Jutro u gradu bez aerodroma

Serviser klima uređaja visi na prozoru šestog sprata zeleno bele zgrade na uglu bulevara i glavne ulice i čita džepno izdanje Idiota. Ima dvadeset i dve godine, studira. Prošlog je leta, viseći na četrnaestom spratu žuto plave zgrade na trgu, shvatio da petominutno čekanje kolege na čišćenje filtera i punjenje freona prilikom svakog servisa dnevno u zbiru odnese više od sedamdeset i pet minuta. Mnogo, mislio je. I, ako su prvih nekoliko meseci obavljanja ovog zahtevnog posla pogledi na grad sa različitih visina bili dovoljni za popunjavanje te praznine, posle određenog vremena shvatio je da svaki grad, pa i najlepši, nakon izvesnog vremena posmatranja iz ptičije perspektive postaje samo skup zgrada i parkova. Tada je odlučio da počne sa čitanjem. Sa Dostojevskim je krenuo ovoga jutra. Starija gospođa sa prvog sprata nemajući dovoljno novca za plaćanje servisa, ponudila je neko od džepnih izdanja sa police pune knjiga. Njegov stariji kolega, pedesetpetogodišnji mašinski tehničar ironično je konstatovao da nije ni čudo da nema novca kad je sve spucala na tone besmislenih knjižurina. On se uzdržao od komentara i u tišini odabrao Idiota. Još je na prvom poglavlju, i čuvenoj sceni iz voza koji putuje za Rusiju.

U jutarnjem, retko užurbanom buđenju grada, šest spratova ispod njega prizor je obeležavala gužva na jednoj od raskrsnica do koje je došlo zbog kvara semafora. Saobraćajni policajac uspeva da reguliše automobilski saobraćaj, ali sa pešacima ima problema. Nestrpljivi su, neposlušni i ne poznaju policijsku signalizaciju u ovakvim slučajevima. Poneki stariji građanin pomisli da njegovo mlataranje rukama znakom STOP zapravo znači neko vanredno stanje, pa u panici krene da juri gde ne treba i kada ne treba. U opštoj gunguli ničiju pažnju ne privlači crvenokosa devojka koja na trafici na uglu vadi poslednjih trideset i dva dinara za krekere. Kroz glavu joj prolazi tona misli i ni u jednoj nema veselih i šarenih boja. Ne obraćajući pažnju na haos na raskrsnici, u jednom trenutku diže pogled ka nebu, valjda tražeći gore odgovor na nepostavljena pitanja. Ugleda mladića koji visi na šestom spratu i čita. Ne zna šta da misli pa ne misli ništa. Stavlja slušalice na uši, uključuje lokalnu radio stanicu, odlazi ka gradskom trgu da doručkuje i isplače jutarnju mučninu.

Nakon sto trideset i pet minuta neprekidnog regulisanja jutarnjeg saobraćajnog meteža, mladi saobraćajac je napokon završio sa poslom. Semafori su proradili. Porukom je javio devojci da je dobro obavio posao. Tako su očigledno mislili i njegovi pretpostavljeni pošto je, takođe porukom, dobio čestitke od komandira. Nije bilo kolapsa, nije bilo udesa, čukanja, nezadovoljnog i nervoznog dobacivanja nedovoljno hrabrih iz automobila. Ima vremena da namrgođenu službenu facu zameni opuštenijim izrazom lica ali to ne čini. Umesto toga skida kapu, briše znoj sa čela i u tom trenutku i on ugleda nesvakidašnji prizor na šestom spratu zeleno bele zgrade. Pomisli svašta, ali nijedna od mnogobrojnih misli ne uklopi se u ovu priču. Odlazi do službenog automobila napokon se smejući.

 

Karlovci iz neturističkog ugla u 3 scene- avangarda predivnog letnjeg popodneva

SCENA I- U punoj brzini, na crvenom osamnaestobrzincu sa korpom na volanu punom breskvi, u pusto, tiho i u hladovinu zavučeno dvorište patrijaršijskog dvora, uleće devojčica od ne više od 12 godina, naslanja bicikl na drvo pored male fontane, penje se na saletlu, seda na klupicu i kreće da čita. Svo vreme sa slušalicama belog smartfona na ušima, zadubljena je i odsutna. U kratkom telefonskom razgovoru koji sledi objašnjava da je kupila voće, da joj je dosta služenja drugima danas i da je sela da odmori pre nego nastavi sa putem.

SCENA II- U parku u samom centru, koji niko nikada nije doživljavao kao pravi park, valjda zato što u njemu izuzev visokog drveća, pokošene trave i starog, zapuštenog spomenika, nema ostalih elemenata parka poput klupica, utabanih staza, dečijeg igrališta, za jedno drvo vezana je mazga. Ili iz daljine barem tako izgleda. Osedlana, očigledno umorna, mirna. Pored nje, nevezano, veselo skakuće ždrebe, koje u jednom trenutku svesno svoje slobode, kreće da trči svud po parku. Nekoliko turista, i nešto veći broj meštana u čudu posmatra nadrealan prizor. U žamoru je lako razaznati ko spada u koju grupu, jer ovi prvi nakon početnog čuđenja užurbano vade fotoaparate, hrabriji se odmah približavaju dovoljno da ne moraju ni da zumiraju, dok ovi drugi sarkastično dobacuju raznorazne, uglavnom lokal političke komentare o tome ko i zašto brine što sa takvim prizorom dočekujemo turiste. U drugom planu ostaje činjenica da životinje u park nije doveo niko drugi do dve plavuše, koje sede na starom spomeniku i ćaskaju. Tek povremeno jedna od njih pojuri da malo umiri ždrebe, pa se vrati na početnu poziciju.

SCENA III- Oba navedena prizora posmatramo Alek (moj dvogodišnji sin) i ja, za vreme svakodnevne standardne jednosatne vožnje biciklom tokom koje obavezno odemo da proverimo dnevni nivo Dunava, učimo razliku između crvenog i zelenog svetla na semaforu, uzmemo domaće mleko za njega, i prođemo svim sporednim ulicama i putevima oko centra. Na kraju sedamo u poslastičarnicu, zajedničkim snagama omlatimo 5 kugli mlečne porcije, izvanrednog domaćeg sladoleda, operemo musavost na četiri lava česmi, i nastavimo dalje. Putovanje završimo na vrtešci na igralištu kod pumpe. Vrteći se, pasionirano posmatra saobraćaj na magistrali, i zahteva da mu govorim šta je kamion a šta autobus. Pola osam je, znam to jer sunce zalazi iza zgrade fakulteta, obojica skidamo kačkete. Pevušim najpoznatiju pesmu Lu Rida i u sebi sklapam ovaj tekst.

 

Grad bez aerodroma

Ovaj grad ne inspiriše, dovoljno, mislio je starac sedeći na glavnom gradskom trgu i posmatrajući golubove kako ćaskaju neke svoje ptičije teme, valjda, i čekaju da neko, makar neko izađe iz pekare preko puta i razbaca mrvice. Ali, iako sunčano, jutro je bilo još uvek nepodnošljivo ledeno, pa su ljudi  preskakali doručak radije nego izlazili u tu kratku šetnju po peciva, ili su ga zamenili ostacima jučerašnjih kancelarijskih splačina. Jer, tu, u centru, u pekaru ulaze samo zaposleni iz neprebrojivih okolnih bankarskih ekspozitura, i isto toliko kafića. Ulazi ponekad i starac, ali svakako nikada ne ostavlja mrvice iza sebe, i golubovi to znaju, i sigurno ga i sada ogovaraju zbog te, iz njihove perspektive krajnje nepristojne navike,  kao i svaki put kad ga primete na klupi.

A on, po običaju, ima prečih tema, a glavna od njih, pogotovo sredom kad došeta do trga i sedne, jeste promišljanje na temunedostatka inspirativnosti ovog grada. Nema ga dakle u velikim knjigama, razmišljao je, nema ga u značajnim pesmama, nisu ga oslikavali slikari što im bezobrazno i besmisleno skupe slike stoje u muzejima i galerijama. Ne spominju ga visoki političari u nezvaničnim razgovorima čije sadržaje redovno prati u tabloidima. A ipak, kada god pitaju mnogobrojne turiste koji uglavnom leti i s rane jeseni okupaju poluprazne ulice, oni ushićeno i gotovo pesnički  hvale i veličaju sve čega biste se mogli dosetiti, a ima veze sa njim. Dalje, na godišnjim listama koje obavezno u ovo doba izlaze po novinama o tome gde bi građani ove zemlje voleli da žive, ogromna većina svaki put navede ime ovog grada. Čak i mi koji živimo u njemu, navedemo njega, iako je to anketa u kojoj možeš da poželiš šta hoćeš. To nešto se naravno neće ostvariti, ali čak i tada, ljudi odavde ne žele da idu. Pa, ako ne žele da idu, što mu ne posvete nešto toliko značajno, nervirao se, a nervozu mu lekari nisu bili zabranili, pa je taj luksuz sebi svakako mogao da priušti. Inspiraciju samo treba pokrenuti, i posle se ona slaže kao niska od perli, i pronalazi svoj put,u svakoj umetnosti i u svakoj drugoj oblasti života. Tako je on mislio o inspiraciji, samo treba početi. Precenjena je misao da je to neki značajno komplikovan proces.

A kad smo već kod tih anketa, kako je samo patio što mu za svojih 62 godine nikada nije zazvonio telefon da njega pitaju za mišljenje na neku od aktuelnih društvenih tema, pa i na tu o željenom mestu života. Koliko je samo tih rezultata istraživanja javnog mnjenja pročitao decenijama unazad, u istim onim tabloidima gde je čitao šta visoke ličnosti neformalno razgovaraju, i niti jednom u njima nije bilo njegovog procenta stava. Za razliku od većine ljudi njegovih godina, još ga nije zahvatila manija teorija zavera, svestan je bio da je to stvar nesrećnog, takoreći statističkog slučaja. Šteta, samo bi pomislio. A još je veća šteta što ne ispitaju zašto ovako lep, čak pomalo nestvarno lep grad za okruženje u kom se nalazi, zapravo ne inspiriše dovoljno. Takvu anketu nikada nije video.

Danas je sedeo na klupi koju ne voli, ali njegovo mesto zauzela je crvenokosa devojka koja je doručkovala krekere i plakala, pa je morao da se zadovolji neosunčanim mestom, što je u sred ovako hladne zime, umelo biti neprijatno. Pa ipak, kad je već prošlo dovoljno dugo vremena, ne primetivši da su se i golobuovi razišli svako svojim letom, uspeo je da zadrema. Sanjao je da leti avionom u inspirativnije krajeve. Sanjao je kako zavaljen u sedištu nekog boinga posmatra ispod sebe nepreglednu ravnicu koju čezne da napusti, već dugo. Sanjao je sreću, jer iako duboko nesrećan u stvarnosti, nikada nije napustio misao da sreća postoji, samo je treba potražiti, u nekom inspirativnijem, većem i bučnijem gradu. Posle par minuta, jer, kažu, snovi traju tako kratko, i kraće, ma koliko dugo i daleko u njima putovali, jak zvuk, nalik probijanju zvučnog zida, probudi ga. Posle nekoliko trenutaka stvarno začu zvuk aviona u daljini, i shvati. Da grad u kom živi, nema čak ni aerodrom. Iz njega se dakle ni odleteti ne može. Možda je to odgovor, prođe mu kroz ozeblu glavu. Ne osvrćući se oko sebe, samim tim ne primetivši da mu je omiljena klupa slobodna jer je uplakana crvenokosa završila doručak i odjurila niz glavnu ulicu, ustade i uđe u pekaru da nešto pojede. Grad bez aerodroma, to je nedovršen grad, pomisli ulazeći, pre nego ga je miris vrućih pereca naterao da zaboravi ne samo to revolucinorano otkriće, već i destinaciju u koju ga je boing vozio.