RSS

Zabavni pisci koje volim, deo drugi- Erlend Lu

08 авг

Čudan su svet, ti pisci. Pogotovo ovi dobri, pravi skribomani. Najčešće pomalo iščašeni, van normalnih tokova, namćorasti i blesavi. Još čudnija je današnja norveška književnost i autori koji je predstavljaju i koji uspevaju da u zemlji potpunog blagostanja, ekonomske i socijalne sigurnosti, visokog kvaliteta života na svim nivoima, i dalje budu takvi, čak i gori. Naglašeno kritički nastrojeni, mračni i nezadovoljni. Oni su ujedno i retko svetla tačka i pokazatelj da, koliko god ga uredili, savremeni potrošački svet živi isprazne prosečne živote, pun rupa, i što je najgore putuje u pogrešnom smeru. Norveški pisci će jednog dana biti klasika u lektirama. Teška klasika. Erlend Lu neće nedostajati u tom društvu, naprotiv.

Lu je psiholog, to je podatak koji se često navodi u tekstovima koji ga opisuju, pa ga ni ja neću preskočiti, pogotovo što smo u tom smislu kolege. Radio je jedno vreme na psihijatriskoj klinici negde, i kako sam reče u odgovoru na jedno od pitanja kada je pretprošle godine bio gost Geopoetike ovde, koja ga inače izdaje, da je tamo upoznao dubinu ljudske duše dovoljno da izgradi sve likove svojih romana. A likovi su mu nekako, osterovski, to mi se uvek dopadalo. Izgubljeni, nesnađeni, sami, iznutra, duboko nezadovoljni, preispitujuće nastrojeni, pasivni i neostvareni, neretko isprazni i ogoljeno prosečni. Nemilosrdno, beskompromisno, mada ostavljajući prostora da ih doživite i donkihotovski ako vam se prohte, nekad, gradi ih Lu, praveći od takvih junaka odlične romane.

A romani su mu, pak, kratki, uvek dovoljno kratki da ne umore, da ih progutate u saobraćajnoj gužvi recimo, ili na stanici čekajući ulazak u tu gužvu (pravi romani su uvek dovoljno kratki, jeste čuli braćo Rusi). Današnje vreme ionako ne dozvoljava duže forme, to je jasno. Zato je Lu popularan. Kao tviter. Kratak i ubitačan. Bilo da svom junaku usred divno sređenog porodičnog života baci bubice u glavu od kojih ovaj odlučuje da pobegne u obližnju šumu nadomak grada i tamo začne nomadski život silazeći u grad samo po mleko, kao u najboljem mu delu, „Dopleru“, ili da se poigrava sa ispraznošću svojih junaka kada odluče da odu na odmor, pa se urnebesno izdopisuju rezervišući smeštaj preko google translate-a sa svojim domaćinima, i na tom odmoru malo halucinirajući počnu da se sumnjiče pa otvoreno varaju, kao u takođe sjajnom delu „Mirni dani u miksing partu“, Lu je uvek jednostavan, sveden i zabavan. Uvek.

Pišući romane kao kratke filmske scene iz svega nekoliko kadrova, pišući o najbanalnijim stvarima koje možete da zamislite, potpuno uličnim, životnim jezikom, sipajući kvalitetnog humora kad god nestane radnje, koje ionako nema mnogo u njegovim pričama, Lu se fenomenalno zajebava. I vi zajedno sa njim. Sve dok vam se smeh ne pomeša sa gorčinom nastalom shvatanjem da tu ništa nije toliko smešno. Ali nigde ne piše da morate ići toliko daleko u tumačenju ga. Za početak ga samo čitajte. Lua je lako voleti. A teško je biti pisac kojeg je lako voleti. Baš teško.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 08/08/2014 in Pisci koje citam i volim

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: