Buka nije u modi, nažalost

Ljudi nedopustivo malo vrište. Ljudi nedopustivo malo ispuštaju bilo kakve zvukove, na ulici. Shvatio sam to poslednjih meseci šetajući sa svojim, sada 18-mesečnim sinom, malim slatkim brbljivcem koji još ne sastavlja reči, ali obavezno tokom svake šetnje nešto neartikulisano mumla, i povremeno uzme, pa se prodere, ponosno dečački zagrmi svoju jedinu reč, “DAAAA”. I, ne želeći da ga sputavam u pokušajima stvaranja komunikacije, sve češće uzmem, pa se proderem i ja za njim, nekad ponovim njegove urlike, nekad viknem “NEEE”. Idemo tako ulicom i deremo se. I lepo nam je. Osim što često shvatim da je naše vikanje jedino što se čuje napolju.

Periodično nas čudno pogledaju ljudi, tihi, zapravo ćutljivi, neprirodno mirni, gotovo nikada nasmejani, dobri ljudi, pored kojih prolazimo, dajući nam do znanja da preterujemo. Ali oni prođu pored nas, nezadovoljni cenama nesezonskog alžirskog paradajza, ili bajatovićevski skupim računom za gas koji su dobili, koji smo dobili, ili višedecenijskim tragičnim propadanjem Zvezde, ili neispunjenim dnevnim životom, pa opet uspeju da ubede sebe da im smetamo nas dvojica koji idemo ulicom i deremo se. Nemaju čak ni toliko snage da nas glasno opsuju, ili barem mene kao oca koji bi trebalo da učim svoje dete od malih nogu da se lepo ponaša. Ne. Iseku me pogledom i prođu, i ćute.

I tako, karlovačke ulice su jezivo tihe. Novosadske ulice su jezivo tihe. A dok ja njega učim da hoda, mene moj sin uči da periodično zavrištim, da se proderem i malo razmrdam i sebe i nepostojeće zvuke po tim tihim ulicama. I neću da mu govorim da ućuti, eto, neću. Na ulicama, srećnijih gradova, tako je predivno bučno, u nekima sam bio, recimo italijanskim pijacama ili grčkim trgovima, o nekima su mi pričali, recimo o turskim ili njujorškim skverovima,  o nekima sam čitao kao recimo o zagušujćim zvucima tanga u Buenos Ajresu. 

U srećnija vremena, stariji su govorili mladima da im je muzika bučna, i to je bio kompliment, danas im govore da muzika ne valja, i to je činjenica, danas nema buke u mislima, u muzici, pa čak ni na pijacama. Ne moramo da budemo srećni da bismo se ponekad drali na ulici , ali mora da smo mnogo nesrećni kad smo počeli ovoliko da ćutimo.

Alek i ja ćemo da nastavimo da vičemo dok šetamo. Neko će ovo da pročita pa će dreknuti sutra u punom autobusu. Nekome će moje pisanje toliko ići na živce da će mi to napokon reći kad se sretnemo. I možda, samo možda, ćemo napokon početi da vičemo i kad smo srećni i kad nam smetaju cene alžirskog nesezonskog paradajza ili bajatovićevski skupi računi, pa ćemo vičući svi zajedno sa decom izaći na ulicu i vikati na one koji čine da ćutimo, ko god da su. I već će biti bolje.