Gađenje (Tomas Bernhard u San Salvadoru)- Orasio Kasteljanos Moja

Umeju pisci da opsuju po domovini, nemilosrdno, tvrdo, grubo, često i bolno. Ruski velikani su nekako uvek prednjačili u tim otrovnim strelicama ka zemlji iz koje potiču, i iz koje su neretko bežali, Dostojevski se isticao, uvek, u takvim rabotama, mada su i van Rusije, najčešće iz siromašnijih, zaostalih i konzervativnijih društava redovno stizali takvi nepatriotski romani, tomovi romana. A opet, činilo mi se, nikad to nije bilo bez ljubavi, ma koliko skrivene i nepriznate, nikad to nije bilo bez ikakve dubinski pozitivne emocije koja vrišti zato što joj se nešto ne dopada ali to nešto želi da menja, popravlja, oboji u druge boje. E pa ovo baš nije takak slučaj. Baš baš nije.

Pobogu, kakav je ovo spis, i dalje se pitam. Veliki, sjajni pisac je uzeo i u nekom transu, čini se, izbljuvao iz sebe, vulkansko eruptivnu količinu besa, prezira, mržnje i kao što naslov kaže gađenja prema zemlji iz koje potiče, da to boli do srži. Seče po koži kao užarena lava, i ne pušta i ne dozvoljava da makar na trenutak pomislite da će da stane, da će da prestane, da se ohladi i smiri. Ne. Kulja nezaustavljivi pedesetpetostranični monolog salvadorskog emigranta koji iz Kanade dolazi na sahranu majci i svoje gađenje zemljom u koju se nakratko vratio opisuje svom, reklo bi se zamišljenom prijatelju, pošto ovaj ne progovara od početka do kraja, samo sluša, kao vi dok čitate, u bašti omorinom prekrivenog tihog kafića iz kojeg po njegovoj želji dopire koncert za klavir Čajkovskog sa zvučnika.

Eto to je priča. Nemala je šansa da će vam se ogaditi od starta tolika količina crnih misli na malom prostoru, u kratkom vremenu, pa i ako izdržite do kraja, ostaće pitanje šta je pobogu ovo, briljantno napisano ludačko štivo za monodramu koja bi mogla da se izvodi gde god hoćete ili knjiga elitističkih pritužbi običnog knjiškog profesorskog seronje koji ne shvata život. Nije nužno da dilemu ikad rešite. Ja nisam. Plivam ka ovom drugom odgovoru dugo i postepeno jer morske struje koje kažu da je čovek možda u pravu sličnom silinom vuku nazad. Jer, ako neko zamrzi svoju zemlju zato što su lekari korumpirani, fakulteti puni menadžera, političari krvavih ruku, kultura umrla, kako da ga jasno i kristalno čisto ne razumete i ne saosećate, do kraja. Evo nekoliko isečaka za kraj, pa vidite i sami:

„bez obzira da li su levičari ili desničari, na sve mi se isto povraća, svi su isto korumpirani, svi su isti lopovi, na licu im vidiš kako žude da pokradu sve što mogu, likovi kakvih se treba kloniti, nitkovi u sakou sa kravatom koji su ranije učestvovali u krvavom piru, zločinačkim orgijama a sada se bave lopovlukom“

„nigde nisam video tako žestoko neobrazovane, tako očigledne političare, kao što su ovi ovde, svakom iole obrazovanom čoveku je jasno da je političarima u ovoj zemlji vidno atrofirala veština čitanja, da već duže vreme ne koriste veštinu čitanja, najgora stvar koja bi mogla da im se desi jeste da ih neko natera da pred publikom nešto čitaju naglas, to bi bilo strašno, veruj mi da u ovoj zemlji nema potrebe organizovati javne rasprave među kandidatima, dovoljan test bi bio da kandidat pred publikom pročita nešto naglas.“

„u ovoj zemlji nikoga ne zanima znanje, ljude zanima samo diploma, da se domognu svoje diplomice to im je cilj, da dobiju titulu menadžera koja će im omogućiti da se zaposle, čak i da ništa ne nauče, jer ih i ne zanima da nešto nauče, jer nema ko da ih nauči, jer su profesori bedni ko crkveni miševi, zadovoljni što sa svojom diplomicom mogu da drže časove drugoj gomili crkvenih miševa koja žudi za istom takvom diplomicom, stvarno tragedija. Svi živi u ovoj zemlji hoće da studiraju menadžment, zapravo u ovoj zemlji će uskoro postojati samo menadžeri, zemlja čiji su svi stanovnici menadžeri, to je ta zastrašujuća istina.“

 

Hobit

Treba porasti do Tolkina, mislio sam uvek, treba odrasti dovoljno da bi se krenulo u te naizgled dečije svetove. Bez obzira na Zemine priče jedne davne večeri u kojima sam prvi put ozbiljnije slušao koliko se može biti zaluđen istima, čekao sam strpljivo i dugo i nikad ni prsten trilogiju nisam odgledao dalje od drugog dela prvog dela, što bi bili termini koji se koriste kad se film nareže na 12 diskova, recimo. Zapravo sam uvek bio fasciniran ljudima koji su bili fascinirani takvom vrstom literature iako je sam nisam praktikovao. Na neki način sam bio dosadni drug u takvom društvu.

A sada je trebalo pobeći, negde, što dalje, po mogućstvu, od paralelne dnevnopolitčke stvarnosti, od sve dosadnijih društvenih mreža, iz velikih tržnih centara u kojima radim i u kojima gledam roditelje koji čačkaju ekrane na dodir, dok im se deca pored njih raspadaju od dosade, na primer. I ovo je bilo najdalje čega sam se setio, tako sam uvek mislio o Tolkinovom univerzumu, daleko od svega dosadnog.

Ovo je knjiga koja prethodi Gospodaru. Ujedno je i knjiga sa najboljom uvodnom rečenicom ikada napisanom i nije mi jasno otkud nekom pravo da takvu titulu dodeljuje Tolstoju ili šta znam kome, ako je u isto vreme neko bilo toliko bezobrazno jednostavan u otvaranju neke priče poput:“U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit“. Tako se počinje knjiga kad imate dovoljno samopouzdanja da znate gde ćete je do kraja voditi, i koliko će biti zabavno da ona sam ne mora biti filozofski komplikovana. Baš tako. Jer ako će taj hobit posle u pustolovine do Mrke zemlje, sa 14 patuljaka i Gandalfom u potrazi za izgubljenim zlatom, usput nalazeći prsten koji ga čini nevidljivim, i boreći se sa divovima, paukovima, svetlećim muvama, gladnim vukovima, nekim baucima i ko zna kakvim čudnim stvorenjima, ne može drugačije da se počne knjiga. Ali može sa neobjašnjivim zadovoljstvom da se čita. Da se oduševljava stilom pisanja koji prija deci, i odraslima podjednako i koji je savršen, smiren, organizovan i tečan kao Dunav. Da se smeje i u sebi tiho ponavljaju pesmice kojih ima po svoj knjizi, da se poglavlje u kojem se hobit za život bori protiv strašnog Goluma tako što pogađaju zagonetke jedan drugom proglasi za najlepše napisano poglavlje neke knjige, to može. Priča koja teče, mašta koja ne staje, pesme koje periodičnu pletu svoje niti, zagonetke, ilustracije na kraju svakog poglavlja, jel vam treba više. Jel može više, ali ozbiljno?

Čitao sam i urednički uvod u kojem se govori o nastanku knjige i iz kog se vidi kako su se i koliko ozbiljno nekad pripremale knjige. Desetine vraćenih rukopisa na dodatno redukovanje, autorsko i uredničko glasanje o tome koje ilustracije idu unutra a koje ne idu i zašto, saznanje da Tolkin nije podnosio Diznijeve svetove, eh ti nadmeni i divni Englezi, retro vreme s prve polovine prošlog veka dok su knjige još bile koliko toliko važne, odličan uvod.

Trebalo je porasti do Tolkina, i vredelo je čekati to odrastanje. Daleko od svega dosadnog, u rupu u zemlji u kojoj živi hobit.

 

Četvrtasto mesto

Staromodnost, elitizam, robovanje navikama, šta god da je, čitanje novina još uvek odoleva vremenu koje uporno i vredno obesmišljava tu divnu rabotu u čemu svesrdno pomažu i komplet autori i vlasnici svih domaćih dnevnih izdanja koji su svoje listove pretvorili u teško smeće, što je razočarenje o kojem sam pisao u premijernom tekstu za ovaj blog, pa da se ne ponavljam. Kako god, ali sa izuzetkom kulturne rubrike subotnje Politike koja ume biti pristojno kvalitetna, ili fantastičnih Kaporovih priča u nedeljnom izdanju, ili Panovićeve vikend kolumne u Danasu, sve ostalo je gomila uzalud sečenih šuma, lošeg kolor papira i bačenog novca. Što opet ne znači da knjiga tekstova o tome zašto i kako neki ljudi doživljavaju čitanje novina ne može biti dobra, naprotiv. Evo dokaza.

Trideset i tri regionalna pisca, ili pisca koji se služe istim jezikom oko čijeg se imena nikad nismo dogovorili, trideset i tri različita odgovora na molbu urednika ovog izdanja da se napiše nešto na tu nekada famoznu i zapravo uvek aktuelnu temu, trideset i tri teksta svojevremeno premijerno objavljivanja u Kikindskim novinama, i začinjena izvrsnim ilustracijama jednog sjajnog strip i likovnog umetnika. Tako izgleda ova knjižica.

Priređivanje izdanja koji su zapravo zbirka već negde objavljenih radova nije retka pojava i najčešće ne donosi nikakav novi kvalitet izuzev stvaranja kolekcionarskih primeraka, ili bivanja prigodnom za poklanjanje. Imam tako zbirku godinama objavljivanjih tekstova ili kolumni različitih zanimljivih ili manje zanimljivih autora od kojih volim i cenim samo davno na poklon dobijenu kolekciju tekstova urnebesnog Ljube Živkova, i evo sada i druge u tom delu police.

Retka je privilegija listati knjigu koju je pisalo toliko ljudi koji umeju dobro da pišu, to joj je najveća prednost. Retko sam se među jednim koricama susretao sa toliko mnogo autora pa makar odgovarali i na to jedno, isto pitanje. Jer, pisci kao pisci, na svako će vam pitanje dati čudne odgovore, a pogotovo na ovako široko oivičeno. Ima ih raznih. Pisaca hoću reći, ali i odgovora. Uglavnom dokazani u skribovanju, rasuti po celom svetu (što možete videti u kratkim biografijama svakog od njih smeštenih na kraju knjige, jer je mala šansa da ih sve znate) odgovarali su vredno, motivisano i zainteresovano. Odlični su im odgovori, uglavnom, odlični. Gotovo svi pretvoreni u formu kratke priče, jednostavne, naglašeno životne, vrlo često ironične ali ne bez ljubavi na zadatu temu, na momente duhovite gotovo kao vic, ovo su delovi vrlo lepe kolekcije, vrlo lepog mozaika. Jer, koliko god današnje novine bile užasavajuće loše, čitanje istih će ih preživeti i dočekati dane u kojima će se opet ponosno s jutra uz kafu raditi nešto pametno pre nego počne dan. Na primer.

Izdao ju je Arhipelag čiji je štand ove godine retko vredan pomena sa posete Sajmu, zato što beše minimalistički, nepretenciozan i pun pažljivo biranih i tvrdo koričenih novih izdanja. Razmišljam kako bi izgledalo vreme u kojem bi štandovi takvih izdavača, ili ovakve knjige bile čitane, kupovane i voljene do nivoa polubestselera recimo. Dopada mi se misao. Dopada mi se i to vreme.