RSS

Dosadne knjige koje volim- II deo: Ostaci dana

06 Aug

ImageIma tome godina, u jeseni kad sam postao maturant, u potrazi za dodatnim džeparcem, nekoliko meseci sam radio u malom lokalnom video klubu. Taj me je kratkotrajni radni odnos obogatio različitim iskustvima više nego li recimo čitave prve dve godine predavanja na fakultetu. Tada sam recimo naučio pravo značenje reči ironija jer se samo tim pojmom moglo objasniti da ja kao osvedočeni pripadnik stava da je film precenjena kategorija i kao zabava i kao umetnost, novac zarađujem preporučujući ljudima različite uglavnom tragikomično loše akcije, plitke trilere i slične zaplete na izbledelim VHS izdanjima ne libeći se da svaki obasipam svakojakim komplimentima koji su mi padali na pamet. Tada sam naučio i da moraš da naučiš da voliš i poslove koje ne voliš i budeš dobar u tome. Sedeo sam tako danima i gledao sva nova izdanja koja su stizala u klub. I sećam se, jednog sam popodneva odgledao film sa Džoni Depom i Marlon Brandom. Brando je već bio debeo i mator, ali je i dalje bio sjajan. Kao i sam film. Zato što, za razliku od svih do tada odgledanih, jedini nije imao radnju. Nikakvu. Baš nikakvu. Imao je odličnu temu, poruku, muziku, o da, muziku, Igi Pop je svirao akustičnu gitaru i pevušio u pozadini, ali radnju ne. Film bez radnje. I tada sam, kao najvažniju lekciju iz tog video kluba sa sobom poneo saznanje da je, poput filma, i radnja kao kategorija priče ponekada nepotrebna i precenjena stvar.

Tako je i sa ovom knjigom. Smireno i lepo napisanom, besprekorno vođenom od prve do poslednje strane. Dirljivom, emotivnom. I knjigom sa odsustvom bilo kakvog zapleta, raspleta, napetosti, skokova u priči i sličnim aktivnostima. Verovatno je tako i morala da izgleda knjiga o penzionisanom britanskom batleru koji staračke dane provodi putujući po različitim krajevima Engleske. Putuje sam. Sređuje misli. Sređuje život. Podseća se. Seća se. Tokom putovanja periodično sreće različite ljude, ni jednog trenutka ne izlazeći iz sopstvene introspekcije.

A u tim introspektivnim tunelima, svo vreme zapravo govori o svom viđenju pojma dostojanstva. Iz ugla britanskog batlera, shvatićete to ako pročitate knjigu, radi se o neobično važnom, i još neobičnije složenom pojmu. A glavni ga junak ove priče izučava tako detaljno, razlažući ga na najsitnije detalje i opet spajajući ga u sećanjima u različite događaje iz svoje radne karijere u kojoj je upoznavao i služio različitu gospodu. Kroz priču o dostojanstvu, priča se i o tradiciji, o zarobljenosti u istu, o britanskom preziru prema američkim novotarijama.  I za razliku od tolikih romana i autora koji su ih pisali, a koje su razni kritičari krstili pomiriteljima istoka i zapada, tom tako bespotrebnom i otrcanom frazom, ovo je jedna od rektih knjiga kojoj bismo takav epitet trebali i morali zalepiti. Malo gde kao ovde, kroz priču o dostojanstvu autor uspeva u njega da ugradi i japansku pokornost i britansku nadmenost, i japansku smirenost i britansku hladnoću; naizgled suprotstavljenim emocijama gradi zajednički pojam i na fantastičan način traži tačku spajanja različitih kultura.

Ostatke dana nikada nisam tretirao kao roman već uvek i jedino kao sjajan esej o dostojanstvu, ili kao introspektivni dnevnik jednog batlera pa mi valjda činjenice koje sam pronašao u pripremi ovog teksta da su knjigu nagradili Bukerovom nagradom ili da su po njemu pravili film sa Entoni Hopkinsom i nominovali ga Oskarima, ne smatram njenim važnim detaljima. Divna knjiga.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 06/08/2013 in Knjige koje preporučujem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: