RSS

Književnost u sportu, deo prvi- Federer

17 Aug

Davnih dana, pre nego se pojavio najveći sin naših naroda i narodnosti koji danas gospodari svetom tenisa i zbog kojeg i sve moje bake po obe roditeljske linije ustaju noću da gledaju mečeve, bilo je ljudi koji su ovde pratili i voleli tenis. Da ne poverujete, ali bilo nas je. Biće nas i kad ova nolehisterija prođe. Nisam sebe pitao zašto ga volim, mada mi se poslednjih godina dopada odgovor da je to zato što moraš da ćutiš dok traje poen. Mladji brat je obožavao Samprasa, pa sam ja više rivalstva radi uzeo Agasija za favorita, i taj nam je duel obeležio detinjstvo. On je tvrdio da je ovaj neprikosnoven, što je bilo tačno, a ja sam pak tukao po činjenici da je nekompletan jer nikad nije uzeo Rolangaros, da samo ume da servira i da je Agasi kompletniji, što je sve bilo polovično tačno, ali eto, deca ne insistiraju na čisto savršenim argumentima. Dobili smo i neke rekete onomad i pikali gde god smo stizali, na autobuskim stanicama, na isušenim bazenima, i uvek bez mreže. Odakle nam, pobogu, mreža. Strašan sport.

A onda se pojavio On. Nekako tiho, u smeni generacija i na kraju tog decenijskog, gore opisanoh rivalstva, osvoji prvo Vimbldon, i onda krenu da pleše svoju rapsodiju kojoj se evo još ne nazire kraj, valjda zato što ga nema. Prvo mi nije bilo najjasnije kako dođavola tako lako dobija mečeve i turnire, mada je iskusnijem poznavaocu to bilo vidljivo na prvi pogled. Ali onda sam shvatio i ja, i prepustio se, toj, meni lično prvi put viđenoj književnosti u sportu u tako savršenom i divnom izdanju. Malo je sportista koji su igru pretvorili u pisanje, u umetnost. Meni je ovaj nobelovac.

Lakoća. Ta nepodnošljiva lakoća pisanja igre koju je odavno doveo do savršenstva. Elegancija. Ta, tenisu tako potrebna elegancija igre. Nije nužna u većini drugih sportova, ali ovde, o da, obavezna. Čitav roman u načinu na koji gradi poen, tomovi romana, klasici, u načinu na koji gradi svaki jebeni poen. Zrno poezije u svakom udarcu, da, one ritmične i lake. Bekend, jednoručni, da, Gaskeov je isto sjajan, ni Samprasov nije bilo loš, ali ovaj, jedinstven, često neprecizan, i dalje jedinstven. Ne postoji, zapravo, udarac iz udžbenika teniske istorije ili bilo čije mašte koji nije u stanju da izvede. Ne.

U 34 godini je, ima upola toliko grenslem titula, najviše od svih, i dalje igra finala svih velikih turnira, i nikada nije predao meč. Nikada. Sampras je bio najbolji, Federer je jedini. Otac igre. Ostalo su manje ili više talentovana deca, i fizikalci koji beskonačno prebacuju loptu preko mreže u sportu koji traži nešto drugo, umetnost u svojoj srži. Živeli smo u vreme kad je on igrao tenis.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17/08/2014 in Ponekad samo pisem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: