Winnetou

Ako sa 30 godina nisi u stanju da sa istom strašću doživiš nešto što te je na strast teralo kad si imao 10, recimo, onda to ne valja, kažem periodično sebi, pa uzmem i proverim kako stojim sa tom mišlju, na neki način. Najčešći način je vraćanje knjigama za decu, avanturama, kažu, ozbiljno dobrim knjigama zapravo, mislim. Najčešće vraćanje je druženje sa knjigom iz naslova.

Igrao sam ja i fudbal, po ceo dan, nekad mi se čini, pa se setim da sam igrao i basket, isto toliko često, žmurke, lozinke, klikere ne brojim, igre ratovanja, nindža kornjače, brus lija, sankao se, tukao, kartao magarce i lorum, pravio lukove i strele, ali sam nekako stizao i da čitam. Knjige, prave knjige. Niko me nije terao. Samo me je jednog dana baka odvela u lokalnu biblioteku i rekla, moje je da te učlanim, a ti vidi šta ćeš. I tako sam ja ostao kod one police za decu, i gledao, taj nepregledni niz naslova, i sve su mi se činile debelim, pa sam otvarao redom da vidim koliko je to u stranama, pa sam valjda našao nešto dovoljno tanjušno, i odneo kući, i pročitao, i zaljubio se. U čitanje, valjda. U ideju da mogu svake nedelje da odem i izaberem čijim ću avanturama da putujem. Da ne moram da čekam TV emisije, video kasete koje će lokalni diler da nasnimi i prodaje u podrumu ispod samoposluge, da mogu da biram kad ću i gde ću da putujem. U misao da su sve one knjige koje sam video na polici sjajne, i da ih ima toliko da će ih uvek biti dovoljno, da nikada neće presahnuti. Iz nekog razloga mi je sve to bilo zabavno. Posle sam shvatao da sam periode odrastanja računao po prelasku sa knjiga čiji broj strana ne prelazi dvocifren broj, pa trocifren sa 1 na početku, pa tako redom. I onda sam došao do ove knjige, trilogija, auf, pomislih, znači neko je morao da piše 3 knjige da bi ispričao jednu priču, kako li to izgleda, to mora da je neka velika i značajna priča. I jeste.

Winnetou je divna avanturistička knjiga, sa indijancima, naravno, koji nisu uvek dobri, i kaubojima, koji nisu nužno loši, isto tako, i ološa i sjajnih likova na svim stranama, sa puškama i dvobojima, i konjima, i opisima srednjeameričkih pustinja, koju je napisao čovek koji nikada u životu nije bio na divljem zapadu, tako sam posle čitao. Winnetou je kao i svaka dečija knjiga, priča o prijateljstvu, i to dvoje ljudi, ne o drugarstvu grupe dece, osoba, ne, već baš o odnosu dva čoveka. Oduvek sam mislio da je to važan detalj te knjige. Jer, i pre i posle, sam čitao avanture poput Pet prijatelja, Družinu Pere Kvržice, Orlovi rano lete, i slične priče u kojima drugara obavezno ima mnogo, u kojima grupisani prolaze kroz svakojake dogodovštine, ali ovde sam prvi put počeo da grickam ideju o tome da prijateljski odnos možeš da zasnuješ i sa samo jednom osobom, ponekad, ili uvek, možda. I što je važnije, Winnetou je tužna knjiga, na kraju, jer Winnetou umire. A tugu, kao i smrt, morate da otkrijete u sebi, kad tad, i mislim, kako god glupo zvučalo, lepše je da je otkrijete ovako, kroz ovu priču.

Winnetou je knjiga od koje sam počeo da računam drugačiji period odrastanja, nešto kao Bane Bumbar, po prvi put otkrivši takve emocije, i po prvi put pročitavši tako debelu knjigu, 400 strana, heej, Značilo mi je. Pre neku godinu, popeo sam se na gornju galeriju na sajmu knjiga, u antikvarni deo, i tražio je, u onakvom izdanju kakvu sam je prvi put pročitao, i tražio je. I našao sam, u tvrdom povezu, u tri knjige, sa dodatnim omotom u koji staju sve 3, predivna je. Ponosno je držim na čelu jedne od polica. Povremeno joj se vratim, kao sada. Imam utisak da će to vraćanje trajati, dugo. Jer, ako sa bilo koliko godina niste u stanju da sa istom strašću doživite nešto što vas je na strast teralo kad ste imali 10, recimo, onda to ne valja. A ne valja da ne valja. Dajte deci da čitaju. Ima tako lepih dečijih knjiga. Čitajte ih i vi, sa njima.