RSS

Месечне архиве: октобар 2014

Sajam knjiga

download (2)Prvi put sam ga pohodio u vreme gimnazijskih dana, tokom organizovane školske posete koja je osim toga uključivala i odlazak u Atelje 212. Imao sam dovoljno para za 4 knjige, jedna od njih beše i Ranjeno koleno o kojem sam ovde pisao. Ponosno sam ih gledao dok sam sa Borkom jeo pljeskavicu. U Ateljeu smo inače gledali neki Krležin komad, zaboravih koji, trajao je više od 3 sata, u savršenom glavnom izvođenju Svetozara Cvetkovića koji nam je kasnije rekao da se osećao obaveznim da da sve od sebe pred đacima karlovačke gimnazije jer je i sam bio jedan od njih. Bio je odličan. Prvi je put dakle bio čudan i stidljiv. Posle toga je bilo sve lakše i svakim putem sve lepše.

Godinu dana pre nego što sam zapravo upoznao sve kutke svih hodnika Hale1 sam čak odbio da idem. Nikome nisam priznao zašto. Lagao sam da me ne zanima. Zapravo nisam znao šta ću sa sobom među stotinama miliona knjiga ako ne mogu da ih kupim. Sve. Osećaj koji me nije napustio do danas. Računao sam jednom koliko bi mi milijardi godina bilo potrebno da uspem u tom poduhvatu ali su me i organizatori poslednjih godina otvarajući dodatne hale i šireći asortiman i prostor onemogućili da dođem do tačnog podatka pa sam odustao. Od računanja. Ne od poseta, njih uglavnom planiram pažljivo, sistematski i mesecima unapred, čitajući recenzije novih izdanja, prateći relativno siromašan rad retko kvalitetnih domaćih izdavača i kombinujući ga sa fantazijama i željama unikatnih primeraka koje ću naći na spratu kod antikvara što praktično nikada ne uspem.

Sa nekim bradatim antikvarom se već godinama natežem oko Solženjicinovog Gulaga, svaki put bezuspešno. Prošle godine mi reče da ga je prodao nekom popu. Vinetua u tvrdom povezu iz detinjstva sam recimo pronašao nakon višesatne potrage pretprošle godine. Za, opet tvrdo ukoričene, Sartrove Romane i Novele sam se jednom otimao sa nekom devojkom pola sata. U jednom od onih malih štandova na balkonu. U dnu štanda zapravo. Ne ispadoh džentlmen i oteh joj ga iz ruke. Znao sam da takvu knjigu za 800dinara više neću nikada naći, tako sam mislio, tada.

Problem težine listova koje smeštam u ranac na leđa sam rešio još prve godine, ostavljajući ga kad postane nemoguć, kod jednog od izdavača koje poznajem. Šetam u tri kruga. Posle prvog, izviđačkog je kratka kafa, posle drugog pazarnog duža uz pregled kupljenog, i na kraju pljeskavica. Pljeskavica će uvek ići uz sajam. Kao i kičeraj. Kao i gomile poluzainteresovanih klinaca, koji su zapravo super. Glasni i svoji, kao svaki klinci. Kao i kuvari i sektaška izdanja pevaljki na udarnim mestima. Kao i katastrofalna ventilacija. Zato se to zove sajam.

I svi vi, koji volite knjige, a odlazite na sajam gunđajući ovakve parole, ili se pravdate njima u neodlasku, ste gomila kvazielitističkih nitkova koji pojma ni o čemu nemaju. Jer sajam su i savršeni rariteti bradatih antikvara na spratu, i uvek sjajni štandovi Geopoetike, Agore, Arhipelaga ili Tanesija, i mali, skriveni, lokalni izdavači sa svojim biserima, i hala zemlje gosta koja je uvek divna, i stotine miliona drugih nepreglednih listova smeštenih na malom prostoru. Ako ne umete da uživate u činjenici da jednom godišnje imate onolike hale sa knjigama u ponudi i ne odete da ih makar vidite, ne samo da ih ne volite, nego ih ni ne poštujete. To je jedini razlog što napisah ovako banalan tekst. Da izbljujem bes zbog pljuckanja praznih semenki na najbolji sajam na svetu, i da ispišem koliko ga volim. U susret mu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/10/2014 in Ponekad samo pisem

 

Priče iz Los Anđelesa

download (1)Bio je to prvi četverodnevni Exit, i ako ni zbog čeg drugog, ono zbog te numeričke promene u trajanju, iščekivali smo ga sa nanovo stečenim dečačkim nestrpljenjem. Hteli smo da bojimo kosu nekom žutom farbom, Banjaš i ja, možda smo je i obojali, ne sećam se više. Mahnito smo skakali po binama, toga se dobro sećam, u znak protesta protiv Vangogh-a na glavnoj bini napili smo se i slušali ih u ekstazi, bili smo prisutni u masi koja je glasno vređala Rundeka što se usudio da obrađuje pesmu EKVa, jedan lik je čak izvadio onu stvar, da prostite, i počeo da urinira ka njemu pred svima za vreme svirke.  Bio je to nekako rokenrol Exit, barem za mene, koliko je uopšte mogao biti festival koji nikad nije želeo da bude takav. I vrhunac je doživeo poslednje večeri kad se na binu trešten pijan popeo Šejn Mekgovan, sa čašom piva, i počeo svoj opsesivni nastup. Nikada neću zaboraviti način na koji je otpevao Dirty old town. Nikada. Beše to najprljavije, najautentičnije otpevana pesma o prljavom gradu, hrapavo, sirovo, pijano i sumorno. Nikada pre ni posle toga nisam čuo glas koji toliko dobro izgovara reč dirty u pesmi. Nikada. Tako je matori Šejn zatvorio taj rokerski Exit.

I takva je za mene ova knjiga. Slike Šejna koji peva tu stvar prve su mi iskočile kao utisak čitajući je. Dobri, stari, prljavi grad, u ovom slučaju L.A, poznat i kao sunčani grad ljudi iz senke. Dobri, stari, prljavi junaci, lutalice iz mračnih haustora i jeftinih hostela, manje ili više propali muzičari, pornografi, oružari, lopovi, prodavci telefosnkih imenika, vozači tramvaja, usamljeni i odbačeni, koji pohode svaku od priča, na trenutke vam se učini čak i donekle međusobno povezani. Barovi iz kojih se čuje dobri, stari, prljavi bluz, ili džez, ili bilo šta tome slično. Muzika iz podzemlja, praćena stihovima, starim, jednostavnim stihovima o ljubavi i patnji, ali oslobođenim bilo kakve poetske patetike. Knjiga puna muzike. Gomila meksikanaca, filipinaca, gringosa, mučačosa, i raznih drugih dođoša, u pričama, nemam pojma zašto, ali sjajni su. Čudne žene, pohotne, lukave, prepredene, obične, svakakve. Tu i tamo poneko ubistvo u većini priča, da za trenutak mistifikuje atmosferu, da podseti na maglovite i jeftine krimiće, da dodatno zaprlja junake, koji su najčešće samo posmatrači istih, nevini svedoci, samo na pogrešnom mestu, ili možda i ne.. Nije ovo krimi roman. Samo mu je atmosfera takva. Takav je valjda bio L.A., četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, pre i posle drugog velikog rata, što je vreme u koje je autor smestio radnju.

A autor, Rej Kuder, nadaleko je poznari muzičar, gitarista, producent. To čitam sa poleđine knjige a ne iz ličnog repertorara znanja. Ali svirao je sa velikim svetskim facama, svirao je i sa Stonsima, producirao je Buena Vista Social Club album. Sjana biografija u svakom slučaju u koju nakon ove zbirke slobodno može da dopiše i- fantastičan pisac. Zašto priroda nekom da ovoliko različitih talenata, a neke od nas ostavi prosečne, nisam pametan. Kuder piše onako kako očekujete da piše muzičar, neškolovan književnik, dakle opušteno, oslobođeno potrebe da maskira lična iskustva, bez velikih fraza, tečno i jednostavno. Kako veliki gitaristi umeju da odsviraju solažu, na primer.

Knjiga puna muzike, staromodna, iz pera muzičara, logično je smeštena u ediciju Notni spisi u koju Geopoetika stavlja knjige svih mogućih žanrova čiji su autori savremeni muzičari. Prljava, hrapava, sumorna i sirova skupina osam fenomenalnih priča iz podzemlja starog grada. Očarala me je do nivoa da sam nakon dužeg vremena susreta sa knjigama priča, primenio svoj stari trik da jednu ostavim nepročitanu. Znajući da ću joj se vratiti. Želeći da ostavim materijala za novu fascinaciju.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12/10/2014 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče

 

Devojka s pomorandžama

downloadBrana ju je držala na svom stolu, dugo, uvek, i nosila je sa sobom dugo, uvek i svuda, takav sam utisak imao. Brana je prijateljica koja je čitala mnogo više i bolje od mene, i umela je da odabere te knjige neverovatno lepih naslova. To mi je prvo i možda čak jedino sećanje na ovu knjigu. Davno i srednjoškolsko. Zašto je tada nisam pročitao, ili jesam pa sam zaboravio, ili sam je listao pa odustao, ne znam. Znam da sam sada ispravio taj propust. U dahu, brzo i lako, jer se tako čita. Ili tako, ili nikako. Jedna je od tih knjiga.

Jednostavna i bajkovita postavka. Petnaestogodišnji dečak kao narator, zagubljeno i pronađeno pismo koje mu je napisao i ostavio otac koji je umro dok je bio još dovoljno mali da ga se nije ni sećao, ili jeste ali kroz gustu i tešku maglu koja i takva sećanja iskrivi. Dečak koji čita pomalo mistično pismo umrlog oca. Otac koji je pod uticajem najjačih emocija koje postoje, a to su valjda one na samrti, ispisao sinu priču o čudesnoj i čudnoj devojci s pomoranžama u koju se zaljubio kad je bio mlad. Eto to je postavka. Volim romane sa paralelno postavljenim pričama i naratorima koje zajedno teku i žive svoj život u knjizi.

Van glavnih tokova priče, više su me se po običaju dojmili bočni vetrovi kojima je autor začinjavao radnju. Vrlo efektno ubačeni detalji o istoriji kosmosa naročito, predivno jednostavno ispisani kao da se podrazumevaju i kao da ih svi znamo, ili vrhunski kreativan detalj u kojem glavnu junakinju umesto epitetima prekriva gomilom pomorandži, pa je još takvu stavlja u naslov. Sjajno. Tako sočno i narandžasto moralo je da oduševi nekog ko obožava tu boju.

Skandinavski sveden stil pisanja. Nekoliko puta sam pisao koliko ga inače volim, ali je u ovako zamišljenoj priči on bio jedini izbor. Dečački, ogoljeno prostim, i samo naizgled prakticnim i jednostavnim rečenicama, iz kojih po običaju curi najviše života. Civlizacijski iskorak za koji su severni epropljani uvek ispred svih, najčešće se i najlepše vidi u načinu na koji pišu. Bez viškova. Samo onoliko i taman onoliko koliko treba.

Neke knjige nikad ne prerastete, nekima nikada ne dorastete. Ova me je prošetala kroz oba navedena stanja. Retko mi se to dešava. Lepa je. Naglašeno emotivna. Klasično dirljiva. Savršena za scenario dobrog filma u kojem ćete uživati i pomalo zaplakati tokom novogodišnjeg TV programa, na primer.  Ni više ni manje od toga. Bajka za odrasle.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10/10/2014 in Knjige koje preporučujem