Umetnost će spasiti svet

Veliki pisac je sakrio veliku istinu u veliku, lepu rečenicu koja će zatvoriti ovaj tekst. Veliki pisac je znao.

Ako niste gledali, možete pogledati TED govor fantastičnog Kena Robinsona o krizi obrazovanja, i preskočiti ovo čitanje. Iste su misli na istu temu. 

Slušao sam na radiju, skoro, neku birokratsku izjavu o tome da se propušteni časovi tokom višemesečnog prosvetnog štrajka moraju nadoknaditi, jer deca ne smeju da ispaštaju, i da u manjku vremena prednost moraju dobiti prioritetni predmeti poput jezika i matematike u odnosu na likovno, muzičko i fizičko. Reče birokrata iz ministarstva svojim bezličnim praznim glasom, ponosno. Neko mu je, negde, izgleda, rekao, ili je nekada, negde, odlučeno, da postoje prioritetni i manje prioritetni predmeti. Nije jasno kojim kriterijumima su ih još ko zna kada odabrali ali je jasno da su mediokritetski, duboko i drsko mediokritetski. Tako su nastale misli. Misli su otišle negde u bližu prošlost u vreme kad sam pohađao jedinu domaću školu u kojoj su se drznuli ignorisati kriterijume, i dati isti prioritet umetničkim, retorskim i alternativnim predmetima u odnosu na ostale, barem delimično. Uživali smo, sedeli na stolovima tokom časova, debatovali, čitali i bili slobodni. Onda smo izašli i uglavnom se nismo najbolje snašli u svetu van tih zidina, jer je svet stabilno i duboko postavljen na osnove kojim vladaju prioritetni kriterijumi.

Svetom vladaju aksiomi, pravila, razumljive istine. Svetom vlada matematika. Svetom vladaju proseci kojim vaspitavamo decu, trudeći se da ih na sve načine uklopimo i srameći se ako bilo kako i bilo gde i bilo kada štrče. I niko se nikada, otkad je svemira i školskog sistema u njemu, nije naljutio na svoje dete ako iz škole donese slabu ocenu iz muzičkog, likovnog ili fizičkog. Najčešće zato jer takvih ocena nije ni bilo. U manje prioritetnim predmetima nikada nije bilo kriterijuma. Nažalost. U manje prioritetnim predmetima, svi smo isti i nikom nije data šansa da se istakne, oslobodi talenat i uživa u njemu. Sa časova manje prioritetnih predmeta se ne beži, jer nema od čega da se beži. Igra se, pleše, slikaju mrtve prirode i nesvesno i vrlo lepo živi. Van sveta. Barem nakratko.

A koliko bi, možda, sve bilo lakše i lepše da je nekada negde odlučeno da se kriterijumi okrenu naopačke i da se na njima postave osnove. Biće jednom, možda. I tada, umetnost će spasiti svet. To je veliki pisac sakrio u svojoj velikoj i lepoj rečenici o lepoti. Veliki pisac je to znao. Umetnost će spasiti svet.