Sva imena- Žoze Saramago

Jutro, prošle godine, u ovo vreme negde, iznenađen sam telefonskim pozivom poznanika, divnog momka, tada taze novinara, koji mi je u polupaničnom tonu saopštio da su mu iznenada uvalili da radi intervju sa Saramagovom suprugom, koja je tu u gostima, boga pitaj zašto, i pošto u trenutku nije mogao da se seti stručnije osobe iz oblasti knjige da se konsultuje u pripremi intervjua, pozvao je, kaže, mene. Upravo opisujem jedan od najvećih životnih blamova koji sam ikada doživeo. Nisam ga, nažalost, čitao, još uvek, moram da odgovorim i crvenim do neba, na sreću samo njemu i sebi u ogledalu auta. Shvatim tada da sam, delom i zahvaljujući ovom blogu, izazvao utisak kod ljudi da mnogo čitam i mnogo znam o knjigama i piscima, što je iskreno, kilometrima daleko od istine, kao Liverpul svake godine od titule. Čitam ja, ali imam neretko višemesečne pauze tokom kojih ništa ne listam, ili me zainteresuje jedan autor ili pravac pa ih istražujem do besvesti, i tako ceo život, naravno promašujući da se susretnem sa milijardama drugih genijalnih pisaca. Takav sam, šta da radim, ali su me stid sa početka teksta, nedavna poseta Lisabonu i nekoliko tekstova o ovom nobelovcu napokon naterali da ga upoznam. Ovo je knjiga sa kojom smo se rukovali.

Kakav kafkijanski uvod u roman, gotovo bezobrazno sličan Procesu, ali iz nekog razloga i dalje savršeno autentičan. Centralni registar Matične službe, gomila bezimenih činovnika, zamenika činovnika, načelnika, zamenika načelnika, bez opisa, bez godina, bez vremenskih ili prostornih odrednica dešavanja radnje, i među njima jedan kojem je dozvoljeno tek kratko ime, gospodin Žoze, junak priče, najobičniji pisar u Službi, bez rodbine, bez prijatelja, i sa hobijem da krišom iz arhive uzima i skuplja članke i dokumenta poznatih ličnosti od kojih pravi kućnu kolekciju. Eto tako je kafkijanski uvod. Predobro opisan, suvoparni, prazni, suvi svet bez imena, lica i zapravo živih ljudi. Samo papiri, arhive, datumi i zabeleške. Sve što sledi nakon tog britko i gusto napisanog, mračno metaforičnog uvoda današnjeg sveta, priča koja sledi sa svom svojom beskrajno bogatom bizarnošću, zapravo predstavlja najemotivnije postavljen i ispisan tekst koji sam skoro čitao.

Jer, u priči je u ličnu kolekciju gospodina Žozea, slučajno uletela fascikla potpuno nepoznate žene, obična fascikla iz Registra sa kojima se svakodnevno susreće na poslu, jedna od miliona istih. Beše to fascikla koja mu je nakratko promenila mehanizovani prazni život, koja ga je, na početku iz puke radoznalosti, odvela u potragu za detaljima iz njenog života, da bi se zatim pretvorila u potpuno suludu avanturu u kojoj će upoznati neke od njenih prijatelja, njene roditelje, provaliti u školu koju je pohađala, i na kraju saznajući da je tokom njegove potrage žena umrla, potragu završiti tražeći joj još uvek neobeležen grob na isto tako mehanizovanom i sistematizovanom groblju (jedno od najbolje napisanih poglavlja neke knjige ikad), i kao vrhunac provesti vreme u njenom stanu, ni jednog trenutka ne upoznajući je. Auf, kakva priča. Kako ispričana.

Metaforična na svakom ćošku, raskošno napisana, prepuna lucidnih komentara koje možete pretvarati u statuse na društvenim mrežama, Sva imena su brutalan prikaz otuđenosti i usamljenosti, sveprisutne, danas više no ikad. Svo vreme lagano mirišući na Kafku, jer je vreme odavno sazrelo da atmosfera samo jednog više nije dovoljna. Neka od poglavlja knjige su za zasebno aplaudiranje, diskutovanje na časovima književnosti, izučavanje i pisanje o njima. Do suza emotivan i težak tekst. Retko tako doživim knjige.

 

Veliki rat- Aleksandar Gatalica

Delo od autora, Marko, u bilo čemu, uvek, nauči da odvajaš delo od autora, ponavljam sebi godinama, kad god se suočim sa dilemama u kojima genijalnost dela ne odgovara onom što vidim ili ne vidim kao kvalitet lika koji ga je stvorio. Jeste, možda je Zidan đubre, nije ni Kapor veliki čovek, muzičare me sramota da nabrajam, ali velika su im dela, prepusti im se, govorim tako sebi, imam utisak, sa godinama sve uspešnije osećajući važnost te autosugestije u saznavanju sveta, i onda umalo da se okliznem na banalnom primeru knjige o kojoj sam namerio da pišem. Jer, godinama nakupljani animozitet prema autoru, kojeg sam prečesto gledao u nekim komisijama, važnim telima, žirijima, među osnivačima novih lanaca glupih knjižara, se skupio sa gomilom utisaka i tekstova koje sam čitao mesecima pre objave o dobitniku prošlogodišnjeg NINa, u kojima je stajalo da je već spremljena za njega, da godinama škraba neki megaroman samo da bi mu je ugurali u ruke, i na kraju kad su mu je stvarno dali, nekoliko recenzija je bilo toliko surovo da sam planirao u širokom luku da je zaobiđem. Ali eto, uletela mi je u čitač nedavno, i setio sam se rečenice s početka teksta, i pročitao sam je, srećom.

Veliki rat stvarno jeste zapanjujuće ambiciozan pokušaj da se detaljno, duboko i na malo drugačiji način piše o ratu koji je izmenio svet više nego onaj koji mu je sledio i o kojem smo mnogo više učili u školi. Na momente, ta ambicioznost sija punim sjajem, na momente je nije dostojna, ali je čitljiva i zanimljiva.

Pisati o ratu tako što ćeš u priču ubaciti stotine (da, više stotina) likova i sudbina razbacanih po celoj Evropi, tako što ćeš skakati od jednog do drugog hronološki im prateći živote po godinama rata, tako što ćeš većinu od njih ušuškati u sintagmu „,malih ljudi“ o kojima istorijske knjižurine i veliki romani običnu ne pišu poput nekog istanbulskog trgovca začinima kojem u ratu strada 5 šegrta na 5 frontova, ili o sarajevskom patologu kojem dolazi leš Ferdinanda nakon atentata (scena kojom počinje roman, odlična) ili o nekim pariskim rivalskim gostioničarima, ili o gomili opskurnih likova sa fronta koji pevaju arije na sred bojnog polja; pa sve te likove začiniti istorijski poznatim licima poput mladoh nemačkog kaplara Hitlera, ili srpskog kralja, ili ruskog cara, ili poslednjeg austrijskog monarha koji završava u sanatorijumu (scena kojom završava roman, ne toliko ubedljiva), tako pisati je za poštovanje. Tako pisati možeš samo nakon temeljne pripreme, baš temeljne. I koliko god je na mestu zamerka koju sam najviše puta sreo u tekstovima o romanu o tome da je likova previše za praćenje radnje, da su nedovoljno dobro razvijeni i zbunjujući, toliko se njen smisao gubi što više odmičete u čitanju jer je očigledno da namera nije bila da pratite nekoliko dobro razvijenih sudbina tokom kataklizmi, jer takvih knjiga već imate, već je zamisao, čini mi se, baš da pustite misli da lutaju Evropom koja se raspada, ratom koji uništava do srži, do besmisla, da na momente dotaknete i za čas osetite hiljade različitih a opet sličnih ličnih tragedija kontinenta koji je do rata mirisao na rađanje stvarno moderne civilizacije, i da ih nakon toga bacite.

A način pisanja je, koliko na prvu loptu prijemčiv, zapravo najveći problem romana, barem meni. Preterano kitnjast, pavićevski na kvadrat stil koji može da vas oduševi ako ste mu skloni, u suprotnom umara. Ako na njega još dodate autorovu potrebu da insistira na opskurnim detaljima, na želji da od likova obavezno napravi polumistične likove, da preteruje sa naizgled neobjašnjivim fenomenima, ne baš originalnim opisima ratnih halucinacija, čini mi se sve zarad pravljena lirske atmosfere u epskoj priči, dobićete dovoljno argumenata da napravite dobre kritički nastrojene tekstove o knjizi. Ali o njima dosta i ovoliko.

Ovo je veliki roman u pokušaju. Stao je negde na pola, osećaj je koji delim sa mnogima koji su svoje osećaje već podelili u sopstvenim tekstovima. Ovako zamišljen, mogao je da ide i na nekoliko hiljada strana i ne bi smetalo, čini mi se, i postojao je potencijal da tako bude. Ali, Gatalica je odlučio da ga napravi baš ovakvog, dovoljno dobrog za zasluženu NINovu nagradu u ionako nikakvoj konkurenciji, i nedovoljno jakog za stavljanje na police baš odličnih romana. Veliki rat je sasvim pristojna knjiga za mesto na polici kućnih kolekcija, za sistematsko, detaljno i drugačije upoznavanje sa ratom koji je najviše promenio svet od svih ratova, uključujući i dosta objektivan i distanciran prikaz srpske golgote tokom ratnih godina. Prijala mi je. I zato, delo od autora, odvajati, obavezno, uvek, Marko.

 

Priče iz doba džeza

Književnost neretko ume biti lice, pa i naličje zemlje iz koje dolazi, samo se na to retko obraća pažnja. Pogledajte današnju domaću književnu scenu, tako siromašnu, neinventivnu i tromu, pa je uporedite sa državom, i slobodno stavite znak jednakosti između istih. Tako, kad god se dokopam nekog od američkih autora, lakše shvatim razloge njihove višedecenijske dominacije svetom. Amerikanci pišu praktično, životno, jednostavno, orijentisani su na priču, na suštinu, na krv, radije nego na detalje, na ukrašavanje, na stil, na metaforu ili na vodenastu proznu emociju. Uzmite Bukovskog, Hemingveja, Poa, to je to. Vrišti nenašminkani ogoljeni život. Ništa manje ni Ficdžerald zaslušuje mesto za stolom tih velikana, kao i slične navedene epitete u načinu na koji piše.

Kažu da je, u doba „divljih dvadesetih“, u doba cvetanja džeza preko okeana, živeo punim plućima, bio preteča selebritija, organizovao žurke, i logično bio veoma bogat. Pisao je, izgleda, svestan da mu ide, svestan da mu ide fantastično, i da to ume dobro da naplati. Kakav atipičan profil pisca, ludilo. I stigao je da napiše Velikog Getsbija sa kojim je ušao u udžbenike, ali i gomilu kratkih priča, čiji je ponajbolji deo u ovoj zbirci sa kojom sam počeo da ga upoznajem u toj oblasti, i koji sam našao u odličnom hrvatskom prevodu, tumarajući po hodnicima malobrojnih sajtova sa e-book izdanjima koje poslednje vreme  hodočasnički praktikujem sa sličnim zadovoljstvom kao i lutanje dobrom knjižarom ili oktobarskim sajmom.

Davno se nisam susreo sa piscem koji ume za tako kratko vreme da vam postavi pozornicu fantastične predstave. U nekoliko rečenica, kroz uvod većine priča izgradi temu, predstavi sve junake, obuče ih, poveže im sudbine, i sačeka aplauz. Savršeni prvi činovi, obično pomalo mistični, učini vam se biće epska, svaka priča. Najbolji primer je „Čudesan život Bendžamina Batona“ za koju znate iz filma, (mada su vecina prica iz zbirke zapravo idealne skripte za filmske scenarije) rađa se dete sa 65 godina, da bi na kraju priče umrlo kao beba. Ili u savršenoj „Dijamant velik poput hotela Ric“, običan momak na koledžu jedini prihvata da se druži sa nekim izopštenim nišposebnim likom za kojeg se na kraju ispostavi da je sin najbogatijeg čoveka na svetu koji živi na ranču neucrtanom na mapama sveta koji specijalci čuvaju od spoljašnjosti.

Ti izvrsno postavljeni prvi činovi uglavnom se dalje razvijaju u ritmičnom pisanju u mnogo običnije i realnije priče, sa najčešće teškim i sumornim poslednjim delovima oslobođenim bilo kakvih faktora iznenađenja ili maštarija, kakav obično bude i život. Tek na momente melanholičan, autor je u potpunosti posvećen samoj priči, razrađujući je uvek tek koliko treba da ne ode predaleko, iako bi vredniji, temeljniji i ozbiljniji pisci od nekih od ovde prisutnih minijaturnih remek dela siguran sam napravili trotomne sjajne romane. Ali kao što rekoh, Ficdžerald je imao i pametnija posla tokom života osim da piše, i to se tako dobro vidi. I to je, za promenu, tako dobro. Uz nekoliko luckastih igrokaza, kratkih proznih drama u jednom ili najviše dva kadra, sa urnebeseno napisanim dijalozima, ova je knjiga pravo sjajna.

Čitao sam i bolje zbirke priča, ali ovo je prva u životu koju sam listao na obalama okeana, i na 11500metara visine u erbasu 319, i na aerodromu, i iznad nekoliko mora, i kod kuće i na toliko drugih mesta, i zbog toga i zbog činjenice da je tako oslobođena želje da bude velika, da je tako mangupski talentovano i lenjo napisana, staviću je u listu dragih, vrlo dragih i vraćaću joj se sigurno, pogotovo ako je nađem u dobro sređenom epub formatu, umesto ovog konvertovanog i mučnog za čitanje, ili još bolje na ovogodišnjem sajmu. Vredi stajanja na polici, svakako.