RSS

Jutro u gradu bez aerodroma

29 јун

Serviser klima uređaja visi na prozoru šestog sprata zeleno bele zgrade na uglu bulevara i glavne ulice i čita džepno izdanje Idiota. Ima dvadeset i dve godine, studira. Prošlog je leta, viseći na četrnaestom spratu žuto plave zgrade na trgu, shvatio da petominutno čekanje kolege na čišćenje filtera i punjenje freona prilikom svakog servisa dnevno u zbiru odnese više od sedamdeset i pet minuta. Mnogo, mislio je. I, ako su prvih nekoliko meseci obavljanja ovog zahtevnog posla pogledi na grad sa različitih visina bili dovoljni za popunjavanje te praznine, posle određenog vremena shvatio je da svaki grad, pa i najlepši, nakon izvesnog vremena posmatranja iz ptičije perspektive postaje samo skup zgrada i parkova. Tada je odlučio da počne sa čitanjem. Sa Dostojevskim je krenuo ovoga jutra. Starija gospođa sa prvog sprata nemajući dovoljno novca za plaćanje servisa, ponudila je neko od džepnih izdanja sa police pune knjiga. Njegov stariji kolega, pedesetpetogodišnji mašinski tehničar ironično je konstatovao da nije ni čudo da nema novca kad je sve spucala na tone besmislenih knjižurina. On se uzdržao od komentara i u tišini odabrao Idiota. Još je na prvom poglavlju, i čuvenoj sceni iz voza koji putuje za Rusiju.

U jutarnjem, retko užurbanom buđenju grada, šest spratova ispod njega prizor je obeležavala gužva na jednoj od raskrsnica do koje je došlo zbog kvara semafora. Saobraćajni policajac uspeva da reguliše automobilski saobraćaj, ali sa pešacima ima problema. Nestrpljivi su, neposlušni i ne poznaju policijsku signalizaciju u ovakvim slučajevima. Poneki stariji građanin pomisli da njegovo mlataranje rukama znakom STOP zapravo znači neko vanredno stanje, pa u panici krene da juri gde ne treba i kada ne treba. U opštoj gunguli ničiju pažnju ne privlači crvenokosa devojka koja na trafici na uglu vadi poslednjih trideset i dva dinara za krekere. Kroz glavu joj prolazi tona misli i ni u jednoj nema veselih i šarenih boja. Ne obraćajući pažnju na haos na raskrsnici, u jednom trenutku diže pogled ka nebu, valjda tražeći gore odgovor na nepostavljena pitanja. Ugleda mladića koji visi na šestom spratu i čita. Ne zna šta da misli pa ne misli ništa. Stavlja slušalice na uši, uključuje lokalnu radio stanicu, odlazi ka gradskom trgu da doručkuje i isplače jutarnju mučninu.

Nakon sto trideset i pet minuta neprekidnog regulisanja jutarnjeg saobraćajnog meteža, mladi saobraćajac je napokon završio sa poslom. Semafori su proradili. Porukom je javio devojci da je dobro obavio posao. Tako su očigledno mislili i njegovi pretpostavljeni pošto je, takođe porukom, dobio čestitke od komandira. Nije bilo kolapsa, nije bilo udesa, čukanja, nezadovoljnog i nervoznog dobacivanja nedovoljno hrabrih iz automobila. Ima vremena da namrgođenu službenu facu zameni opuštenijim izrazom lica ali to ne čini. Umesto toga skida kapu, briše znoj sa čela i u tom trenutku i on ugleda nesvakidašnji prizor na šestom spratu zeleno bele zgrade. Pomisli svašta, ali nijedna od mnogobrojnih misli ne uklopi se u ovu priču. Odlazi do službenog automobila napokon se smejući.

Advertisements
 
1 коментар

Објављено од стране на 29/06/2013 in Ponekad samo pisem

 

Један одговор на “Jutro u gradu bez aerodroma

  1. Negoslava

    30/06/2013 at 08:26

    Otkrovenje, bar za mene.

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: