Četvrtasto mesto

Staromodnost, elitizam, robovanje navikama, šta god da je, čitanje novina još uvek odoleva vremenu koje uporno i vredno obesmišljava tu divnu rabotu u čemu svesrdno pomažu i komplet autori i vlasnici svih domaćih dnevnih izdanja koji su svoje listove pretvorili u teško smeće, što je razočarenje o kojem sam pisao u premijernom tekstu za ovaj blog, pa da se ne ponavljam. Kako god, ali sa izuzetkom kulturne rubrike subotnje Politike koja ume biti pristojno kvalitetna, ili fantastičnih Kaporovih priča u nedeljnom izdanju, ili Panovićeve vikend kolumne u Danasu, sve ostalo je gomila uzalud sečenih šuma, lošeg kolor papira i bačenog novca. Što opet ne znači da knjiga tekstova o tome zašto i kako neki ljudi doživljavaju čitanje novina ne može biti dobra, naprotiv. Evo dokaza.

Trideset i tri regionalna pisca, ili pisca koji se služe istim jezikom oko čijeg se imena nikad nismo dogovorili, trideset i tri različita odgovora na molbu urednika ovog izdanja da se napiše nešto na tu nekada famoznu i zapravo uvek aktuelnu temu, trideset i tri teksta svojevremeno premijerno objavljivanja u Kikindskim novinama, i začinjena izvrsnim ilustracijama jednog sjajnog strip i likovnog umetnika. Tako izgleda ova knjižica.

Priređivanje izdanja koji su zapravo zbirka već negde objavljenih radova nije retka pojava i najčešće ne donosi nikakav novi kvalitet izuzev stvaranja kolekcionarskih primeraka, ili bivanja prigodnom za poklanjanje. Imam tako zbirku godinama objavljivanjih tekstova ili kolumni različitih zanimljivih ili manje zanimljivih autora od kojih volim i cenim samo davno na poklon dobijenu kolekciju tekstova urnebesnog Ljube Živkova, i evo sada i druge u tom delu police.

Retka je privilegija listati knjigu koju je pisalo toliko ljudi koji umeju dobro da pišu, to joj je najveća prednost. Retko sam se među jednim koricama susretao sa toliko mnogo autora pa makar odgovarali i na to jedno, isto pitanje. Jer, pisci kao pisci, na svako će vam pitanje dati čudne odgovore, a pogotovo na ovako široko oivičeno. Ima ih raznih. Pisaca hoću reći, ali i odgovora. Uglavnom dokazani u skribovanju, rasuti po celom svetu (što možete videti u kratkim biografijama svakog od njih smeštenih na kraju knjige, jer je mala šansa da ih sve znate) odgovarali su vredno, motivisano i zainteresovano. Odlični su im odgovori, uglavnom, odlični. Gotovo svi pretvoreni u formu kratke priče, jednostavne, naglašeno životne, vrlo često ironične ali ne bez ljubavi na zadatu temu, na momente duhovite gotovo kao vic, ovo su delovi vrlo lepe kolekcije, vrlo lepog mozaika. Jer, koliko god današnje novine bile užasavajuće loše, čitanje istih će ih preživeti i dočekati dane u kojima će se opet ponosno s jutra uz kafu raditi nešto pametno pre nego počne dan. Na primer.

Izdao ju je Arhipelag čiji je štand ove godine retko vredan pomena sa posete Sajmu, zato što beše minimalistički, nepretenciozan i pun pažljivo biranih i tvrdo koričenih novih izdanja. Razmišljam kako bi izgledalo vreme u kojem bi štandovi takvih izdavača, ili ovakve knjige bile čitane, kupovane i voljene do nivoa polubestselera recimo. Dopada mi se misao. Dopada mi se i to vreme.