Kada su se, ispostaviće se nakon tri bisa i isto toliko sati trajanja, negde na sredini koncerta začuli uvodni taktovi Alive, krcata sala reagovala je takvim hukom da se i Edi začudio silinom istog. Grmelo je. Toliko da se nakon prva 2 stiha prestao truditi da dalje peva, već se popeo na zvučnik, raširio ruke i dozvolio nama da je otpevamo. Jer, na malo mesta na svetu ljudi mogu iz toliko različitih a opet sličnih pobuda i sa tolikom autentičnošću slaviti što su ko zna šta preživeli i zajedno pevati refren te himne. Još sam živ, pevao sam i ja, sa svo vreme rukama gore, valjda da me lakše nosi reka koja je učinila da se svakom pesmom udaljim po koji metar od prvobitno predviđenog mesta za stajanje negde u trećem redu partera. Od tog se trenutka malo čega sećam. Progutala me je, godinama, decenijama nakupljana i pažljivo čuvana količina sreće koju ću osetiti kad ih napokon čujem uživo. I, potpuno netaktično, neiskusno ali iskreno, već kod Alive, ispucao sam sve zalihe iste i na dalje samo pevao sa njima. Sa svima zapravo.
Sat vremena pre toga, nakon nepoznate predgrupe koja apsolutno nikoga nije zanimala, izašli su zajedno, i pre bilo kakvog pozdrava a na opšte iznenađenje većine prisutnih koji su znali ne samo repertoar i plej liste sa svih svirki na toj turneji, nego i valjda u istoriji grupe, jer nijedna se nije tako dugo i toliko dugo čekala ovde, izveli su Garden, i podsetili me na treunutak kad sam ih prvi put u životu čuo, baš ta pesma pomislim i rasplačem se kao devojčice na ko zna čijim koncertima, i uđem sa njima u tu baštu od kamena, i krenemo. Mind your manners i još dve nove pesme preskačem u opisu jer nisu vredne, ne, nisu vredne, ali je Spin the black circle izazvala šutku koju je vredelo čekati 20 godina. Tek posle nje, Edi se kratko obraća publici koja ga voli vise nego bilo koja publika bilo kog frontmena bilo gde, a on će to saznati tek na kraju kada treći bis poželi završiti valjda jednom pesmom koju mu nećemo oduzeti horskim pevanjem, pa uzima Off he goes, ne znajući da sve znamo, sve Edi, a naročito nju, sa kojom sam toliko puta uspavljivao Aleka, koju pevam kad god ne znam šta da pevam. O da, i nju ćemo zajedno izvesti, precizno kao sa kakvim raščupanim dirigentom, jer “nothing changed but the surrounding bullshit, that has grown”, je takođe malo ko osetio na svojoj koži, kao ljudi ovde, malo ko. Slično kao Once, koja je sledila nakon Spin the black circle, u kojoj, opet horski skačemo, šutiramo se i vrištimo kako smo nekad umeli da se kontrolišemo. Kakav concert. Nestvaran.
Nekoliko sati pre toga, više od 3 sata pre otvaranja kapija, stajalo je nas 15 hiljada ispred ulaza, i pevalo Jeremy, i nikada neću zaboraviti izraze lica obezbeđenja, nikada neću zaboraviti izraze lica svih koji pevaju, nikada neću zaboraviti to krcato stepenište severnog ulaza Arene, i plato ispred koji stoji i čeka otvaranje kapija i peva na minus 14.
Nekoliko meseci pre toga, u osam izjutra, u subotu, probudio me sms drugara sa linkom na vest da su napokon potvrdili dolazak u decembru. Ustao sam lagano kao da ništa nisam pročitao, pa otkoračao na umivanje, pa slično Delboju i Rodniju kad saznaju da je onaj sat vredeo milione, tek kad sam ušao u kupatilo, kao oni u svog žutog trotočkaša, počinjem da vrištim, i vrištim i vrištim.
Nekoliko godina ili meseci ili ko zna čega pre toga, uzmem i napišem ovaj tekst. Jer mi niko ne može zabraniti da ih čekajući toliko godina, strpljivo i smireno, ne učinim barem toliki napor i zamislim kako bi sve zapravo izgledalo. Dovucite svoja genijalna dupeta više, aman.
Bezimena knjizevna zadruga 