Rečnik apstrakcije- crvene reči

Govornik– dotiče dodirljivo. bira reči. ističe nevažno. igra se igrajućim. poziva i doziva. beživotno i crno laže.

Beskućnik– pušta samog sebe. hoda i luta. luta i sanja. spava. uvek nemiran. uvek samodovoljan. dozvoljava. izvodi.

Vreme– moć prećutanog. neizgovorenog. ostavljenog u uzdahu. sekund. sat. zvuk vremena.

Srce– parče papira sa tako malo mira u sebi. tanak led. leptirov hod. jasno i pitko. i nema ga više. kod mnogih.

Sunce– ogromna žuta tačka. ljubav ponekad. dan. ne pita i ne bira kada čisti i obasjava. zamena za kišu.

Želja– noćas pre no što zaspiš pusti slobodno misao da luta gradom. ne brini. ujutru će da se vrati da te probudi.

Kiša- bol onih koji nisu bolovali kada je stvarno bolelo. zamena za sunce.

Dunav– noću nemiran. najlepši u ranu zoru kada razmišlja ni o čemu i čeka veliku žutu nebesku tačku (jer za čekanje sunca je potrebno ćutati) .

Reč– propala misao.

Pesma– noćas u gradu ljudi lutaju kao hijene. gledam da je sretnem. mislim šta da kažem kad je sretnem. noćas u gradu nigde nikog pored mene…

Bol– ono što ne osetiš. izaziva suze na licu. uspava te i spavaš mirno. i sanjaš poplavu u srcu. želja za nečijim drugačijim.

Jutro– krmelja u oku. obrisaću. suza u oku. sačuvaću. zatrebaće.

Dobro jutro– bih voleo da kažem nekome ko me ništa drugo neće pitati.

Pogled– ples očiju. želja za oblikovanjem stvarnosti. gotovo uvek zbori pogrešno.

Trenutak– upravo prošao…

Trenutak– i dalje prolazi….

Trenutak- ponekad traje kao večnost…

Tuga– je kao pahulja snega. Kad je dotakneš. Raspadne se.

Muzika– o muzici se ne piše. To je bar jednostavno.

P.S. Priča koju sam davno napisao, i koja je danas nagrađena na regionalnom konkursu SKCa Beograd, i koja će sa još 10 priča biće dizajnirana, plakatirana, izložena i javno čitana 2. aprila u SKCu. Jeej:)

 

Teslin portret iz Bernardijeve sobe- ili NIN-ovci koje volim

Koliko godim imam iluzije o važnosti Nobelove nagrade, toliko ih o NIN-ovoj nemam uopšte. Iako redovno ispratim najčešće mučne i uglavnom predvidive odluke o pobedniku, NIN-a su isuviše često osvajali prosečni, ponekada i nedopustivo loši romani, kompenzacija prema autorima ima koliko hoćete pa onda neka remek dela književnosti poput Fame o biciklistima ne dobiju nagradu da bi je potom na silu gurali u ruke Basari za klasu slabije knjige, i tako. Shvatajući da je u siromašnoj zemlji smisao ovakve nagrade uglavnom finansijska injekcija autoru i izdavačkoj kući koja ga izdaje, uglavnom ne pročitam nagrađene romane. Sticajem okolnosti, dve nagrađene knjige poslednjih godina, ipak mi stoje na policama. Jednoj sam dao šansu na blef zbog teme tj osobe o kojoj je pisano, jedna je stigla kao poklon. Volim ih, obe. Iako dobijanju nagrade ni kod jedne nisam ispratio konkurenciju ni druge okolnosti, što se mene tiče zaslužuju ih.

Odlični romani, suprotstavljeni u potpunosti, temom, načinom pisanja, autorima koji stoje iza njih.

Pištalo je profesor književnosti valjda, negde u Americi, Tišma je novosadski alternativni umetnik. U knjigama koje pišu, to se tako oseti.

Prvi piše interesantnim ispresecanim rečenicama, vrlo specifično, gotovo poetski, dosta detaljno, kitnjasto. Drugi je sveden u stilu, sažet do maksimuma, hermetičan, beskrajno talentovan u takvom izrazu.

Prvi je pisao o najvećem čoveku jednog vremena, heroju sveta, drugi je za junaka uzeo apsolutnog autsajdera, praktično gubitnika.

U prvoj knjizi putujemo celim svetom, od Like preko Mađarske, Pariza, Njujorka, Nijagare. U drugom, uglavnom smo u Novom Sadu, na Limanu, tek pomalo i na obali Jadrana, i na kraju dođemo i do neke zabiti u okolini Leskovca.

Pištalo je, oslanjajući se na sve dostupne podatke o Tesli, napisao biografiju, Tišma je, imam utisak, u solidnoj meri ubacio autobiografske detalje u svoju priču.

Ipak, oba su se autora zapravo najviše bavila unutrašnjim svetovima svojih junaka, a kad po njima zagrebete dođete do začuđujućih sličnosti između genijalca i autsajdera, istih strahova i slabosti, čudnih dubina u koje ih odvedu misli, često. Jer, obojica su živeli svoje unutrašnje živote, na autentičan i iskren način. I za čudo, imam utisak da bi se Tesla i Pišta tako lepo ispričali da su se u nekoj knjizi sreli.

Ako vas zanima Tesla, ova knjiga biće sasvim dovoljna za početak upoznavanja sa njegovim životom, Pištalo je probao da mu uđe u misli, da piše iz njih, relativno uspešno, ali koristeći se stvarnim događajima, očigledno koristeći istorijsku građu do maksimuma, tako da ćete ispred sebe imati detaljnu, preciznu i hronološku priču o najvećem čoveku sa ovih prostora. Ako vas zanima periferni svet Novog Sada, ako vam nekad dođe da se zavučete u neku olupinu mercedesa na parkingu, i sakrijete se od svega, i razmislite o sebi, Bernardijeva soba biće od velike pomoći.

 

Bookleti albuma-skrivena književna remek dela

Iako prilično nelogično, otkako su zabranili prodaju piratizovanih diskova, i time zatvorili najveći broj CD šopova, tih hramova našeg odrastanja, i dozvolili brze protoke interneta i free download, ja sam umesto da povećam, drastično smanjio slušanje muzike, ili barem celih albuma, nažalost. Osim početnog nesnalaženja u tome koje sajtove posećivati i kako muziku „skidati“ (kako samo ne ide ova reč uz muziku, nikako), oduvek je postojao mnogo ličniji razlog takve, gotovo nesvesne odluke. Nedostajao mi je živi kontakt sa albumima, u svakom smislu, a ponajviše jedan deo toga.

Više od knjiga, ponekad, više od svih drugih štiva, uvek, voleo sam da čitam, omote albuma. Booklete, knjižice, kako god, kreativno dobro upakovane ili osmišljene, besmisleno razbacane, svejedno, voleo sam.  Što je bilo logično, jer, spajalo je neke od mojih najvećih ljubavi, muziku i čitanje. Originala svetskih izvođača nije bilo, Bugari su uglavnom štedeli na papiru, mada je umelo da im se desi da neka izdanja počaste sa više od naslovne strane albuma, i stave po jednu stranu makar iz originalne verzije, i ta okrnjena izdanja umeo sam da gledam tako, slušajući album u isto vreme, vrteći po ruci, čitajući po ko zna koji put spisak producenata ili redosled pesama, pomalo besmislena, i tako lepa ritualna radnja.

Manjkove bugarskih izdanja nadoknađivao sam, ne listanjem, već pravim čitanjem, vrlo često odličnih bookleta, domaćih albuma, češće kasetnih, zbog cene, ali kompletan utisak nije izostajao. Oni koji su se ponosili tekstovima, obavezno su ih stavljali sve unutra, mada često nečitkim fontom pa ih je lakše bilo razumeti sa zvučnika nego pročitati,mada, možda je i to imalo draž, oni drugi su crtali, lepili sličice, sosptvene fotke, zahvalnice prijateljima, posvete,  svi zajedno pravili su divne knjige, remek dela. U iznimnim situacijama, štedeli bismo za omiljene albume u CD verziji, pa tako i dalje čuvam „Godinu sirotinjske zabave“, „Fool control“ sam trampio sa Borkom onomad za 4 kasete, nije mi žao, nije bio neki omot.

Na ekskurziji u Italiji, onomad, dok još preskupi inostrani originali nisu stigli u naše radnje, poslednje pare dao sam za Pearl Jam-ov Vitalogy, samo, i samo zbog knjižice. Ustvari, to nije knjižica, to je umetnički masterpiece, uvrnuto poređani tekstovi pesama, ispresecani receptima raznih napitaka iz jedne prastare premedicinske knjige, savršeno obojena, savršeno razbacana, najlepši omot albuma ikada. Evo isečka Desi mi se da ga uzmem, neretko, i čitam, i čitam, dugo.

Slušam novog Bouvija, i shvatam koliko mi je žao što to češće ne radim, sa više novih albuma. Nedostaje mi, jako, ta divna ritualna radnja.