IQ84

-Haruki Murakami- Pisac koji još nije napisao svoju najbolju knjigu. Najlošiju jeste.

Dva se pisca kriju iza imena Haruki Murakami. Ni jedan od njih neće dobiti Nobela, još uvek, zasluženo, to je sasvim sigurno. I dok se jedan od njih još uvek može nadati istom, drugi nikada nije ni imao šanse.

Prvi Murakami piše kratke romane, ljubavne priče, uglavnom, idealne za plaže, idealne za poklanjanje, poetskih naslova, uglavnom, lepe knjige. Beskrajno talentovan pisac, kakav je, i dalje ih piše bolje od većine hiperpopularnih besmislenih autora iz grupe P.Koeljo. Dovoljno mistični, dovoljno muzikalni, u svakom smislu, uglavnom ritmom džeza, kojeg ima u većini ovakvih dela, dovoljno emotivni, melanholični, istočnjačkih emocija, i zapadnjačke atmosfere u njima (Murakami je Japanac nastanjen u Americi), ti su romani kao lep film pred spavanje. Samo mnogo bolji. Kao što je svaka dobra knjiga bolja od svakog dobrog filma, ustvari. Dajući im imena za kojima ruke u knjižarama same kreću, poput „Sputnjik ljubav“, „Kad padne noć“, „Južno od granice, zapadno od sunca“, i slično i ne rasipajući svoj talenat na više od 200 strana po priči, prvi Murakami je uglavnom jednostavan, čitljiv, odličan u svakom smislu, daleko od pravo ozbiljnog pisca, ali i dalje sjajan.

Drugi Murakami, pak, želi da bude veliki pisac, želi da ga nazivaju takvim imenom, pa periodično uzme i napiše vrhunski roman. Radeći uglavnom sve suprotno od prvog, ovaj pisac se u tim knjigama raspiše, razmaše idejama, pokrene na značajne misli, džez zameni rokenrolom, u svakom smislu, mističnost kvadrira, priče unutar romana namnoži, zamrsi, i onda dobijemo knjige poput „Norveške šume“, ili naročito „Igraj, igraj, igraj“. Treba imati hrabrosti pa knjigu nazvati tako, pomislio sam kad sam prvi put došao u kontakt sa ovim piscem, ako si nazvao knjigu „Igraj, igraj, igraj“, a ona nema ritma ili je dosadna, onda si težak idiot, pomislio sam stojeći opet na štandu Geopoetike i ne znajući ko je Murakami, i kupio je, i pročitao je i shvatio da je daleko od idiota, a blizu izuzetne knjige. Sve u svemu, taj je Murakami bio na tragu pravo ozbiljnog pisca. Lično mi se čini da su i ti romani pomalo gubili nit priče, ponekad, prvi delovi knige bi bili očigledno za klasu od završetaka, recimo, što nije dobro, ali opet su bili odlični i ja sam verovao da će drugi Murakami jednom napisati veliku knjigu, u svakom smislu i dobiti Nobela.

A onda je drugi Murakami prošle godine pokušao. Tako je bar izgledalo. Pompezno najavljena, još pompeznije štampana i upakovana, na policama knjižara zasvetlela je trilogija nazvana „IQ84“, u skladu sa svim marketinškim pravilima, zapravo su prvo izašle dve knjige, a nekoliko meseci nakon nje, i treća.

I onda sam shvatio kako ipak postoji samo jedan Murakami. Kako su se navedena dvojica udružila, spojila sve najgore od obojice, i napisali roman koji će se prodati u milionima primeraka i koji neće dobiti Nobela. Zasluženo. Jer ne valja. Knjiga, ne Nobel, mada i on nije daleko, ali ja volim tu nagradu, gajim iluzije da je i dalje važna.

Uzimajući klasičnu ideju o njemu i njjoj koji su se zaljubili još kao deca, pa su im se tragovi izgubili, već s početka IQ84 jasno je da ćemo čitati sagu o njihovom ponovnom susretu, negde u dubini knjige. Ali te dubine najčšće nema, i priča se već od polovine prve knjige pa do kraja trilogije razvodnjava i na kraju ostaje predvidivi plitki potok. Moj utisak. Sa drruge strane, priče i likovi koji prate glavnu priču i junake su mi sjajni, odlično razvijeni i na momente briljantno napisani. Ali, sve što je zamislio i napisao u romanu IQ84, stalo bi u jednu, potencijalno izvanrednu knjigu, da je hteo da je napiše. Ali nije. Umesto toga, rastegao je priču kao testo za picu, i to kad ga ručno mesite, i napravio običnu ljubavnu sapunicu, razblaženu, tanku, plitku, ispod svakog renomea i jednog i drugog Murakamija. I nikada neću razumeti zašto. Zarada, trostruka knjiga, trostruki profit?, možda, mada sumnjam. Želja da se dokaže kako je moguće napisati odličnu roman trilogiju?, nisam pametan.

Znam da još uvek čekam da sedne i napiše opasno dobru knjigu. Znam da hoće. U njoj će, kao i uvek kod njega biti tako puno dobre muzike, e kako Murakami piše o muzici, retko dobro, i biće tih njegovih paralelnih mini svetova na sve strane, i biće savršena.