Ulica mračnih dućana- Patrik Modiano

Prva misao su iluzije. Iluzije su važne. Katkad. Valja ih negovati, pažljivo čuvati, držati budnim u mislima, u manjim količinama. Uspešno gajim i ne menjam svoju omiljenu, o tome da je književni Nobel tako važan, da ne ide u krive ruke, da otkriva skrivene i velike autore i zasluženo ih baca na svetsku pozornicu literature, zabljesnutu treš ponudom. Nobel je jedna od retkih prilika da veliki broj ljudi pročita dobre knjige, zapravo, tako glasi moja omiljena velika iluzija. Volim je, kao što volim gotovo svakog od autora koga su okitili njenom medaljom. Modijano nije izuzetak, naprotiv. Na prošlogodišnjem proglašavanju dobitnika, predsednik komisije je izjavio da nagradu daju sjajnom autoru, poznatom i popularnom širom Francuske, i nigde više. Nigde više. Pročitah nekoliko slavljeničkih intervjua sa nepoznatim mi piscem, a onda i ovaj, rekoše najpoznatiji mu roman. Divan. Treba ga čitati lagano i uz muziku najlepšeg saundtreka ikad komponovanog.

Prvi utisak su ulice. Pariske. Mračne. Dugačke i kratke. Uske. Lepo opisane. Ulice Pariza kao mesto većeg dela radnje. Podsetile su na atmosferu serije „Poaro“, kao jedne od retkih u kojima su gradovi i ulice Evrope pre i posle drugog velikog rata baš takve, pomalo zadimljene, ali lepe, sa šeširima koji hodaju i haljinama koje se vuku iza dama, sa starim dobrim parnim lokomotivama, i automobilama sa tako puno stila, reditelj te serije je baš sjajan, lepši su mu kadrovi od Agatinih opisa, lepi su kao Modijanov Pariz.

Drugi utisak je stil. Lagan, miran, tih. Malo dijaloga, malo pisama, malo opisa. Miris krimi priče, tu i tamo mistike. Kratka poglavlja. Ne umaraju.

Treći utisak je radnja. Privatni detektiv, izgubljenog pamćenja. U potrazi za istim. U kopanju arhiva, u otkrivanju sećanja, u ponovnom upoznavanju starih prijatelja, opskurnih, čudnih, nekada samo običnih i zanimljivih, u lutanju onim istim ulicama, ali i udaljenim brdskim selima, napuštenim hotelima, nepostojećim adresama.  Privatni detektiv u strpljivom otrkivanju starog života, ispostaviće se izgubljenog tokom drugog velikog rata, u pokušaju ilegalnog prelaska švajcarsko francuske granice.

Četvrti utisak je tema. Potraga za izgubljenim identitetom, pokušaj povezivanja prošlosti i budućnosti, potraga za samim sobom, zapravo u osnovi. Velika tema, spuštena u običan život i sjajno provedena kroz isti.

Poslednja misao je pitanje kako članovi Nobelovog komiteta pronađu sve te divne autore. Ko zna koliko ih je, još, vrednih pažnje, izgubljenih u gomili, kao pamćenje autora ove priče, izgubljenih u histeričnoj vriski čitalačke publike koja panično traže da medalju okače Murakamiju ili ko zna kom autoru bestselera, publike koja panično traži dokaz da je ono što čitaju dovoljno vredno, dok ovakvi biseri čuče u svojim zemljama i čekaju dolazak na svetla velike pozornice. Dajte im šansu.

http://www.balkandownload.org/topic/49468-patrick-modiano/?hl=%2Bulica+%2Bmračnih+%2Bdućana

 

Klaudio Margis-Tri priče

Prvo zamislite majstora igre, bilo kakve. Vrhunskog, onog koji tajne i skrivene štosove iste drži pod nekim od prstiju. I onda mu dajte slobodu, pustite ga na praznu, nepregledno, beskonačno praznu poljanu i pustite ga da igra svoju igru. Trenutak pre toga, samo mu dajte temu, ili je tek nagovestite, jer majstori i temu stvore. I pustite ga da igra svoju igru. I popnite se na najviši vrh koji nađete i posmatrajte. Ćutite i posmatrajte. Radujte se i ćutite i posmatrajte. I na kraju, dugačkim aplauzom i dubokim naklonom dajte do znanja da ste prisutni, koliko ste oduševljeni i koliko poštujete majstora. U muzici, posle koncerta uradio sam to Brejkersima, na stadionu, posle utakmice samo Novickom, u sobi, sam, posle pročitane poslednje rečenice knjige koja je oduvala, više puta, ali retko kada tako intenzivno kao posle ove.

Margis je napisao „Dunav“, filozofsko-književno-istorijsko-putopisno predanje o životu velike reke kroz vekove, o događajima, zgradama i ljudima koji leže duž njene hiljadukilometarske kičme, pazario sam je jesenas na Sajmu, započeo i videvši koliko strpljenja, vremena i koncentracije traži, ostavio je za vreme kada deca odrastu, mozak se uspori i fotelja postane dovoljno udobna za takvo štivo. Bila je doduše sporog ritma, elitističko naučnog stila i pomalo i dosadna. Nisam znao šta da mislim o piscu. Sada znam. Nju je pisao u želji da bude veliki, ovu je pisao da bude slobodan, divlji i svoj. Majstor je u oba slučaja, ali tek u ovom potonjem to vrišti iz svake reči.

Tek nešto više od šezdesetak strana, ako je to uopšte bitno. Tri priče povezane tek jednom tananom niti morbidnosti, potapanja misli u najskrivenije dubine duše junaka, svake od nje. Sve pisane poput nekog tajfuna koji se ne zaustavlja, rečenica koje ne završavaju, zareza koji ih ne usporavaju i pitanje je čemu služe, osim da uzmete vazduh ako čitate naglas, jer takvog su ritma, na trenutke kao beskrajno i polusmisleno i polusvesno nabrajanje, na trenutke kao beskonačni izlivi čudnih ljubavi, u jednoj slušate pomoćnika lađara koji ceo život vadi mrtve iz dubina reke, u drugoj o tome kako izgleda kada se zaljubljujete u glasove žena koje nikad niste videli i znate ih samo kao šestocifrene telefonske brojeve koje periodično okrećete, u trećoj o bolnoj, iskrenoj i staračkoj ispovesti nečije muze, liče na scenarija predstava monologa koje će savršenom dikcijom i u dahu pročitati isto tako savršeni glumac, liče na scenarija predstava kojih nema na repertoarima, liče na muziku pisanu rečima, liče na lepo, liče na Mocartove igrarije, liče na ono što rade majstori  dok igraju svoju igru. Obožavam italijanske pisce, to otkrivam po ko zna koji put. U spoju sa obožavanjem kratke priče kao forme izražavanja, dovoljno za otvaranje nove blog sekcije posvećena majstorima iste.

http://www.balkandownload.org/topic/51912-claudio-magris-tri-priče/

 

Pripovedač priča-Mario Vargas Ljosa

Dugački su plaštevi frakova velikih pisaca. Dugački su i crni, vuku se po podu, ovenčani su pečatima velikih nagrada i naslovima knjiga koje su ih proslavile. Dugački su i crni i ponosno ih iza sebe nose i šepure se pokazujući ih. Dugački su i crni i sadržajno liče na izloge velikih knjižara, stranice udžbeničkih lektira, police popularnih kućnih kolekcija. Dugački su i crni i potrebno je vreme da prođe da biste otkrili da najlepše priče, da bisere od zlata ispod plašta skrivaju, potrebno je vreme da prođe da shvatite da su umeli da pišu jače i lepše u nekim romanima čiji su naslovi ostali u senci onih koji su ih učinili slavnim. Najsjajniju od svih takvih biski pronađoh ispod dugačkog plašta fraka peruanskog nobelovca iz naslova.

Potražite to zvučno ime Marija Vargasa Ljose (bože kako su akustična i zvučna južnoamerikanska imena) u domaćim knjižarama i izneće vam paletu romana koje je Laguna naštancala, ukucajte ga u svim web pretraživačima i obasuće vas tona tekstova i stranica iz kojih uglavnom blješti „Avantura nevaljale devojčice“ kao najpoznatije delo, pitajte profesore u školama i izdiktiraće vam celokupnu autorovu biografiju i bibliografiju, i niko, siguran sam, niko, neće spomenuti ovaj čarobni roman. Verujte mi, prošao sam kroz navedeni proces. Ne znam zašto, ali nema ga, barem na ovom uskogrudom i poluslepom domaćem tržištu. Nađoh ga po običaju u komšijskom izdanju preko skoro iscrtanih granica i ostadoh na mestu ukopan u dahu pročitanim sadržajem.

Ovo je priča o životu, običajima, kulturi, mislima, strahovima, putovanjima, hodajućeg i lutajućeg plemena iz dubina peruanske amazonije po imenu Mačiguenge. Očigledno pomalo opsednut, malo više fasciniran ovim čudnim narodom, autor ga je tokom godina pažljivo i sistematski proučavao, tražio malobrojne pisane i crtane tragove o njemu, i uobličio ga u ovu priču. Mačiguenge su narod koji hoda, uvek, narod u konstantnom pokretu, bez stalnog staništa, bez podignutih naselja, bez ikakve hijerarhije u funkcionisanju, zapravo razbacan po golemoj prašumi, i jedino što ih povezuje i nevidljivim nitima drži zajedno u tom nomadskom životu jesu mistični pripovedači priča, ljudi, bogovi, vragovi ili sve to skupa koji ih periodično posećuju i pričaju im najrazličitije priče o svemu, o postanju, o bolestima, o moćima prirode, o načinu života.

Eto to je priča, sama po sebi pomalo magijskim tonovima obojena, ali kad joj je autor dodao jedan neverovatan i halucinogen stil pisanja sa kojim se do sada nisam susretao, priča je otišla u neke čudne i čarobne visine. Koristeći paralelne narativne tokove pri kojima magiju pokreće onaj prvi, priče iz srca prašume, iz glava i misli pripovedača priča iz redova Mačiguengi, dok pored njega teče savršeno mirno i analitički pisana priča o samom autoru, o načinu na koji je došao na ideju da istražuje to pleme, o njegovom prijatelju koji kao mladi naučnik biva toliko opsednut i zaveden Mačiguengama da napušta svoju blistavu akademsku karijeru i nestaje u amazonskoj prašumi, o njihovim beskonačnim diskusijama na temu opravdanosti prisilne asimilacije i modernizacije starosedelačkih naroda. Halucinogeno i briljantno napisan roman.

Dugački su plaštevi frakova velikih pisaca. Dugački su i crni i vuku se po podu i ispod površine, daleko od pogleda, kriju najlepše priče. Ovo je jedna od njih. Elektronska verzija je na linku ispod, za štampanu ćemo čekati vreme kvalitetnijeg izdavaštva ili odlaska preko granice po primerak za deo kućne kolekcije posvećen raritetima.

http://www.balkandownload.org/topic/43423-mario-vargas-llosa-pripovjedač-priča/?hl=%2Bpripovjedac+%2Bprica

 

Časopisi

Počelo je sa Tempom. Ustvari, iz nekog razloga, u ovoj priči ima mesta i za stripove, tako da je možda počelo i sa Zagorom i Blek Stenom, na primer, na izlozima kioska na trgu, koji je po početku rata zatvoren i pretvoren u oronulu limenu klupu na kojoj su se čitali zaostali primerci. U svakom slučaju, Tempo je bio prva kolekcija, prvi koji se s nestrpljenjem iščekivao, prvi u koji sam se osmelio poslati pisamce, prvi putem kojeg sam sa nekim krenuo u dopisivanje, i prvi čiji su posteri visili sa zida. Tempo je bio odraz starih vremena, sa siromašnim, tako siromašno kvalitetnim papirom i štampom, i posterima koji su se lako cepali. Posle njega je došao Supersport, ako mu dobro pamtim ime, kao jedna vrsta instant bljeska, o kako je svetleo, taj punokrvni masni papir, onaj debeli što ga sa obe ruke pažljivo okrećete, Supersport je bio skup, i bio je prvi za koji su se štekali novci, prvi za čiji se poslednji primerak trkom obilazio širi centar subotom, jer ko još ima para četvrtkom kad je izlazio, prvi koji je izgledao malo više svetski. Samo malo više, koliko je bilo moguće u datim uslovima. To su bili predečački dani obojeni opčinjenošću sportom koja nikad nije prestala.

Open link in new tab- Huper i slična izdanja, kvazi tinejdž gluposti, manekenski posteri, nevredno šireg opisa.

Open link in new window- Onda se nakon praznog prostora i vremena odnekud, ne sećam se tačno iz koje rupe, pojavio Rockexpress braće Rogošić, prvi na koji smo se kolektivno pretplatili, prvi kojem smo boga pitaj zašto slepo verovali čak i kad su Enjoy Sarmu i Tornado proglasili bendovima godine, prvi koji je imao stav, kakav god ali autentični prljavi stav, tako je barem izgledalo, prvi koji se čitao više puta, prvi čiji su se tekstovi umesto postera lepili na ormare i prvi sa kojim smo se povezali sa inostranim drugarima, nekim zaluđenim Italijanima, recimo. Posle su untar glavnog dela umetali i podizdanje Metalexpressa što je bilo naizgled anarhično i lucidno. Iz ovog ugla, sve to beše klinačka smešna pizdarija. Nedavno sam na sajmu knjiga shvatio da i braća urednici i stara izdanja postoje još uvek u nekim arhivama osim mog nedavno ispražnjenog tavana. Takvi su bili dečački dani obojeni opčinjenošću muzikom koja nikad nije prestala

Open link in new tab- Period prebrzog života koji nije ostavljao vremena ozbiljnijem posvećivanju bilo kojem izdanju izuzev prelistavanja iz frizerskih i zubarskih čekaonica. Ustvari, nije istina, listali smo CKM, koji je osim ozbiljno dobre golotinje nudio i vrlo dobre tekstove (dobro, ovo sad zvuči kao kad se Ameri pravdaju zašto čitaju Playboy), mada sam stvaro tamo pročitao najbolju seriju tekstova o navijačkim grupama, recimo. Kao lepo sećanje, ostala je i slika kolege i drugara sa faksa koji nije propuštao inostrano izdanje nekog Jazz izdanja uz čiji se svaki broj dobijao disk. Strpljivo je obilazio malobrojne trafike na bulevaru koje bi dobile po koji komad i odmah sedao sa strane i listao. Baš lepo sećanje.

Open link in new window- Odraslost. Možda. Stručna periodika. Ne. Struka je precenjena. Društvena politička izdanja, samo ako su opoziciona, redak slučaj. Periodika vezana za gedžeteriju, da, povremeno, mada su prepisana i prevedena odnekud, bez stava i sa potrebom da se nekritički hvale proizvodi u cilju prodaje. Sve dok nedavno nisam shvatio da National Geographic izdaje svoj list. Zaljubio sam se, svakako. Putovanjima staroindijanskih, novozelandskih, afričkih, bilo kojih plemena, pričama iz mračnih hodnika raznih gradova, prirodom, zemljom, planetom zemljom sam mislio kazati, posvećenosti detaljima, savršenim kvalitetom fotografija, mejnstrim obradom alternativnih tema. Činjenicom da vas miljama daleko odvede. Baš daleko. Odličan časopis, verovatno prvi nakon kilometra godina za koji će ići pretplata. Odmara sve osim Poarovih vijuga, mada ni njih ne napreže koliko bogati i razgibava.

Open link in new tab. Časopisi su kao radio, ne postoje tehnologije koje će ih pregaziti, nadam se. Dobri časopisi su kao dobre radio stanice, ima ih ako se potrudite u traženju frekfencija, ako se dobro i jako potrudite. Jel čitate časopise? Zašto ne čitate, super je.

E da, Politikin zabavnik je više od teksta, materijal za enciklopediju, zasebna dimenzija, zato ga nema. Close all tabs. Shut down. Go read.