RSS

Grad bez aerodroma

06 Jun

Ovaj grad ne inspiriše, dovoljno, mislio je starac sedeći na glavnom gradskom trgu i posmatrajući golubove kako ćaskaju neke svoje ptičije teme, valjda, i čekaju da neko, makar neko izađe iz pekare preko puta i razbaca mrvice. Ali, iako sunčano, jutro je bilo još uvek nepodnošljivo ledeno, pa su ljudi  preskakali doručak radije nego izlazili u tu kratku šetnju po peciva, ili su ga zamenili ostacima jučerašnjih kancelarijskih splačina. Jer, tu, u centru, u pekaru ulaze samo zaposleni iz neprebrojivih okolnih bankarskih ekspozitura, i isto toliko kafića. Ulazi ponekad i starac, ali svakako nikada ne ostavlja mrvice iza sebe, i golubovi to znaju, i sigurno ga i sada ogovaraju zbog te, iz njihove perspektive krajnje nepristojne navike,  kao i svaki put kad ga primete na klupi.

A on, po običaju, ima prečih tema, a glavna od njih, pogotovo sredom kad došeta do trga i sedne, jeste promišljanje na temunedostatka inspirativnosti ovog grada. Nema ga dakle u velikim knjigama, razmišljao je, nema ga u značajnim pesmama, nisu ga oslikavali slikari što im bezobrazno i besmisleno skupe slike stoje u muzejima i galerijama. Ne spominju ga visoki političari u nezvaničnim razgovorima čije sadržaje redovno prati u tabloidima. A ipak, kada god pitaju mnogobrojne turiste koji uglavnom leti i s rane jeseni okupaju poluprazne ulice, oni ushićeno i gotovo pesnički  hvale i veličaju sve čega biste se mogli dosetiti, a ima veze sa njim. Dalje, na godišnjim listama koje obavezno u ovo doba izlaze po novinama o tome gde bi građani ove zemlje voleli da žive, ogromna većina svaki put navede ime ovog grada. Čak i mi koji živimo u njemu, navedemo njega, iako je to anketa u kojoj možeš da poželiš šta hoćeš. To nešto se naravno neće ostvariti, ali čak i tada, ljudi odavde ne žele da idu. Pa, ako ne žele da idu, što mu ne posvete nešto toliko značajno, nervirao se, a nervozu mu lekari nisu bili zabranili, pa je taj luksuz sebi svakako mogao da priušti. Inspiraciju samo treba pokrenuti, i posle se ona slaže kao niska od perli, i pronalazi svoj put,u svakoj umetnosti i u svakoj drugoj oblasti života. Tako je on mislio o inspiraciji, samo treba početi. Precenjena je misao da je to neki značajno komplikovan proces.

A kad smo već kod tih anketa, kako je samo patio što mu za svojih 62 godine nikada nije zazvonio telefon da njega pitaju za mišljenje na neku od aktuelnih društvenih tema, pa i na tu o željenom mestu života. Koliko je samo tih rezultata istraživanja javnog mnjenja pročitao decenijama unazad, u istim onim tabloidima gde je čitao šta visoke ličnosti neformalno razgovaraju, i niti jednom u njima nije bilo njegovog procenta stava. Za razliku od većine ljudi njegovih godina, još ga nije zahvatila manija teorija zavera, svestan je bio da je to stvar nesrećnog, takoreći statističkog slučaja. Šteta, samo bi pomislio. A još je veća šteta što ne ispitaju zašto ovako lep, čak pomalo nestvarno lep grad za okruženje u kom se nalazi, zapravo ne inspiriše dovoljno. Takvu anketu nikada nije video.

Danas je sedeo na klupi koju ne voli, ali njegovo mesto zauzela je crvenokosa devojka koja je doručkovala krekere i plakala, pa je morao da se zadovolji neosunčanim mestom, što je u sred ovako hladne zime, umelo biti neprijatno. Pa ipak, kad je već prošlo dovoljno dugo vremena, ne primetivši da su se i golobuovi razišli svako svojim letom, uspeo je da zadrema. Sanjao je da leti avionom u inspirativnije krajeve. Sanjao je kako zavaljen u sedištu nekog boinga posmatra ispod sebe nepreglednu ravnicu koju čezne da napusti, već dugo. Sanjao je sreću, jer iako duboko nesrećan u stvarnosti, nikada nije napustio misao da sreća postoji, samo je treba potražiti, u nekom inspirativnijem, većem i bučnijem gradu. Posle par minuta, jer, kažu, snovi traju tako kratko, i kraće, ma koliko dugo i daleko u njima putovali, jak zvuk, nalik probijanju zvučnog zida, probudi ga. Posle nekoliko trenutaka stvarno začu zvuk aviona u daljini, i shvati. Da grad u kom živi, nema čak ni aerodrom. Iz njega se dakle ni odleteti ne može. Možda je to odgovor, prođe mu kroz ozeblu glavu. Ne osvrćući se oko sebe, samim tim ne primetivši da mu je omiljena klupa slobodna jer je uplakana crvenokosa završila doručak i odjurila niz glavnu ulicu, ustade i uđe u pekaru da nešto pojede. Grad bez aerodroma, to je nedovršen grad, pomisli ulazeći, pre nego ga je miris vrućih pereca naterao da zaboravi ne samo to revolucinorano otkriće, već i destinaciju u koju ga je boing vozio.

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 06/06/2013 in Ponekad samo pisem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: