Čudesan život diplomiranih književnika

Vrlo postepeno i sa nemalom mukom, godinama mi je stasavala svest o tome koliko su naslovi, knjiga, priča, slika, filmova, ili već bilo čega, nezanemarljiv i važan element svakog umetničkog dela. Početna odbojnost koju sam prema njima gajio nije imala neko svoje smisleno poreklo, ali je bila toliko ukorenjena da se sećam da sam još u osnovnoj školi na nekom takmičenju iz matematike u šifru kojom smo se potpisivali, dakle naslov nečega, napisao „majmun“, pa kad sam posle iznenađujuće pobedio, voditelj je pred punom salom dece izgovorio ime pobednika i tražio da se predstavi. U gimnaziji sam pišući svoju prvu, i isto nagrađenu priču, naslov potpuno ignorisao, to jest insistirao sam da ga priča nema, ali ga je onda profesorica da bi ispoštovala pravila krstila u „priča bez naslova“, što je opet bio naslov, pa sam se i tu izbrukao. Tako sam vremenom shvatio da se borim protiv značajno nadmoćnijeg neprijatelja pa sam mu se u međuvremenu pridružio. Prvo pišući besmislene i kratke, pa sve normalnije i informativnije, dok ih danas bilo šta da radim i pišem, tekstove na blogu na primer, pažljivo biram. A autor ove urnebesne knjige je taj posao odradio savršeno, u toj meri da je njime zapravo napravio idealan sažetak romana, najbolji sa kojim sam se skoro susreo, naslov, ne roman, mada je i roman odličan. Potpuni genijalac, taj, nepoznati mi Italijan, rekao sam sebi dok sam tumarao po nekom od sajtova za skidanje e-book izdanja, i pročitao ga. Ironija se vidi iz aviona i nagoveštava neki smehotres. Zajebancija na sopstveni račun, dakle neki šmeker, pomislih i dobih sve što sam tražio.

Priča stane u tri rečenice, jer priča i nije u prvom planu. Dosadnjikavi profesor književnosti biva toliko zadovoljan svojim poslom da mu postaje draže da ode na neki seminar o prodaji lekovite gline? (pa fenomenalno), i moli svog prijatelja, nezaposlenog kolegu koji mašta da se zaposli u državnoj službi jer inače honorarno prevodi i piše tekstove za nekog novinara kojeg to mrzi (pa fenomenalno) da ga odmeni na poslu. Zatim ovaj boraveći u njegovom stanu ugošćuje neke bliznakinje, prvo doktorku, pa striptizetu, ne izlazeći iz stana dobija posao pisanja poruka u kolačićima sudbine za neki kineski restoran (pa fenomenalno), da bi na kraju kineski car restorana krenuo da ruši školu gde onaj prvi radi da bi proširio svoj biznis i gde u jednom trenutku kreći planetarni rat za odbranu škole i državnog posla od kineske najezde (pa fenomenalno).

Manje od sto strana knjige u koju je stao sav autorov smisao za humor, na klasičan italijanski način, pozitivno ironisanje na temu današnjeg života, neopterećenost strukturom, temom, načinom pisanja, neopterećnost uopšte, koja je odvela priču u jednu opuštenu luku u kojoj je sve dozvoljeno i u kojoj znate da će na kraju sve da bude u redu. Jer, bez obzira na to što se kroz priču provlače mnogobrojne ozbiljne opaske, mračne i nimalo naivne, u pozitivnim mislima sve na kraju uvek biva u redu. Što je divno. Nepretenciozan kratak roman za usputno čitanje između težih i sumornijih štiva, šmekerski napisan i bez pretenzija da ga posmatrate mnogo drugačije.

http://www.balkandownload.org/topic/42617-alessandro-carrera-čudesan-život-diplomiranih-književnika/?hl=%2Balesandro+%2Bkarera

https://www.facebook.com/kisa.izdavackakuca?sk=wall