Odakle sam bila, više nisam

Prošle godine, nekog letnjeg meseca, ne sećam se kog pošto je leto prošle godine trajalo neobično dugo, jednog vrelog popodneva, završavao sam posao i vozio se ka kući autoputem, i u nekom momentu prebacio na B92 radio na kom je Luna Lu, ta očajna televizijska i sjajna radio voditeljka, radila intervju sa nekim piscem i izdavačem, toliko sam shvatio u prvih nekoliko minuta. Taj čovek beše Tiago Stanković a ta emisija ostade mi u sećanju ovoliko dugo. Zato što je bila lepa, kao što je i knjiga o kojoj ću pisati, lepa, samo to, ni manje ni više, ponekada, ali vrlo retko, neke su mi knjige samo lepe. Za čitanje.

A kakva može da bude knjiga lisabonskih priča, ili knjiga priča o Portugalu, ili knjiga priča iz Portugala, nego lepa. Zar bi mogle da se pišu priče u bilo kom drugom tonu, nego osunčanom, melanholičnom, kad živiš u jednom od najlepših svetskih gradova, vodiš izdavačku kuću i prevodiš knjige.

„Odakle sam bila, više nisam“, prvenac je više nego zanimljivog i blesavog autora, koji eto, vodi, gotovo pa savršen život.  Iz te pozicije, izbacio je na papir knjigu sa mnoštvom relaksirajućih, uglavnom vrlo kratkih priča, koje najčešće izgledaju kao intermeco, maštovitih, o lisabonskoj svakodnevnici različitih junaka. Kreirajući lepezu najraznovrsnijih likova nosioca priča, Tiago sa njima predstavlja i Lisabon kroz vreme. Kombinujući tako vremenske periode i ljudske sudbine, dobijamo recimo priče o izvesnom tajnom agentu koji biva motiv za pravljenje lika J. Bonda i njegove špijunske dane u Lisabonu za vreme II svetskog rata, ili onu o brazilskom katoličkom svešteniku koji ljut na raskalašan i lagodan život Lisabonaca priziva zemljotrese, ili priče o raznim pohotnim kraljevima grada, kroz većinu njegovih, uglavnom srećnih i bogatih perioda. Ponekad, pak, čitamo samo isečke iz života razočaranih i prevarenih emigratkinja, ili uvodnu, i meni omiljenu priču o starom Jevreju koji dolazi u taj čarobni grad da bi pronašao tragove istorije svog naroda o kojoj su mu pričali. Ponekada, mada retko, junaci priča dolete i u Beograd, ali ti delovi knjige više liče na autobiografske delove autora ubačene da razbiju monotoniju, koje zapravo i nema.

Kao neko kome je Lisabon na vrhu zamišljenog spiska zvanog gradovi koje moram posetiti, ovo je sjajna knjiga. Zato što, ako se može pisati poput godišnjih doba, ova je knjiga pisana na tako letnji način, kako se o njemu i ljudima koji ga posećuju, žive, maštaju, samo i može pisati. Zato što je neobavezna, nepovezana, vesela i lepa. A neke su mi knjige, samo to, ni manje ni više no lepe. Za čitanje.