RSS

Месечне архиве: мај 2014

Kobo Aura- Aternativna mini recenzija; omnibus utisaka o skorije pročitanom

Image

Umorio me Dostojevski. Baš. Ne idu mi Karamazovi. Koliko mi je “Idiot” prevrnuo naglavačke pogled na to šta znači kad neko piše iznad svih granica jako i kvalitetno, toliko sad stojah ukopan 200 strana. Ništa. Dosadno. Jednolično, prepretenciozno. Pisano za pozorište, a to nikada nisam voleo. Odustao.

Basara me naprotiv, po običaju, zabavio. Uvek me podsećao na nekog lenjog, talentovanog lokalnog mangupa fudbalera, koji može sve sa loptom ali ga mrzi da trenira. Tako i on. Pisac štosa, vica, lucidan, a sve se to ni malim delom ne vidi u javnim mu nastupima, kolumnama, ambasadorovanjima, kao kada piše. “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” je svakako daleko iza Biciklista kao najbolje knjige ikada koja nije dobila značajnu nagradu, ali je i dalje odlična. Ironičan, duhovit, posprdan sa modernim, sa starim, sa opsednutošću zdravljem. I, što mi je posebno zabavna tema kroz priču, vrlo kritičan prema gorepomenutom Dostojevskom. Baš mi prijalo kako je opleo po njemu, pa i da nije bio ozbiljan.

Protutnjao sam kroz kratke priče Toni Morison, i dalje je načisto sjajna kao u romanima, probao sam i sa Albaharijem po ko zna koji put, ali on ostaje dosadan kao Barselonino tika taka kvazifudbalanje, kako je prevario tolike ljude da je odličan pisac, nisam pametan.

Čitam i tekstove koje nadjem tokom dnevnih kratkotrajnih tumaranja internetom u pauzama posla, sklonim ih u “Pocket”, sjajnu aplikaciju u koju se skladište tekstovi za kasnije čitanje, i tako me oduševljavaju autorski putopisi raznih muzičara, presavršene analize sportskih dešavanja sa naglaskom na Premijer ligu Vladimira Novakovića, ostaci raspalog opozicionog srpskog novinarstva, recenzije albuma i slično.

Što sam nekada mrzeo da vidim kod drugih, sada mi na čitaču zabavno, podvlačim, mada i dalje retko, rečenice, pasuse, opise, koji me oduševe tokom čitanja, i takođe ih skladištim u jedan folder od kojeg planiram da napravim zaseban tekst. Nabacani delovi svega i svačega što mi se dopadalo tokom čitanja, mogao bi da se zove.

A trenutno… Trenutno sam na polovini knjige autora čiju sam jednu drugu knjigu odavno stavio na vrh nepostojeće liste omiljenih. Pročitah da mu je nedavno ponuđeno mesto ministra kulture u Italiji i da je odbio. Šteta. Voleo bih da vidim kako bi izgledala kultura zemlje kojom bi predsedavao neko ko je toliko slobodan, kreativan, beskrajno kreativan u pisanju, u temama, i svaki put drugačiji, u svakoj knjizi, i blesav do maksimuma, i poetičan do nivoa da roman pretvori u poemu, kao ovu koju čitam sad. Ali o “Okeanu more” ću, ako budem pisao, pisati zasebno, i sa posebno upakovanom kolekcijom oduševljenja.

Jednostavan za rukovanje, otvoren za sve formate dokumenata,sa odličnim pozadinskim osvetljenjem za čitanje u mraku, kada ga zapravo najviše i praktikujem dok uspavljujem dete, sveden u dizajnu i spolja i iznutra, sve ove utiske mi je zapravo priuštio najbolji gedžet koji sam imao prilike da imam- Kobo Aura je onoliko dobar koliko mu ime dobro zvuči. A zvuči, zar ne.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28/05/2014 in Ponekad samo pisem

 

Zabavni pisci koje volim, deo prvi- Marko Vidojković

downloadPostoje ljudi,( a među njima ima i pisaca, jer koliko god ponekada bilo teško verovati i oni umeju biti ljudi), koje je tako lako ne voleti, baš lako, prosto se nečim nameću da budu masovno omraženi. Vidojković bi bio negde pri vrhu liste takvih. Vremenom sam one koji ga ne vole podelio u dve grupe, one koji ga uopšte nisu čitali; zapravo su to oni koji inače ništa ne čitaju, pa im je odvratan uglavnom u javnim nastupima odakle ga i znaju (pošto im je ostatak javne scene valjda fin i krasan), i one koji ga čitaju, ali im je nedovoljno dobar, priprost, neprefinjen, folirant i seronja. Ne misleći da nije nešto od navedenog, vremenom sam shvatio da u obe grupe većinom sede još veće seronje koje ne vide da je on bio izvrstan pisac jednog vremena i zabavan lik kojem je tako dobro da svesno iritira i jedne i druge.

Prvi put sam ga gledao u nekada fenomenalnoj autorskoj emisiji Vanje Bulića na BK televiziji („Biseri“), u kojoj su gostovali razni čudni likovi, opskurni, katkad nemoguće blesavi (sećam se nekog momka koji se vozio gradskim autobusima u Beogradu i u mislima organizovao prvenstvo sveta među njima, ko koga više puta pretekne, kome pukne guma i slično, Busbol ju je nazvao, vodio je i statistike, tabele, kakav car), ali je bilo mesta i za potpuno anderground umetnike i neafirmisane talentovane ljude. Sećam se, bio je mlad, sirov, opušten, i jednostavan. Kakve su mu, ispostaviće se, bile i knjige. Bio je drugačiji od onog što smo obično gledali tih dana na TVu, ali potpuno isti onom što se dešavalo u stvarnosti. Bio je sjajan. Pričao je o svojoj tada novoj knjizi, koju ja evo pročitah ko zna koliko godina iza toga, čime sam napokon kompletirao „prekandžovski“ period u njegovom opusu, za koji se ispostavilo da je neka vrsta enciklopedije jedne generacije i jednog vremena. To što se mnogi od onih koji ga ne podnose (a ima ih, u gomilama) ježe na takvu konstataciju, ne znači da te knjige nisu bile dobre, nego da je vreme bilo mnogo loše.

Kao i većinu ranih radova, iz vremena devedesetih, a koje završavaju briljantnim „Kandžama“ u kojima završavaju i te godine, i Demone je prelako čitati, onako kako čitate avanturističke priče kad ste dete, baš tako. Na jednoj tribini koju smo davno organizovali na fakultetu na kojoj je govorio, pričao je da napiše knjigu za mesec dana, skupi sve u sebi, uzme laptop i izbaci sve odjednom. Što se mene tiče, to je apsolutno sjajno.

U Demonima, isti je glavni junak kao u ostalim ranim delima, isto tumara Beogradom tokom svojih srednjoškolskih dana, isto je grozno vreme oko njega, sjeban je, nabeđen i mračan. Sprda sa svim društvenim normama, masovnom dvoličnošču ljudi oko sebe, ništa manje i sa sopstvenom, panker je, misli su mu ubrzane do maksimuma i idu u svim mogućim šizofrenim pravcima. Zaljubljen je, naravno. Završiće se neki razred srednje škole i knjiga sa njom. Pročitaćete je za najmanje vremena što ste ikada pročitali dobru knjigu, možda. Biće to zapravo uvod u bestseler generacije, posle kojih će biti teško napisati išta približno toliko dobro.

Savršeno neopterećen stilom, formom i svim drugim pravilima zanata, Vidojković piše onako kako vam se učini da može svako. Jednostavne, uvek kratke rečenice, i u svakoj drugoj neki detalj, neki vrckavi komentar, neka usputna opaska, primedba, šta god, i dalje jednostavna, ali obavezno urnebesno smešna, barem meni. I tad shvatite da ne može svako. Nikako. Da piše tako. Da se non stop smejete, a da zapravo ništa u tom mračnom vremenu nije toliko smešno.

Postkandžovski period je neka druga priča, jer je u međuvremenu došlo i drugo vreme, koje je zahtevalo drugačijeg pisca koji će ga obeležiti, ne znam kakvog ali drugačijeg. Njega i dalje nema, a Marko se smorio, potpisao za nesrećnu Lagunu, napisao gomilu osrednjih otkačenih avantura, od kojih je nastavak Kandži opet najvredniji svake pažnje, reizdao, dopunio i u multimediju pretvorio stare priče, kao ja ovaj davni tekst, napravio TV emisiju u kojoj pljucka po vođi, opozicioniše do nivoa podnošljivosti, naplaćuje talenat i uživa. I baš ga briga. I ako. Marko je car.

 
1 коментар

Објављено од стране на 06/05/2014 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim