RSS

Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća

28 јан

Listam sopstvene tekstove na blogu pre neki dan i shvatam da pred sobom imam kolekciju utisaka oduševljenja o piscima koje volim i knjigama koje mi stoje na policama ili na stvarnim i zamišljenim spiskovima omiljenih. Tekstove iz kojih vrište epiteti, neumereni hvalospevi i suvo i čisto zadovoljstvo. I među njima jedan crn, negativan, pun besa zapravo. Bestseler izvrsnog pisca kojeg sam voleo i pre i posle tog teksta i te knjige. Koliko mi se čini, cela ideja o pokretanju bloga na kojem bih pisao o onome što čitam se i rodila tokom mučenja sa tom njegovom trilogijom. Nehumano je da ne pročitaš ovo do kraja, i da niko nikada ne sazna kroz kakav se pakao mora doći da bi se iščitala, mislio sam već na sredini drugog dela. I dalje volim taj svoj tekst, više od svih ostalih ovde, čini mi se. Beše to jedini put da sam razumeo razočarane i patetične umetnike, muzičare, pesnike, koji svoja najbolja dela stvore u očaju. Skoro da sam i Vlada Georgieva razumeo.

I tako. Godinu dana nakon apstitencije od putovanja njegovim paralelnim mini svetovima, kupio sam e-čitač i rešio da prva pročitana knjiga sa njega bude baš ova koja je sledila nakon trilogije. Nakon što me je posle nepuna 2 dana statistika nadasve fantastičnog Kobo Aura gedžeta obavestila da sam istu pročitao za ravno 4 sata, mislim da je jasno kakav tekst sledi.

Sve što je uništilo Murakamijev talenat u IQ84, u ovoj knjizi opasno dobrog naslova pre svega, se ne nalazi ni u tragovima. Jednostavna priča, tako predivno jednostavna priča, svedena, dugačka taman koliko treba, lagano teče svo vreme, nigde ne zastajkujući, nigde se ne gušeći, naprotiv.

Neuobičajeno realistična za njegove standarde. I pored povremenih kratkih izleta u različite subsvetove, hodnike podsvesti, fantazije, priča je smeštena u ovom svetu, danas, u Japanu, i nakratko u Finskoj. Glavni junak prototipski murakamijevski, alter ego koji nosi sve njegove priče, sam, nikad usamljeniji zapravo. Graditelj železničkih stanica ovoga puta. Sjajno.

Fantastično upotrebljene boje kao motivi. Različite boje kao osobine, kao ljudi, kao prezimena ostalih likova. Boje su zapostavljena kategorija u književnosti, čini mi se, ne i ovde. Čaroban motiv.

Kao i uvek, muzika. I kao potpuno iznenađenje, za razliku od obično prisutnog džeza i sveprisutnog rokenrola u njegovim knjigama, sada klasika. Klavirske kompozicije. Vrhunski upotrebljene i opisane. Dugačak aplauz.

Nakratko dotaknute mnogobrojne aktuelne svetske teme. Homoseksualizam recimo, marketing, dostupnost podataka na internetu. Sve umereno provučene kroz priču, čisto da se ne zaboravi u kom vremenu ona teče.

Mnoštvo naizgled nedorečenih ili nedovršenih priča, mistično obojenih, zapravo ispričanih tačno koliko treba i onda sklonjenih u stranu. Da dunu periodično kao lagan vetar, ali da ne oduvaju priču. Da zamirišu kao detektivski popularni romani jer ostaje nejasno ko je zadavio Belu, ili da li je klavirista u kesici na dirkama tokom fantastičnog izvođenja sonate držao svoje šeste prste. Bizarni detalji, odlični, nenametljivi zapravo.

I tako. Nije ovo remek delo kojem sam se nadao i koje i dalje strpljivo čekam, ali je svetlosnim godinama bolja od prethodne, možda i nešto najbolje što sam čitao iz pera ovog majstora priče. A možda i nije. Možda sam samo pod utiskom čitanja na e-čitaču, možda mi je trebao izgovor da ga opet čitam i pišem. U lepom svetlu kakvo zapravo oduvek zaslužuje. Odlična knjiga.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28/01/2014 in Knjige koje preporučujem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: