svakakve ljude kako je listaju na plažama, više nego o ijednoj drugoj čitao prikaze, zabavljao se gledajući goodreads utiske i bivao oduševljen eksplozijama najrazličitijih i najekstremnijih emocija i reakcija koje možete da se zamislite. I sa nedopustivim zakašnjenjem, pročitah je u dan i po, osećaj bi rekao u sekundi, sada, u pokušaju da odgonetnem da li me varao osećaj koji je u pozadini svo vreme govorio da ovo nije vredno pompe niti čitanja.

Pre svega, beskrajno poštujem knjige koje uspeju da me zakotrljaju tako da ih preletim u tako kratkom periodu. Obožavam takvu vrstu čitajuće ekstaze i sposobnosti autora da mi to omogući- Dakle, beše vredno, slatko i dinamično iskustvo.

Sa druge strane, ne treba protivurečiti niti autoru koji se trudi na više mesta da spomene da ovo jeste loš roman. U čisto teoretsko književnom pogledu, profesori na katedrama, i nešto bolji studenti na predavanjima svakako imaju materijala da ga analitički raščereče. Haotičan je, stilski i estetski nikakav, sa razbacanom i polusmislenom pričom o gomili nabeđenih elitnih žitelja San Franciska. Ostatak bi valjao ostaviti navedenim stručnjacima za pljuckanje.

Suštinski, Kolbek je svoju sumanutu pretencioznost sa toliko stila pljunuo na papir da je to divno. Prevrnuo je i iznervirao čitalačku publiku tom raskupusanom gomilom teško svarljivih ali dubokih i neporecivih istina da to nije normalno. Sa mnogo, o baš mnogo nimalo prikrivene potkovanosti o socijalnoj, ekonomskoj, političkoj svakodnevici domovine mu, a i sveta malo šire. Kolbek je u suštini nepopravljivi zaljubljenik u strip istoriju, što mi lično nije bilisko ali svi ljudi koje poznajem iz tog sveta su potpuno fantastični ljudi, koji je nagomilanu srdžbu o brzini svakog mogućeg potonuća u koje se nekontrolisano srlja pretočio u manifest za glasna čitanja, ma šta čitanja, za vrištanja i urlikanja sa nepostojećih govornica bundžija neke nove stvarnosti.

Potpuno svestan da su i stil, i forma, i estetika, i tematska urednost, i smislenost ičega, otišli dođavola, prosto je uzeo gomilu zapisa i razbacao ih po webu kojeg toliko pljuje, sačekao očekivani kult status, zatim samizdao i na kraju se logično i zasluženo proslavio. pritom tako simpatično ložeći i nervirajući silne načitane, prefinjene i uglađene likove. Dopalo mi se, baš mi se dopalo čitanje.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/11/2018 in Knjige koje preporučujem

 

Polazak sa stanice Atoča

atoca

Na prvi pogled, izgledala je kao jedna od knjiga koje su menjale detinjstvo, prepuna naizgled neusklađenih i haotičnih boja, kao rad iz likovnog u srednjoj školi na slobodnu temu. Avanturistički naslov probudio je uspomene na neke davne i nikad zaboravljene knjižice u kojima su se spominjali vlakovi, polasci, pa i stanice. Na poleđini je uz nezaobilazne i nikad inventivne knjiške osvrte poput ovih, stajala i Osterova pohvala mladom kolegi. Na prvi pogled izgledala je toliko ubedljivo, lucidno i pomalo kičasto da sam zabezeknut činjenicom da je na prvi pogled proletos nisam uzeo, niti čitao, sve do usputnog sajamskog šopinga u kojem nikad ne znaš kako neki naslovi završe u kesama koje vučeš do parkinga.

Nisam imao pojma da je Atoča glavna madridska stanica u centru grada tako da me je već mesto radnje iznenadilo i zapuhnulo na jedan prijatan i egzotičan način, podsetivši na savršenstvo Lisabona, recimo. Mladi američki stipendista sa srednjeg zapada, u boravku u prestonici Španije, sa svojim polupatetičnim prenemažućim i nadmenim stavom, sa čudnim sumnjama u sopstvenu vrednost u bilo kom smislu, sa gomilom belih i žutih pilula u borbi protiv opet polupravih napada panike ili anksioznosti pripoveda minimalistički i dozvoljava da čitanje prođe podjednako brzo kao gledanje Vudi Alenovog filma na primer, na koji zapravo i liči, knjiga, ne narator i junak.

Mladi pripovedač je zapravo pesnik koji ne veruje u kvalitet svog pesništva iako ga stipendija, prijatelji, žene, poznati i manje poznati ljudi koje upoznaje ubeđuju u suprotno, mladi pripovedač tvrdi da natuca španski i da razume tek svaku prestupnu reč iako više no uspešno recituje na književnoj večeri ili govori na tribini u prepunoj sali, mladi pripovedač jedri toplim gradskim madridskim noćima duvajući hašiš, pijući suva vina, lažući naizgled minhauzenovski kada god stigne i koga god stigne, a zapravo mladi pripovedač samo odrasta tragajući za identitom, ostacima dobro skrivenog samopouzdanja i manje skrivenih poetskih i proznih talenata.

Ubacivanje stvarnog terorističkog napada koji je na Atoči odneo stotine žrtava pre neku godinu u poslednju fazu knjige, omogućilo joj je da prodiše i van standardnih introspektivnih elemenata koji dominiraju romanom, da aktuelizuje, osvetli i probudi pomalo usnulu priču, da nametne mnoštva pitanja iz evropskog političkog života koja i danas dominiraju njenom scenom, a bez potrebe da ulazi preduboko u temu u potrazi sa stvarnim odgovorima, tipično američki zapravo.

Vickasto je štivo, veselog ritma, puno duha, očišćeno ikakvih tragova pretenciozne visoke proze, lagano, jednostavno, neretko duhovito i puno fantastično uhvaćenog duha velikog, svetlog i prelepog grada. Podsetilo je na mnogobrojne američke autore koji su u nekoj od evropskih prestonica tražili tragove drugačijeg života, i prijalo je više no mnogi drugi slični. Pa, iako je Tedžu Kol bio ubedljiviji, Kolbek brutalniji, Lerner je blistao na sasvim specifičan način nekog kome i nije mnogo stalo da bude ubedljiv, brutalan ili poseban. Prosto je kul lik kojem je pretpostavljam dovoljno da mu Osterove reči krase šareni omotač proznog prvenca.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27/10/2018 in Knjige koje preporučujem

 

4 3 2 1

untitledOster je otvorio ovaj blog. Oster je bio razlog da se unutrašnje oduševljenje nečijim pisanjem koje tutnji i ne staje svakim novim romanom, podeli sa drugima. Savršena predvidivost pisanja, sintagma je koju i danas volim, precizno i svedeno opisuje glavnu nit te ljubavi. Nikada se, pre i posle njega, nisam susreo sa autorom koji se čak ni ne trudi da pobegne od uvek jedne iste pozornice na kojoj pleše svoju prozu. Čekajući nikada duže na novo izdanje, šok kada sam ugledao hiljadustraničnu aždaju u tvrdom povezu, načinila je da na sekund pomislim da će biti drugačije, da na sekund poželim da bude drugačije. Ko još naslovljava knjigu brojkama, nije valjda poklekao u uvek istoj potrebi autora da iza sebe ostavi i jedan roman kapitalac o istoriji neke porodici ili ne daj bože naroda, svašta sam mislio pre čitanja. A sada, nakon njega, mislli su se multiplikovale u narastajuće tonove oduševljenja i razočaranja, naizmenično, kao i sami tokovi ove priče. Jer, iako verujem da nije prvi koji se dosetio takvog koncepta, ovo je priča o nekoliko mogućih verzija života njenog junaka, Arčija Fergusona, pisca iz Njujorka, treba li reći. Genijalan koncept.

Počelo je scenom stupanja neimenovanog doseljenika na američko tlo početkom prošlog veka. Neodoljivo i nepopravljivo je mirisalo na više puta ispričane i samo jednom u drugom delu Kuma genijalno izrežirane dolaske u obećanu zemlju. Počelo je u toliko staloženom ritmu, u odsustvu ikakve drame koju on ima običaj da postavi sada i odmah, u uvodu. Počelo je tako da sam pomislio da ću čitati priču o svakom danu nečijeg života, svakom minutu i svakom trenu. I nije smetalo, jer on ume baš to, da te uhvati i vozi i vozi i ne pitaš kad je stanica za silazak. Trebalo mi je dobrih stotinu i više strana da shvatim da me je zaveo, da uživam na način na koji nisam navikao sa njim, trebalo mi je dugo da shvatim da priča zapravo ima više verzija, da očevi čas ginu a čas su tu, da su prvo bankrotirali a onda izgoreli u požaru, pobogu kako se poigravao sa čitaocem lagano i svo vreme svestan onog što čini. Nisam zapisivao, ali sam pamtio i upijao detalje koje su me ostavljali bez daha, kovanice kao što je „malaksala ravnodušnost“ na primer, neodoljivo pisanje.

Genijalnost sa stvaranjem paralelnih narativnih tokova koji će svo vreme držati veliki upitnik iznad čitaočeve glave o tome koji je život stvaran, da li je ijedan stvaran, nije dovoljna, učinilo mi se u trenutku u kom je čitanje nakratko pretilo da postane pomalo monotono. A onda niotkud, ali bukvalno niotkud, glavni junak ispiše svoju prvu kratku priču, o životu jednog para cipela, najlepšu priču koju sam u životu pročitao, shvatim odmah. Nisam siguran da bih umeo da objasnim kako i koliko mi se dopala, koliko je razmrdala atmosferu, koliko je bilo dovoljno da napiše samo nju u životu i da mu daju sve nagrade. Kratki život jednog običnog para cipela. A ona je samo mali deo, samo detalj, usputni zapis. Eto takva je ovo knjiga. U trenucima kada preti da potone u maniristička ponavljanja, on izmisli novu kratku priču, ili skloni Arčija u Francusku, ili eksperimentiše sa erotskim biseksualnim scenama i iskustvima koja istini za volju i nisu prijala.

Zimski dnevnik je imao sve preduslove da ostane testamentalno delo. Bilo je bezobrazno lično, isuviše i nepodnošljivo ogoljeno i tako vidljivo iskreno, da nije delovalo da tako umoran, pomalo starosti uplašen autor u rekapitulaciji svog života iz sebe može izvaditi ovakav roman. Sa pravom će ući u moderne američke klasike. Detaljno i ultimativno kvalitetno obojio je ključne decenije američke istorije prošlog veka, sve njene velike ratove, zablude, pobede i poraze, i sve to uradio sa svojom prepoznatljivom figurom glavnog junaka, kojem je dao više opcija da proživi tu istoriju. Za nas fanove, Arči Ferguson je morao biti pisac, morao je imati neku opscenu crvenu svesku, morao je pasionirano disati američke sportove, bejzbol naravno više od svih, morao je disati u Njujorku, i morao je biti deo slobodarskog sveta čija su očekivanja danas potopljena. Uz mnoštvo prelepih i divljenja vrednih detalja, uz neočekivano ubacivanje klasične muzike u priču, uz smirenost pripovedanja, analiziraće se na univerzitetima, secirati deo po deo, i biće smatrana velikom, zasluženo. Lično omiljenom, pa i ne baš.

 
1 коментар

Објављено од стране на 26/10/2018 in Knjige koje preporučujem