RSS

Šećerni Kremlj

11 Feb

Image

Poslednjih godinu dana čitao sam Pamukovu Crnu knjigu. Ispostavilo se, čisto remek delo, njegova najbolja knjiga svakako, ali iz raznih razloga meni nezgodna za brže čitanje. Nekako sam od početka osetio da bi s njom trebalo pažljivo, i nisam se prevario. U međuvremenu sam paralelno pročitao više različitih knjiga, a kad sam nedavno napokon završio Crnu, shvatio sam da sa sledećom koju uzmem sa police moram otići na potpuno suprotnu stranu. I tragajući za suprotnim od pažljivog, sistematskog, pristojnog, detaljnog i po malo sporog Pamuka, izbor je relativno lako pao na Sorokina.

Namerno nepristojan, hirovit u pisanju, surov u opisima, sažet u emocijama, Vladimir Sorokin je jedan od retkih pisaca koji ume sa sobom da nosi svoju pretencioznost, i to sa stilom, i da je pretvara u odlične romane. Uvek sam ga doživljavao kao neko talentovano dete, koje se nimalo ne trudi da svoj talenat šminka, doteruje, usavršava, ili bilo šta slično. Naprotiv, pušta ga tako sirovog, nebrušenog na papir, i namerno preteruje u svemu. Čitajući ga, zanesen steknem utisak da čitam pismeni rad nekog drskog a bistrog srednjoškolskog bundžije, i taj mi se utisak dopada. Jer, takvi su radovi neopterećeni stilom, formom, ritmom, okrenuti ka suštini do krajnjih granica, a takvih je radova u pravoj književnosti malo.

Iako uglavnom predstavljen kao roman, Šećerni Kremlj je zapravo klasična zbirka zasebnih i međusobno nepovezanih priča izuzev činjenice da se sve događaju u budućnosti, u 2028 godini, i da se u svakoj pojavljuje naslovni pojam. A Šećernji Kremlj je, kako se iz imena naslućuje, slatkiš, dezert, obična šećerna poslastica u obliku čuvene moskovske građevine. Pojavjuje se u svakoj priči tek onako, usputno, u po jednom kadru, filmski rečeno, ponekad pada sa neba kao novogodišnji poklon moskovskoj deci, nekad je nagrada za uložen trud, grickaju je starci, ližu žene tokom seksa, zaslađuju se njime radnici na građevini, ili robijaši na prinudnom radu, da bi na kraju u završnoj priči u nju pucali mafijaši, bukvalno. Verujem da simbolike ne manjka, ali ja je u ovom prvom čitanju nisam tražio. Dozvolio sam sebi da mi budu zabavna ta njegova poigravanja, to kako slatkiši padaju s neba kao poklon velikog gazde, kako ljudi telefoniraju putem holograma, imaju pametne robote kao kućne pomoćnike, šibaju se bičevima, imaju neka nova, izmišljena zanimanja. Zapravo, sve ostaje isto, jer ljudi vazda ostaju isti, nažalost.

Vladimir Sorokin je genijalac, koji se svestan te činjenice, sprda, sa svim, a ponajviše sa svojim pisanjem. Sprda se on doduše i sa besmislom patriotizma, crkvom, ljudskim slabostima, potrebom za potčinjenošću, ruskim vlastima, i to toliko da to često boli. Ako ćete ga doživljavati ozbiljno, tražiti i relativno lako nalaziti simboliku i dvostruka značenja svake njegove reči, trebaće vam stomak. Ja to uglavnom ostavim za drugo čitanje, prvi put se samo prepustim i uživam, doživljavajući ga kao duhovitog, kreativnog i blesavog autora koji tako i piše. Odlična knjiga, koju je, iako to ne radi često, Geopoetika izdala u tvdom povezu, što je svakako dodatno prijatno iznenađenje.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/02/2013 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: