RSS

Meda peva bluz

22 Nov

Image

Došlo mi je na trenutak da tekst o ovoj knjizi počnem čuvenim Čolinim stihom u kom je bila zima sa puno snijega…Odustao sam u momentu kada sam shvatio da bi u priču morao da uđe neki voz koji čekam, a kojeg u ovoj priči neće biti ni u najavi, ma koliko ja voleo vozove, pa sam se, eto, delom, predomislio. Mada me najava snega narednih dana, i miris zime prethodnih, zapravo jeste podsetio na nju. Jer sam je, pre više godina, dobio kao poklon od roditelja, za novu godinu, ispod jelke, u periodu kad smo otvarajući se ka svetskim trendovima na početku ovog veka počeli da pomodarišemo čak do tih granica. Zapravo, siguran sam da je nestvarno mali broj ljudi čitao ovu knjigu, i da uopšte postoji šansa da se ona danas nađe negde u prodaji, jer sam je kao poklon zapravo dobio tako što je otac pri svakodnevnoj kupovini Blica na poklon dobio i nju, i mislim, mada nisam siguran, da joj je to bila jedina prodajna distribucija, te nove, ne sećam se koje godine.

Jezivo loše i nekvalitetno štampana, fantastično simpatičnog naslova, sa potpisom autora čije smo filmove svi gledali, a knjige nismo čitali, valjda jer ih nije ni izdavao, upuštanje u avanturu čitanja tih ledenih novogodišnjih dana ispostavilo se kao retko zabavna rabota. Urnebesno zabavna. Ponavljao sam je tokom godina, periodično, i osećaj traje.

Radnja priče počinje pred bombardovanje 1999 godine, u Beogradu, kada u grad, u uslovima predvanrednog stanja, stiže cirkus, u želji da postavi svoj redovni repertoar predstava. U međuvremenu se začuju sirene, u momentu kad je već bilo kasno da se šatori pakuju, iz cirkusa, u nepoznatom pravcu beži medved, koji inače peva bluz, i zabava počinje. Banalno, prebanalno, ali opet divno. Traje jednostavna priča koju bi mogao da osmisli svako, ali da je opiše ovako kvalitetno, nikako, puna uglavnom jednostavnih, običnih ljudi, činovnica sa šaltera, lovočuvara, saobraćajnih policajaca, kojima na neki, ne umem da opišem tačno koji način, pisac u trenutku doda tek po neku iščašenu, opskurnu, osobinu, pa onda policajac zasvira harmoniku kao virtuoz, službenica se zaljubi u debelog direktora cirkusa, lovočuvar u odbeglog medveda, i priča o životu za vreme bombardovanja dobije onu dimenziju iz filmova poput piščevih Maratonaca recimo, gde jednu naizgled strašnu i mračnu tragediju glumci genijalci svojim igranjem pretvore u ironiju života, u ogledalo života, u sprdnju. Fenomenalno. Ovde je Kovačević bio bez pomoći glumaca, ali je briljirao na sličan način, i ostavio čitaocu da sam postavi predstavu ili film, bez granica, kako se to samo sa knjigama može.

Iako to nigde nisam pročitao, niti postoji ikakva šansa da je tako nešto blizu istine, ne mogu da se otmem utisku da je Dušan Kovačević napisao ovu knjigu za pet dana recimo, ili šest najviše, tako što su mu u nekom kratkom telefonskom razgovoru rekli, hajde nažvrljaj nešto što ćemo štampati i deliti uz novogodišnje izdanje novina, i on u želji za lakom zaradom pristao. Ono što fascinira je, što to, u ovom slučaju nije ništa drugo nego kao stena veliki kompliment.

Ovo je knjiga za razbibrigu koja se na trenutke približi i granicama jeftine zabave, ali je ni u jednom momentu ne pređe, i za periodično zamišljanje o životu od kojeg opet ni na sekund ne zaboli glava, laka, opuštena, savršeno ritmična, optimistična i lepa. Jedna od onih koju čak možete čitati zajedno sa decom, i ne sramiti se toga, ni vi, ni oni, naprotiv. A takve je knjige teško pisati i takvih je knjiga malo, premalo.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/11/2013 in Knjige koje preporučujem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: