City- remek delo Alesandra Barika

Postoji li gluplje pitanje od silnih na koja dajete odgovore u raznim almanasima, spomenarima, internet profilima, od onog koja vam je omiljena knjiga. Ukoliko osećate knjigu, knjizevnost, pisanje, pišete, čitate, bilo šta, teško da ima. Nekako postoji taj osećaj da nije isto kada vas pitaju za omiljenog fudbalera, vrstu pice, pića, boju očiju kod žene, cveće, rok grupu ili za to. A opet, kada god negde naiđem na to pitanje, imam uvek spreman odgovor. Zapucam kao iz topa ime jedne knjige. Zato što sam vremenom shvatio da i najgluplja pitanja mogu dati dobre odgovore.

Ne radi se o najboljoj knjizi na svetu, niti takvo štogod postoji. Mada, otkako sam pre koju godinu smogao snage da počnem sa čitanjem Dostojevskog, Idiot se čini kao pristojan odgovor. Nikada posle jedne knjige nisam toliko dugo ćutao, nikada me jedna knjiga nije toliko išamarala kao ta, nikada nisam imao veću pauzu u čitanju sledeće kao posle te. Ali ne radi se o tome, niti je moj odgovor na gornju dilemu Idiot.

Ne radi se ni o najboljem piscu na ovim prostorima, niti takvo štogod postoji. Mada sam i tu imao nekoliko faza, pogotovo kod domaćih autora, u srednjoj mi se činilo da postoji samo Pavić, pa onda svi ostali, pa me je onda razredna naterala da čitam Na Drini ćupriju jer sam se kao i svaki napaljeni adolescent buntovnik opirao čitanju tih nobelovaca i klasika, pa sam shvatio da je samo Andrić na ovom jeziku tako kvalitetno pisao, ali mi je on bio nerealno savršen i u stilu i u rečenici i u svemu, činilo mi se da ovaj svet nije zaslužio takvog pisca, pa sam onda poluslučajno upoznao opus Kiša i to je bilo to, nakon njega Pavić mi dođe kao dečiji pisac, i to prosečan, a nakon drugog čitanja Peščanika za mene više nije bilo dileme. ali nije ovaj tekst o tome, niti je Peščanik odgovor.

Ne radi se ni o najboljem piscu na svetu, niti takvog čega ima. Mada sam tu ostao najdosledniji od svojih mlađih dana, zato što se Kafka sa istim oduševljenjem čita u svim fazama i godinama, zato što je Proces osim reči imao i vanvremensku ideju, i zato što smo ga svi ziveli u nekom trenutku. Ali, pogađate, ni to nije odgovor.

Evo odgovora. I pored činjenice da sam još od Pijaniste zavoleo Barika, teško da ga mozemo nazvati jednim od najvećih pisaca, a ime knjige je do te mere obično, jednostavno, čak prilično glupo, da ni dan danas ne mogu da se setim kako sam ja uopšte pročitao tu knjigu prvi put. Kao što rekoh, daleko je City od najbolje knjige. Ali sam je čitao dvocifren broj puta. Za sada.

Malo ko se tako kvalitetno igrao, ne sa knjigom, ne, već sa knjizevnošću, malo ko je napisao ovako nepretenciozan a komunikativan roman, malo gde je neko tako plesao kratke uvrnute dijaloge kao ovde, malo ko je bio tako predivno duhovit u jednom delu.

Ovo je knjiga sa nekoliko naizgled poptuno nepovezanih priča, za početak to je priča o životu jednog dečaka genijalca i njegovih imaginarnih i stvarnih prijatelja, njegove bebisiterke koja u knjizi napiše sopstveni poetični minivestern sa revolveraškim obračunima, pa onda hollivudska saga o advokatu koji postaje bokserski šampion, koja se dešava samo kada dečak sedi na wc šolji i nuždi, i tako. Nema u ovim pričama misterija, nije cilj priča da otkrijete da li je ubica batler, ne, niti ima nekih velikih ideja, nema ni toga, ima samo zivota, onog jednostavnog, a neobičnog, da, onog kojeg sve manje ima, jel.

„Ova knjiga se zove City. Ona je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme koje teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. Čitalac, ukoliko želi, može da pređe isti put koji sam ja prešao. To je ono najlepše, i najteže u svakoj knjizi: može li se putovati unutar nečijeg tuđeg putovanja?„…napisao je autor između ostalog o svom remek delu.

Eto, moglo bi se piskarati o ovoj knjizi, ali nema potrebe, ritmična je, pročitaćete je brzo. Ja je uvek preporučujem i poklanjam kao književnu infuziju za popravljanje svih crnih raspoloženja.