RSS

Месечне архиве: април 2013

Dosadne knjige koje volim- I deo: Komo

Image

Gledam u naslov koji sam odlučio da dam ovom tekstu i razmišljam kako bi mogao da ga ubije, a opet nemam volje da ga menjam. Dopada mi se. Zato što stvarno postoje dosadne knjige, ne nužno dosadnih autora, koje umeju tako da legnu ponekad. Meni lično najviše u periodu godine kad sunce u podne počne neprijatno da bije. Nekada to beše krajem juna, danas krajem aprila. Kako god, letnjim danima, prijaju mi te spore priče, u kojima se naizgled ili zapravo ništa posebno ne dešava.

Pre izvesnog vremena, jednog od prvih pravo toplih dana ove godine, u jednoj od prvih dugih šetnji gradom sa drugarom, on me upita da li bih mogao da mu preporučim neku literaturu vezanu za jezero Komo u Italiji, obzirom da ga posao turističkog vodiča uskoro vodi i tamo. I tako se ja setim tog Valjarevićevog romana kojeg sam davno čitao. Dosadnog. Odličnog. Mirnog. Tihog. Usporenog. Ma sjajnog.

Postoji dakle, negde u Italiji, zaboravio sam gde, izolovano, poluskriveno, usamljeno jezero pod imenom Komo gde je Valjarević boravio jedno vreme. I pisao o tome. Kao i većina drugih njegovih romana, ovo je praktično dnevnik. A ja, iz mnogo razloga, volim kad pravi pisce pišu dnevnike.

I tako u ovom romanu on piše o šetnjama obodima, tog iz opisa bi se reklo, čarobnog jezera. O jutarnjim mislima, o danima koji odišu sličnim ritmom, o svakodnevnim odlascima do neke kafane u blizini, o sedenju za šankom i ispijanju pića, o razgovorima sa ljudima koji boraveći tu rade slične stvari, o političkim stavovima Italijana, o razlozima rastuće popularnosti Musolinijevih ideja, o ženama koje uspe ili ne uspe da odvede u krevet, o sopstvenim slabostima, o preziru prema određenim ljudima. Piše o tome, kako i pored toga što je jezero puno ljudi iz celog sveta, najviše vremena voli da provodi sa lokalnim stanovništvom. Piše i o odnosu sa jednom devojkom sa kojom se zbog jezičke barijere sporazumevao crtežima, mimikom, pa je opet uspeo da izgradi dubok i čudan odnos sa njom. I tako, autor piše o svemu i svaćemu, i što je najvažnije, piše odlično.

Volim pisce poput Valjarevića, zato što volim kad je u stanju da na pitanje u intervjuu o tome kakva je knjiga da ovakav odgovor: „To ti je kao neki roman. Dnevničke beleške od kojih sam napravio roman. Proveo sam neko vreme u Italiji, pa sam, eto, pisao. Intimne beleške o planinarenju, mom prvom u životu. Tralala… Pa, onda malo priroda, pa se onda smuvaš s nekom ribom, pa tako… Pojedeš dobru klopu, popiješ dobro vino i onda napraviš roman. Ma super.“

Volim kad je pisac u stanju da ni iz čega napravi priču ili knjigu. Volim kad takve priče putuju lagano, na momente duhovito, tečno. Volim kad su prepune opisa naizgled sitnih ili nebitnih stvari, volim kad su ti opisi precizni, živi, i dovoljno krakti. Volim ovu knjigu u svoj njenoj dosadi. Baš.

 
1 коментар

Објављено од стране на 26/04/2013 in Knjige koje preporučujem

 

Rečnik apstrakcije-plave reči

San (uvod u početak promene)

Noćas nisam sanjao;da putujem brzim vozom za Veneciju, čitam Njujoršku trilogiju, jer u vozu iz nekog razloga, volim čitati pisce poput Ostera, predvidive i jednostavne,slušam muziku iz Amelije,ne osećam ništa i razmišljam o tome kako je to ustvari stanje savršene, zaboravljene smirenosti, s vremena na vreme bacim pogled kroz prozor, upalim cigaretu, progovorim koju sa devojkom koja sedi pored mene, zaspim pa se probudim. Naposletku stižem u taj čarobni grad i smejem se. Ne. Sanjao sam kako me iznova budiš i pitaš sa kim pričam u snu. Kako zbog toga zaboravljam šta sam ustvari sanjao.

Početak (promene)

Po malo ni o čemu. tako su zborile reči koji nisu kazivale ništa. i ništa je oduvek bilo dovoljno onima koji su znali kako leptir zadrhti pred smrt.stvaralo je osećaj. neki su govorili prazan- ali prazni su samo oni osećaji koji su doživljeni i isplakani toliko da se u njima više ništa razaznati ne može;beskrajno čisti i ledeno prozirni; nepodnošljivo jednostavni; toliko savršeni da izazivaju strah. tako beše u početku. po malo ni o čemu, ćutali smo i znali smo.

Mala promena

Želeo je da zaboravi čineći sve ono što je ustvari želeo da zaboravi. Nije menjao čak ni način, ulogu, bol i predstavu. Ponavljao se, i to ne tapkajući u mestu, no stvarajući iste puteve kojima je već hodio. Trudio se da pobegne trčeći u zagrljaj onome od čega je želeo da pobegne. Odužilo se. Prestalo je da ima smisla; pa se za trenutak pretvorilo u besmisao; da bi posle toga prestalo da ima i besmisla. Potpuno svestan svega osim neprestanog šuma sopstvenih koraka, uspeo je. Jednog jutra se probudio prazan, tih , bezbojno umoran i čist. Shvatio je da šta god je trebalo da se zaboravi; zaboravljeno je. Napolju je padao sneg. Zakoračivši van svoje sobe, po prvi put je čuo…. neprestani šum…. 

Velika promena 

uvek počinje malim koracima. posle i koraci postaju veći.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/04/2013 in Ponekad samo pisem

 

Samoubistvo u tri čina

Prvi čin:
On ulazi u sobu i govori joj: ja sam ovo negde već video.
Ona odgovara: pa šta?
On nastavlja: život treba prekinuti onog trenutka kad vam se učini da se neke stvari ili događaji ponavljaju. Tada više ništa nema smisla.

Drugi čin:

Treći čin:
On ulazi u sobu i govori joj: ja sam, čini mi se, ovo negde već video.
Ona odgovara: pa šta?
On nastavlja: sve stvari i događaji na ovom svetu su apsolutno neponovljivi i jedinstveni. Sve ima smisla.

Pitali su: šta se dešava u drugom činu?
Odgovor je: otkud ja znam. ti živiš svoj život. sam ga ispiši.

P.S. Još jedna srednjoškolska, uvek u senci prethodne, ali sam je uvek neobično voleo, jer nema ni 10 rečenica i jer je napisana za 10 minuta. I jer mi je onomad jedan pisac dao najveći kompliment koji osamnaestogodišnjak može dobiti rekavši da je ovo mangupski napisano. Eto.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/04/2013 in Ponekad samo pisem

 

Zamisli da je Ludvig danas živ

Jednog dana odlučim ja da se ubijem. Jes’ da nisam imao neki poseban razlog ali pošto nije bilo ni nekih većih protivljenja odlučio sam da organizujem malu svečanost da to i ozvaničim. Okupila su se sva moja važnija osećanja: Strah, Radost, Mržnja, Pokvarenost i Sujeta. Ljubav se nije pojavila iako je bila pozvana da prisustvuje. Pošto nikako nismo uspeli da se dogovorimo oko moje smrti odlučio sam da organizuujem malo suđenje. Pokvarenost i Sujeta su odlučili da me brane dok su Mržnja i Radost glumili tužioce. Strah je zauzeo sudijino mesto.
Svedoci optužbe su,kao što se i očekivalo, bili ljudi koje sam ja za života ubio. Bilo ih je oko 54 milijarde i uglavnom su svi pričali istu priču. Govorili su kako sam ih sve pogodio nekim Žutim Nožem Boje Sunca i tako ih usmrtio.
Odbrana je pak, insistirala na činjenici da pomenutog Žutog Noža Boje Sunca nigde nema te da je cela priča izmišljena. Svedoci odbrane su, takođe, bili mnogi ljudi koje ja uopšte nisam poznavao a koji su govorili o mojim dobrim delima. Jedna baka je čak rekla, da bi da mene nije bilo, jednom prilikom njena mačka upiškila ceo krevet.
Suđenje je trajalo danima i bilo veoma iscrpno.
Poslednjeg dana kada se čekala odluka sudije Straha u sudnici se pojavila Ljubav!
Odbrana je odmah reagovala i pozvala je da svedoči. Posle duge i zamorne priče, nakon koje su se mnogi rasplakali, reč je dobio tužilac.“Imam samo jedno pitanje“,reče tužilac Mržnja:“ Zašto ste se tek sada pojavili iako ste od početka bili pozvani da prisustvujete?“ „Ja se izvinjavam“, odgovori uplašeno Ljubav,“ došla sam samo da vratim gazdi ovaj Žuti Nož Boje Sunca jer sam odlučila da ga napustim.“ Usledio je muk u sali. “Nemam više pitanja“ reče oduševljeno tužilac Mržnja i povuče se. Sudija Strah reče da je suđenje završeno, da je poslednjim izlaganjem sve rečeno, te da će on uskoro doneti odluku.
Rečeno-učinjeno.
Posle kraćeg razmišljanja sudija Strah (koji se očigledno bio malo ugojio)se vratio i saopštio da ja ……nisam kriv. Sudija je dodao da se posle svedočenja Ljubavi jasno vidi da je Žuti Nož Boje Sunca svo vreme bio kod nje te da ja nikako nisam mogao da izvršim sva ona ubistva.
„Stoga se“, zaključi ugojeni sudija Strah,“ optuženi Bog od oca Davno Preminulog i majke Davno Preminule vraća u Raj na svakodnevno izvršavanje dužnosti.“

 

P.S. Kao srednjoškolac napisao sam ovu priču. Donela mi je razne nagrade, pohvale, putovanja, čak i novce. Danas je nađem u kompjuteru i pročitam nakon dugo vremena. I shvatim da je razlog mojoj neuspeloj ambiciji da budem pisac činjenica da sam sve što sam zapravo imao da napišem, napisao u toj priči. Izuzev klinačkog stila pisanja, bolje i više od toga nikad nisam dobacio.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12/04/2013 in Ponekad samo pisem

 

Sahranite mi srce kraj ranjenog kolena

originalslika-10636723Propadali su tokom istorije mnogi narodi. Propadanje mu dođe nešto kao normalan deo životnog ciklusa naroda. Ljudi umiru, narodi propadaju, tako meni izgleda. Ali, malo je njih svoju propast doživelo na tako sistematski, organizovan, dokumentovan i strašan način kao prastanovnici Amerike. Malo. Ili nikoliko.Ovo je knjiga o tome.

Autor ove knjige, univerzitetski profesor, Di Braun (ne onaj koji piše o Da vinči kodu, ne), kako sam kaže od detinjstva opsednut tragedijom koja je zadesila Indijance, godinama je sakupljao istorijsku građu, dokumenta, svedočanstva, ne bi li došao do sistematizovane istine o onome što se dešavalo tokom nekoliko decenija devetnastog veka na tlu Severne Amerike. Za divno čudo, uspeo je, ali je rezultat toga ova sjajna, ali u isto vreme mučna knjiga. Baš mučna.

Potpuno sklonjena od bilo kakvih subjektivnih tumačenja, bilo autora, bilo drugih komentatora, ovo je knjiga koja govori sama od sebe. Bez naracije, bez uvoda i zaključaka. Od početka do kraja. Tog čudnog i posebnog naroda. Koristeći do maksimuma arhivsku građu, Di Braun je sebe ostavio u potpunoj senci, dozvoljavajući zvaničnim dokumentima, fotografijama, izjavama onih koji su učestvovali u pogromu, da ispričaju priču. Sa strane sujete pisaca, to uopšte nije bilo lako, mislim. Ali je bilo jedino moguće da bi se na kraju dobila ovako ubedljiva i vredna knjiga.

Preko kratkog uvoda o Kolumbovim utiscima nakon što je prvi put kročio na tlo Amerike, knjiga zapravo počinje zapisma sa sednice Kongresa 1860. godine na kojoj je odlučeno da naseljenici sa istoka po bagatelnim cenama mogu da kupuju zemlju. Tuđu zemlju. U bescenje. U narednih nekoliko stotina strana zapravo čitamo o sprovođenju ovakve odluke. Čitamo zvanične izveštaje sa sednica zakonodavnih tela, čitamo izveštaje sa plemenskih saveta raznih indijanskih plemena. U knjizi su, što je važno, razdvojene i zasebno opisivane borbe pojedinačnih plemena. Važne, jer nisu se svi borili za svoju zemlju na isti način. Ratoborniji su je od početka branili krvlju. Mirniji su pregovarali. Najmirniji su od početka popuštali misleći da će im nešto ostati. Iako kroz knjigu hronološki i po poglavljima razdvojena, sudbina svih plemena je naravno bila ista. Što je najtužnije, na mnogim mestima u knjizi čitamo zapise sa pregovaračkih sastanaka belog i crvenog čoveka, i čitamo kako su ovi prvi tako mirno, staloženo, hladnokrvno i organizovano lagali ove druge. I ostavili dokumenta o tome. Sa mnoštvom autentičnih fotografija, stihova i notnih zapisa indijanskih pesama knjiga dobija na uverljivosti, i razbija eventualnu monotoniju koja bi mogla da se pojavi kod čitaoca koje tema ne zanima toliko. Ako ih ima.

Ovo je dakle, autentična, dokumentovana i mračna priča o propasti jednog naroda. Mučna knjiga. Baš mučna. I važna, mislim. Istorijska knjiga, ali ne pisana za istoričare, istorijske police i tumačenja. Pisana da se čita. Danas. Biblija modernog doba. Jer je od nje ono počelo.

Ne znam kako bih sam završtio tekst, pa ću to prepustiti citatu koji zatvara i samu knjigu:

„Tada još nisam znao čemu je sve došao kraj. Ali kad danas, sa ovog visokog brda svoje starosti gledam unazad, vidim pobijene žene i pobijenu decu: leže na gomili ili razbacani po rubovima vijugave jaruge; vidim ih isto tako jasno kao što sam ih video i onda kad su moje oči bile mlade. I vidim kako je u krvavom blatu umrlo još nešto, kako je nešto sahranjeno u mećavi. Kod Ranjenog kolena umro je i san, lep san, jednog naroda…Beočug je raskinut, seme razvejano. Mi više nemamo središte, mrtvo je sveto drvo.“CRNI LOS.

 
1 коментар

Објављено од стране на 09/04/2013 in Knjige koje preporučujem

 

Odakle sam bila, više nisam

ImageProšle godine, nekog letnjeg meseca, ne sećam se kog pošto je leto prošle godine trajalo neobično dugo, jednog vrelog popodneva, završavao sam posao i vozio se ka kući autoputem, i u nekom momentu prebacio na B92 radio na kom je Luna Lu, ta očajna televizijska i sjajna radio voditeljka, radila intervju sa nekim piscem i izdavačem, toliko sam shvatio u prvih nekoliko minuta. Taj čovek beše Tiago Stanković a ta emisija ostade mi u sećanju ovoliko dugo. Zato što je bila lepa, kao što je i knjiga o kojoj ću pisati, lepa, samo to, ni manje ni više, ponekada, ali vrlo retko, neke su mi knjige samo lepe. Za čitanje.

A kakva može da bude knjiga lisabonskih priča, ili knjiga priča o Portugalu, ili knjiga priča iz Portugala, nego lepa. Zar bi mogle da se pišu priče u bilo kom drugom tonu, nego osunčanom, melanholičnom, kad živiš u jednom od najlepših svetskih gradova, vodiš izdavačku kuću i prevodiš knjige.

„Odakle sam bila, više nisam“, prvenac je više nego zanimljivog i blesavog autora, koji eto, vodi, gotovo pa savršen život.  Iz te pozicije, izbacio je na papir knjigu sa mnoštvom relaksirajućih, uglavnom vrlo kratkih priča, koje najčešće izgledaju kao intermeco, maštovitih, o lisabonskoj svakodnevnici različitih junaka. Kreirajući lepezu najraznovrsnijih likova nosioca priča, Tiago sa njima predstavlja i Lisabon kroz vreme. Kombinujući tako vremenske periode i ljudske sudbine, dobijamo recimo priče o izvesnom tajnom agentu koji biva motiv za pravljenje lika J. Bonda i njegove špijunske dane u Lisabonu za vreme II svetskog rata, ili onu o brazilskom katoličkom svešteniku koji ljut na raskalašan i lagodan život Lisabonaca priziva zemljotrese, ili priče o raznim pohotnim kraljevima grada, kroz većinu njegovih, uglavnom srećnih i bogatih perioda. Ponekad, pak, čitamo samo isečke iz života razočaranih i prevarenih emigratkinja, ili uvodnu, i meni omiljenu priču o starom Jevreju koji dolazi u taj čarobni grad da bi pronašao tragove istorije svog naroda o kojoj su mu pričali. Ponekada, mada retko, junaci priča dolete i u Beograd, ali ti delovi knjige više liče na autobiografske delove autora ubačene da razbiju monotoniju, koje zapravo i nema.

Kao neko kome je Lisabon na vrhu zamišljenog spiska zvanog gradovi koje moram posetiti, ovo je sjajna knjiga. Zato što, ako se može pisati poput godišnjih doba, ova je knjiga pisana na tako letnji način, kako se o njemu i ljudima koji ga posećuju, žive, maštaju, samo i može pisati. Zato što je neobavezna, nepovezana, vesela i lepa. A neke su mi knjige, samo to, ni manje ni više no lepe. Za čitanje.

 
3 коментара

Објављено од стране на 05/04/2013 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče