Polupročitane knjige

Prvi susret sa velikom istinom književnosti koja glasi da se ne mora svaka knjiga pročitati do kraja, niti se mora čitati od početka, doživeo sam prilikom upoznavanja sa Pavićevim opusom u gimnaziji kad je na red došao Hazarski rečnik. Beše to ljubav na prvi pogled, ne samo sa knjigom, već sa tom uvrnutom činjenicom. Otvori stranu koju hoćeš, iščitaj nekoliko pasusa, zatvori, sledeći put nastavi iz nekog drugog dela. I to je čitanje. I to, često, sjajno. Od tog trenutka, pa do danas, dao sam sebi slobodu da knjige čitam kako mi se dopadne, zbirke priča obavezno od kraja, u retkim trenucima druženja sa poezijom potpuno nasumičnim preskakanjem strana, dosadne romane premotavanjem kao na traci dok ne dođe deo vredan čitanja, eseje slično i tako u nedogled. Takvo iščitavanje omogućilo mi je nepregledno mnogo započetih knjiga, iz njih istrgnutih i duboko u svest urezanih fantastičnih delova, ali i veliki broj, iz različitih razloga, nikad završenih knjiga. Ovo je tekst o nekoliko onih koje godinama stoje na polici sa tim statusom.

Kuća listova, nekada mladog američkog autora Marka Danijelevskog, pazario sam, sada mi deluje pre stotinu hiljada godina, na nekom od sajmova, u fazi kada sam se oduševljavao retkim izdanjima u kojima su bilo autori, bilo izdavači, uložili vanredan trud u to da knjiga deluje bogatije od klasično ukoričene zbirke listova. U tom smislu, ovo je bilo i ostalo jedno od najlepših izdanja koje sam držao u rukama, i definitivno najkreativnije koje imam u kućnoj kolekciji. Koliko znam, u međuvremenu ju je kod nas reizdao Vulkan, a moj primerak je iz vremena postojanja jakog Platoa, dakle davno prošlo. Upakovana u nestandardnim dimenzijama, sa odličnom grafikom korica, pa do načina pisanja kojim se autor služi a u koji spadaju menjanje fontova štampe, masovno korišćenje teksta kucanog pisaćom mašinom, strane sa samo jednom reči, strane sa ogromnim fusnotama koje pišu paralelne priče, strane sa tekstom stavljenim bočno, naopačke, kako god, ovo je remek delo. Mračna, veoma mračna priča, sa elementima blagog horora, mistična, prljava, toliko sam uhvatio u nekoliko pokušaja da je pročitam, koji bi se, obično završavali kada postane najdramatičnije unutar svih priča i mini priča. Zapravo nikada nisam imao dovoljno vremena da joj se posvetim kako valja. Tako sebi i dalje govorim, mada nisam siguran da tu leži cela istina činjenice da knjiga i dalje leži sa obeleživačem na 78 strani i čeka. Odlična je, osećam. Dočekaće.

Pasji tango, nekada takođe mladog slovenačkog autora Aleša Čara, za kojeg nikada pre ni posle toga nisam čuo, takođe je kupljena pod sličnim okolnostima kao gore navedena, po izdavaču izgleda i na istom štandu mada se tog svečanog trenutka iskreno ne sećam. Samo jednom  sam krenuo da je čitam, odmah nakon kupovine, i do danas se sećam dokle sam stigao. Klasično razvijan lik glavnog junaka kao usamljenog vuka, skitnice, nesnađenog sanjara u zemlji u tranziciji (da ne verujete i Slovenci su nekad davno bili u tranziciji), u nekom, ne sećam se kom, pustom, sablasno pustom gradu, tokom nekog vrelog, prevrelog, sparnog i suvog leta. To leto je jedino opisano fantastično, štipala je vrućina iz knjige dok se čita, toga se sećam, ostalo mi je bilo već viđeno u mnogo boljim Osterovim izdanjima, pa sam batalio negde u sredini knjige. Ne verujem da će dočekati kraj.

Tango za Buenos Ajres, Tomasa Eloja Martinesa, je redak primerak Geopoetikinog izdanja koje sam ostavio na pola, mada sam joj od svih navedenih, najviše puta davao šansu, sa svaki put istim ishodom. Vrlo dobar početak, vrlo lepo postavljena pozornica junaka koji za potrebe pisanja nekog doktorata putuje u Buenos Aires da bi otkrio njegove mistične strane, gde je i kako nastao tango, gde je i kako Borhes crpeo inspiraciju za svoje književno fantastično fantaziranje, sjajno opisan dolazak u taj čaroban grad, sjajno opisan grad, i gotovo. U trenutku kada počne da kopa po tunelima i tajnama grada, iz nekog razloga, barem meni, magija naglo nestane. I nema je, i nema je. I nakon četvrtog pokušaja nedavno, prestao sam da je tražim, zatvorio je zauvek i odlučio da u tom trenutku knjiga zapravo završava. I odlična je, mogu vam reći, odlična.

I zato, ne koristite nikad izgovor da ne čitate zato što nemate vremena ni za jednu knjigu, jer se knjige ne čitaju do kraja, niti se čitaju od početka, to su nas samo lagali u školi. Započete, i nikad dovršene knjige, su bogatstvo posebne vrste.