Panonski način pulsiranja života, pomalo i uglavnom bez osnove elitistički, distancirano emotivni i predivno hladni ritam, recimo. Uronim u njega, ponekad, ne što mi se autentično dopada, nego tako, decenije provedene na ovom tlu čine svoje. Poslednje vreme me fascinira način na koji geografija oblikuje književnost. Kako hercegovačkocrnogorskoličke kamene zabiti kuju najfantastičnije emotivne autore, tako panonska močvarna ravna i depresivna tabla oblikuje racionalne, uvek pomalo poetske ali i dalje dovoljno hladnokrvno smirene pisce, bez mnogo dinamike, događaja, oslobođene bilo kakvih euforičnih ili ekstatičnih elemenata u mislima, narodski rečeno dosadnjikave. (te me dve teritorije naročito opsedaju, što iz ličnih razloga, što zbog pokušaja da maksimalno udahnem opus Kiša recimo). Ništa u svim tim zaludnim mislima nije promenio danas pročitani roman, naprotiv. Ali je prvi nakon duže vremena koji me je naterao da pišem o njemu, verujući da se internet pretraživačima mora omogućiti još jedna stranica u ponudi kad se ukuca ime ovog sjajnog dela.
Pokušavao sam ga poslednjih meseci iskopati u elektronskoj verziji, sve više naviknut da kradem odatle umesto da obilazim sve do jedne isto složene bezlične knjižare u gradu, tražio sam ga uporno u pokušaju da vidim šta je to nateralo Jergovića da napiše da je to „najlepši roman moje generacije za koji znam“, šta ga je kandidovalo za velike lokalne nagrade i šta je oduševilo neke od prijatelja čiji ukus cenim mnogo više nego svoj. Našao sam ga danas nešto pre podneva, ipak u jednoj od lepo sređenih bezličnih prodajnih salona, utiske pišem desetak sati nakon toga, mesto na polici fantastičnih će dobiti do jutra i niko joj ga nikada neće oduzeti.
Pisao je Horvat o smrti supruge, o sopstvenom eruptiranom vulkanu emocija zbog toga, tokom toga i nakon toga pretragičnog događaja, pisao je hronološki rasuto i razbacano, tako kvalitetno, intelektualno, ljudski, iskreno i emotivno, ali sa tom panonskom crtom blage distance, blage linije koja iskrenu emociju uspešno brani od preterane patetike. Teško je, mnogo teško, mnogo teže nego što bi se na prvi pogled učinilo pisati o tuzi, a ne skliznuti u banalizaciju, jeftinu poeziju i patetisanje. Ovo je najbolje napisano delo koje sam ikada čitao a da je uspelo u tome.
Kratka poglavlja, sumanuto dobro naslovljena, u formi pitanja i sa dozom psihoterapeutskog prizvuka, vrhunski pristaju monološkoj podlozi romana- „zašto ste fiksirani na fotografije i fragmente“, „zašto biste ponudili kraljevstvo koje nemate za jabuke koje imate u zamrzivaču“, „firenca je grad bez sunčanih pega i mesečevih paprika“… I sve tako. Zašto su današnji autori masovno počeli da beže od naslovljavanja poglavlja svojih priča i kriju se u kvaziminimalističkoj numeraciji i sličnim glupostima, nisam pametan. Ovo je tako dobro za promenu.
Ovo je tako dobar roman za promenu, zapravo. Tako postavljen da bi love željni umetnici od njega lako napravili sapunicu za masovno plakanje i bolju poziciju u knjižarama od one gde je danas nađoh. Srećom, Horvat je ponudio tako nekomercijalno i uzvišeno lično štivo. Tako dobro napisan roman o tuzi.
P.S. tvrdi povez, drugi izdavač Agora, besmisleno i uvredljivo komercijalno štampan podnaslov na korici NINova nagrada-najuži izbor.
Bezimena knjizevna zadruga 