RSS

Noć u gradu bez aerodroma

11 Nov

Pesnici su premeravali neke od ovih ulica brojeći sopstvene korake, hodeći njima u noćima poput ove. Nisu ih učinili ništa lepšim. Armije tihih, usamljenih batova cipela prolazile su, neprebrojivo, i večeras, kao i stotinama miliona puta pre i posle toga. Muzika zvona katedrale čula se gotovo ravnomerno na sve strane, i uvek bivala glasnija od svih naših koraka. Miran je ovo grad. Idem i mislim o tome. Uskom ulicom što vodi u širu ulicu (kojom je nekad prolazio tramvaj, čitao sam o tome) koja opet vodi ka trgu (kojim je takođe u to vreme prolazio tramvaj). Idem i oslikavam u tim mislima prizore koji bi mi prolazili kroz prozor jednog od tih tramvaja da još uvek prolaze ovim istim putem. Idem i ne mislim ni o čem drugom, jer mi je tako lepo, i jer mi se nikad ne misli mnogo kada uveče šetam gradom. Starost mi ne dozvoljava drugačije jer s večeri nema slobodnih klupa na kojima bi ih pustio da slobodno lutaju.

Pisci su pisali nedovoljno značajne romane i u njima duboko sakrivali, i tonama nepotrebnih reči prekrivali neke od ovih ulica, hodeći u njima noćima poput ove. Možda su ih činili nešto lepšim ali to nikada nećemo znati. Prelazeći most, napuštajući ga, odlazeći u mislima, bežeći od njega, nisu se osvrtali, nikada, a da jesu, videli bi slabo osvetljenu ulicu koja vodi u mrak, ili blještavi bulevar pod reflektorima automobila kojim je nekad prolazio korzo, ili jednu potpuno mračnu, oduvek mračnu ulicu koja vodi u još mračniji park. Tako kako ih ti sada vidiš pošto si se osvrnuo nemajući šta drugo da radiš dok si, umoran od celodnevnog posla, pentranja po zidovima zgrada, čekao poslednji autobus za preko mosta, na uglu ulica kojima nikada nije prolazio nikakav drugi oblik gradskog saobraćaja. Posmatrajući prizor ulica koje paralelne odlaze od tebe i nikada se ne spajaju u jednu tačku, ne postoje velike misli koje bi ponosno izgovorio, urliknuo čak, i prekinuo, u ovom gradu uvek prijatnu, i nikad dosadnu tišinu, jel da.

Slikari su se penjali, hodeći u noćima poput ove, na okolna brda, na tvrđave, na kule, na svetionike, ne bi li bolje videli kako grad zapravo izgleda noću, jer im njegov oronuli muk u samom srcu ulica nikada nije bio dovoljna inspiracija za slike na platnima, uljima, ili barem za portret nekog od tih slučajnih prolaznika čiji batovi cipela sviraju nepodnošljivo jednobojnu simfoniju. A sa tih brežuljaka prizor je opet bio prejednostavno prenosiv na slike, lep, ma šta lep, savršeno lep, ali ni malo išćašen, ni malo umetnički, nego onako, kao kada današnji srednjoškolci nemajući vremena da nameste ni autofokus u brzini škljocnu fotografiju na smartfonu, i dobiju tako predivnu pozadinu za svoje ekrane. Bez truda lep, pa da, tako nekako pomisli i dopade joj se misao. Toliko da uze da je zapiše dok taksi odlazi iz grada i juri autoputem ka aerodromu u susednom mestu. Nekoliko sati kasnije, nakon poletanja gotovo novog, tek četiri godine starog erbusa, prvi put će iz aviona zapravo videti kako grad izgleda iz najlepše, devethiljada metara visoke perspektive. Isplakaće večernju mučninu od krekera i aviona.  Odneće tajnu prizora. Tajnu koje nema.

P.S. Zavrsni deo trilogija price o gradu bez aerodroma. Prva dva dela takodje na blogu.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11/11/2013 in Ponekad samo pisem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: