RSS

Snovi sa aerodroma

10 Jan

Vozim se autoputem ka međunarodnom aerodromu. Avion mi polazi za jedan sat. Nepodnošljiva magla čini da putovanje izgleda kao prolazak kroz gigantski sivi, možda sivo beli oblak. Jednom sam već sanjao ovaj san, pre mnogo godina. Prekinuo se u trenutku kad tražim parking mesto na aerodromu. Ovoga puta bio sam spreman da se potrudim dovoljno da potraje makar toliko da vidim gde putujem, i što je važnije, kojim modelom aviona. U stvarnosti nisam leteo mlaznjakom pa sam se nadao da to u snu ispravim.

U snu pored mene, neko sanja da upravo sleće na pistu broj 4, bučnim ali pouzdanim ATRom, nakon kratkog regionalnog leta. Obzirom da sedi pored prozora, uživa u pogledu. Senke paora koji smireno, ćutke obavljaju letnje poslove na njivama ispod njega. Osunčane senke koje plešu. Svi su pod slamenim šeširima, i svi su srećni; znojavi, umorni, izgoreli, ali srećni, tako misli. Nakon nekoliko trenutaka avion u ne baš nežnom prvom dodiru sa pistom počinje da rula do konačnog zaustavljanja. Senke nestaju.

Gasim radio, čekajući pre toga nekoliko trenutaka završetak predivne klavirske džez solaže, za koju nikada neću otkriti ko je izvodi, nalazim parking mesto sasvim blizu južnog ulaza u aerodrom. Oblačim dugački kaput boje magle kroz koju sam prošao, imam osećaj da mi nedostaje kišobran, ali to je samo osećaj, nemam kofer, putujem sam. Sasvim sam. U pozadini se čuje brujanje DC10 kojim dolaze ljudi, neki ljudi, iz daleka. Tim avionom se dolazi samo i uvek iz daleka. Sa drugih kontinenata, predalekih.

U snu pored mene, sanjar luta parkingom u potrazi za svojim automobilom koji je ostavio pre deset dana kada je odleteo. Bio je siguran da je kod istočnog ulaza, na donjem nivou garaže, dijagonalno od naplatne rampe, ali ostaje nejasno zašto tako misli. U snu je mirno, čudno mirno, toliko mirno da se čuju koraci koji odzvanjaju hodnicima parking garaže. Pronalazi automobil, ostavlja kofer na suvozačevo sedište, pali iz prve, sa radija kreće najnoviji letnji hit, pali cigaretu, otvara prozor, izbacuje ruku, i do kraja sna se vozi ravnicom pored istih onih paora, pretičući njihove ostarele ali takođe srećne traktore koje iz aviona uopšte nije video.

Sedim u avionu koji rula pistom broj 7 i nakon nekoliko sekundi pri dostizanju brzine poleće kroz maglu, ka Suncu koje se jedva vidi. Čujem glas pilota koji govori kolegi da mogu da uključe autopilota. Čujem točkove koji se uvlače. Čujem žamor paora iz susednog sna. Čujem sebe kako dišem. Letim kroz istu maglu i ne osećam razliku u odnosu na vožnju autoputem od pre sat vremena. Ne saznajem kojim modelom letim.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10/01/2014 in Ponekad samo pisem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: