MAMA LEONE

Pre nekoliko dana ponovo sam se dohvatio ove knjige i od tada me sa svakom stranicom, svakom rečenicom, svakim opisom koji u njoj pročitam muči jedno pitanje. Zašto sam se zaboga ikada, ali ikada, opirao da na pitanje o tome ko mi je omiljeni pisac dam konkretan odgovor, kad je on tako očigledan i jasan oduvek.

Sve što sam umeo da napišem o ovom genijalnom autoru, napisao sam u tekstu o još jednom njegovom remek delu, na ovom blogu. Ne bih imao ništa da dodam. A o ovoj knjizi? Pa o ovoj knjizi je nemoguće pisati. Da mogu, otvorio bih u tekstu o njoj znake navoda, prepisao celu knjigu, i zatvorio znake navoda. I to bi bio jedini pravi i iskreni odgovor o tome kakva je. Jer, greh je ispuštati ma koju od svih priča iz nje, ma koji od svih delova svih priča, ma koji od svih rečenica svih delova svih priča. Ova knjiga je da se uzme i čita, naglas, u učionicama, na književnim večerima, na poluvremenima utakmica, na semaforima dok je crveno svetlo, u autobusima, u vozovima, u avionima,  pred spavanje, nakon budjenja, pre kafe, posle kafe, gde god, kad god. Ovo je jedna od onih knjiga koju možete da otvorite nasumično na bilo kojoj strani i pročitate bilo koji pasus i zaboli vas kako je dobro napisan. Da sam u pozorištu, naklonio bih se Jergoviću i taj naklon bi trajao mesecima, godinama, zauvek. A pošto nisam, sve što mogu da uradim je, da otvorim znake navoda, nasumično otvorim nekoliko strana, prepišem ih ovde, i zatvorim znake navoda.

„Od toga dana kad god bih išao piškiti, plašio sam se da ne ispiškim dušu. Gledao sam u mlaz mokraće. Mokraća je bila bijela ili žuta ili jako žuta kad bih bio bolestan. Nisam znao kako duša izgleda, ali sam bio siguran da ću je prepoznati ako bude izlazila van. Nije se pojavljivala danima. Pa mjesecima. Pitao sam baku kako izgleda duša. Ona je rekla da duša ne izgleda jer je to ime za nešto što nema nikakvog izgleda. A može li se duša pokakiti?, pitao sam, sve nastojeći da doznam ono što me zanima, ali da ne otkrijem početak priče, da ne izgovorim kako znam da je djed umro, niti da njoj dam povoda da nešto o tome kaže. Kako to misliš može li se duša pokakiti? pitala je i nije djelovala uzrujano. Pa pokakiš dušu i umreš, pa te više nema, rekao sam kao da se to podrazumjeva i kao da je baš neobično što ona o tome ništa ne zna. Hoćeš reći, može li se umrijeti u zahodu. Mislim da može ali se ne umire tamo. A gdje se obično umire? U krevetu i saobraćajnim nesrećama, a umire se i u ratovima i zemljotresima. A duša, šta bude s dušom? Ništa, duša nestaje. Kako može nestati ono čega ima? Isto kao što se potroši marmelada, pa je više nema. Je li duša nestane unutra ili izađe van pa nestane? Gdje bi izlazila, nema gdje izlaziti, nije pas pa da izađe. Nestane, više je nema i fertig štreka. Znači, duša se ne može pokakiti? Ne može, ne znam otkud ti tako nešto. Stvarno mi je bilo puno lakše. Piškio sam bez straha i više nisam gledao u mlaz. Ako se duša ne može pokakiti, tada se ne može ni ispiškiti.“

„Šestoga rujna počela je škola, učiteljica je rekla djeco jesen, olovke u šake, papir pred sebe i na posao. Pogledao sam kroz prozor u sunčan ljetni dan, zašto jesen kad nije jesen, mislio sam i počeo lagati: Opalo je lišće, iz oblaka curi kiša, umoran pas vrzma mi se oko nogu. Dalje nije išlo, nije mi padalo na pamet šta još učiteljica očekuje od jeseni i šta bi joj se sve moglo podvaliti, digao sam ruku: drugarice učiteljice, jeste li ponijeli kišobran?..Molim?..Zanima me jeste li ponijeli kišobran…Zašto pitaš? Piši sastav, nema još puno vremena. Napisao sam: Prošla je učiteljica. Nije imala kišobran jer ga je zaboravila kod kuće. Ja sam je pozdravio i pitao: drugarice učiteljice, je li ovo došla jesen. Potpisao sam se i predao rad. Učiteljica se iznenadila da sam tako brzo gotov; zapravo nije se baš toliko iznenadila koliko je djelovala uvjereno da sastav ništa ne valja. Tek sam drugi razred i još ne znam kako stvari u školi funkcioniraju: što je kraće i manje opisa, književno djelo će dobiti nižu ocjenu. Mašta, mašti se prepusti, fantaziraj malo i zamišljaj, opisuj, nemoj reći jesen, nego kaži zrela, bogata i rujna jesen, rekla mi je sutra nakon što mi je dala dvojku. Ali u mojoj mašti ona nije zrela, bogata i rujna nego je jesen, i gotovo, opirao sam se. Popodne je zazvonio telefon, učiteljica je tražila moju mamu, i rekla joj da sutra dođe na razgovor. Šta si uradio, namrštila se kao da će me zgromiti, ništa nisam uradio, samo sam rekao da meni jesen nije bogata i učiteljica mi je dala dva…Ako u školi kažu da je bogata, onda ti ima biti bogata…“

 

Dosadne knjige koje volim- II deo: Ostaci dana

Ima tome godina, u jeseni kad sam postao maturant, u potrazi za dodatnim džeparcem, nekoliko meseci sam radio u malom lokalnom video klubu. Taj me je kratkotrajni radni odnos obogatio različitim iskustvima više nego li recimo čitave prve dve godine predavanja na fakultetu. Tada sam recimo naučio pravo značenje reči ironija jer se samo tim pojmom moglo objasniti da ja kao osvedočeni pripadnik stava da je film precenjena kategorija i kao zabava i kao umetnost, novac zarađujem preporučujući ljudima različite uglavnom tragikomično loše akcije, plitke trilere i slične zaplete na izbledelim VHS izdanjima ne libeći se da svaki obasipam svakojakim komplimentima koji su mi padali na pamet. Tada sam naučio i da moraš da naučiš da voliš i poslove koje ne voliš i budeš dobar u tome. Sedeo sam tako danima i gledao sva nova izdanja koja su stizala u klub. I sećam se, jednog sam popodneva odgledao film sa Džoni Depom i Marlon Brandom. Brando je već bio debeo i mator, ali je i dalje bio sjajan. Kao i sam film. Zato što, za razliku od svih do tada odgledanih, jedini nije imao radnju. Nikakvu. Baš nikakvu. Imao je odličnu temu, poruku, muziku, o da, muziku, Igi Pop je svirao akustičnu gitaru i pevušio u pozadini, ali radnju ne. Film bez radnje. I tada sam, kao najvažniju lekciju iz tog video kluba sa sobom poneo saznanje da je, poput filma, i radnja kao kategorija priče ponekada nepotrebna i precenjena stvar.

Tako je i sa ovom knjigom. Smireno i lepo napisanom, besprekorno vođenom od prve do poslednje strane. Dirljivom, emotivnom. I knjigom sa odsustvom bilo kakvog zapleta, raspleta, napetosti, skokova u priči i sličnim aktivnostima. Verovatno je tako i morala da izgleda knjiga o penzionisanom britanskom batleru koji staračke dane provodi putujući po različitim krajevima Engleske. Putuje sam. Sređuje misli. Sređuje život. Podseća se. Seća se. Tokom putovanja periodično sreće različite ljude, ni jednog trenutka ne izlazeći iz sopstvene introspekcije.

A u tim introspektivnim tunelima, svo vreme zapravo govori o svom viđenju pojma dostojanstva. Iz ugla britanskog batlera, shvatićete to ako pročitate knjigu, radi se o neobično važnom, i još neobičnije složenom pojmu. A glavni ga junak ove priče izučava tako detaljno, razlažući ga na najsitnije detalje i opet spajajući ga u sećanjima u različite događaje iz svoje radne karijere u kojoj je upoznavao i služio različitu gospodu. Kroz priču o dostojanstvu, priča se i o tradiciji, o zarobljenosti u istu, o britanskom preziru prema američkim novotarijama.  I za razliku od tolikih romana i autora koji su ih pisali, a koje su razni kritičari krstili pomiriteljima istoka i zapada, tom tako bespotrebnom i otrcanom frazom, ovo je jedna od rektih knjiga kojoj bismo takav epitet trebali i morali zalepiti. Malo gde kao ovde, kroz priču o dostojanstvu autor uspeva u njega da ugradi i japansku pokornost i britansku nadmenost, i japansku smirenost i britansku hladnoću; naizgled suprotstavljenim emocijama gradi zajednički pojam i na fantastičan način traži tačku spajanja različitih kultura.

Ostatke dana nikada nisam tretirao kao roman već uvek i jedino kao sjajan esej o dostojanstvu, ili kao introspektivni dnevnik jednog batlera pa mi valjda činjenice koje sam pronašao u pripremi ovog teksta da su knjigu nagradili Bukerovom nagradom ili da su po njemu pravili film sa Entoni Hopkinsom i nominovali ga Oskarima, ne smatram njenim važnim detaljima. Divna knjiga.