RSS

Sajam knjiga

23 Oct

download (2)Prvi put sam ga pohodio u vreme gimnazijskih dana, tokom organizovane školske posete koja je osim toga uključivala i odlazak u Atelje 212. Imao sam dovoljno para za 4 knjige, jedna od njih beše i Ranjeno koleno o kojem sam ovde pisao. Ponosno sam ih gledao dok sam sa Borkom jeo pljeskavicu. U Ateljeu smo inače gledali neki Krležin komad, zaboravih koji, trajao je više od 3 sata, u savršenom glavnom izvođenju Svetozara Cvetkovića koji nam je kasnije rekao da se osećao obaveznim da da sve od sebe pred đacima karlovačke gimnazije jer je i sam bio jedan od njih. Bio je odličan. Prvi je put dakle bio čudan i stidljiv. Posle toga je bilo sve lakše i svakim putem sve lepše.

Godinu dana pre nego što sam zapravo upoznao sve kutke svih hodnika Hale1 sam čak odbio da idem. Nikome nisam priznao zašto. Lagao sam da me ne zanima. Zapravo nisam znao šta ću sa sobom među stotinama miliona knjiga ako ne mogu da ih kupim. Sve. Osećaj koji me nije napustio do danas. Računao sam jednom koliko bi mi milijardi godina bilo potrebno da uspem u tom poduhvatu ali su me i organizatori poslednjih godina otvarajući dodatne hale i šireći asortiman i prostor onemogućili da dođem do tačnog podatka pa sam odustao. Od računanja. Ne od poseta, njih uglavnom planiram pažljivo, sistematski i mesecima unapred, čitajući recenzije novih izdanja, prateći relativno siromašan rad retko kvalitetnih domaćih izdavača i kombinujući ga sa fantazijama i željama unikatnih primeraka koje ću naći na spratu kod antikvara što praktično nikada ne uspem.

Sa nekim bradatim antikvarom se već godinama natežem oko Solženjicinovog Gulaga, svaki put bezuspešno. Prošle godine mi reče da ga je prodao nekom popu. Vinetua u tvrdom povezu iz detinjstva sam recimo pronašao nakon višesatne potrage pretprošle godine. Za, opet tvrdo ukoričene, Sartrove Romane i Novele sam se jednom otimao sa nekom devojkom pola sata. U jednom od onih malih štandova na balkonu. U dnu štanda zapravo. Ne ispadoh džentlmen i oteh joj ga iz ruke. Znao sam da takvu knjigu za 800dinara više neću nikada naći, tako sam mislio, tada.

Problem težine listova koje smeštam u ranac na leđa sam rešio još prve godine, ostavljajući ga kad postane nemoguć, kod jednog od izdavača koje poznajem. Šetam u tri kruga. Posle prvog, izviđačkog je kratka kafa, posle drugog pazarnog duža uz pregled kupljenog, i na kraju pljeskavica. Pljeskavica će uvek ići uz sajam. Kao i kičeraj. Kao i gomile poluzainteresovanih klinaca, koji su zapravo super. Glasni i svoji, kao svaki klinci. Kao i kuvari i sektaška izdanja pevaljki na udarnim mestima. Kao i katastrofalna ventilacija. Zato se to zove sajam.

I svi vi, koji volite knjige, a odlazite na sajam gunđajući ovakve parole, ili se pravdate njima u neodlasku, ste gomila kvazielitističkih nitkova koji pojma ni o čemu nemaju. Jer sajam su i savršeni rariteti bradatih antikvara na spratu, i uvek sjajni štandovi Geopoetike, Agore, Arhipelaga ili Tanesija, i mali, skriveni, lokalni izdavači sa svojim biserima, i hala zemlje gosta koja je uvek divna, i stotine miliona drugih nepreglednih listova smeštenih na malom prostoru. Ako ne umete da uživate u činjenici da jednom godišnje imate onolike hale sa knjigama u ponudi i ne odete da ih makar vidite, ne samo da ih ne volite, nego ih ni ne poštujete. To je jedini razlog što napisah ovako banalan tekst. Da izbljujem bes zbog pljuckanja praznih semenki na najbolji sajam na svetu, i da ispišem koliko ga volim. U susret mu.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23/10/2014 in Ponekad samo pisem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: