Kutija sa fotografijama

Čantram sa ocem. Godinama i decenijama. Neprestano i u svakoj prilici. Na sve teme koje potresu društvo, svet, opštinu, ulicu, ređe porodicu. Počnemo sa sportom, najčešće, završimo u političkim teorijama zavere, neretko, recimo. Čantramo, i uvek sam mislio, smešni smo, sa strane, sasvim sigurno, smešni smo i glasni, to obavezno, mada su to vrlo retko svađe, iako bi malo ko poverovao u taj argument kada bi nas čuo. Čantram i uživam. I čitajući ovu knjigu, shvatam, ima nas, čim je neko izgradio čitav roman oko tih otacsin dijaloga, ima nas, i slične su nam priče. Ove su, između korica, naglašenije, ozbiljnije, možda isuviše akademske, ali i dalje najčešće neobavezne, usputne, i tipski slične stavovima koje tako dobro znam.

Nostalgija je neizbežna, ili barem tako teško izbežna, pogotovo kad je prošlost toliko lepša od sadašnjosti, kao u slučaju generacije moga oca, ili autora ovog romana, prošlost je tako mirna, lepa i jednostavna, i hajde jos se ti odupri a da ti ne dolazi pred lice, nonstop, svaki dan. Tako i junak ove priče, seća se. Ništa posebno više od toga. Seća se šezdesetih, i sedamdesetih, i osamdesetih, tih naivnih godina u kojima se živelo kako se živelo, ovi koji se sećaju tvrde, lepo. Što niti znači da je stvarno tako, niti znači da su knjige sećanja na njih obavezno takve. Mada ova jeste, uglavnom.

Život beogradskog, zemunskog, momka, i njegovih prijatelja, adolescencija u beogradskim kvartovima, ali i na moru, i nekim drugim putovanjima, jer tada se jelte, putovalo, skečevi, isečci, kakva sećanja uglavnom jesu, isečci koji preskaču jedni druge, upadaju im u ritam, u vremenski raspored, pa na svakih nekoliko strana otacsin stub dijalog, pa opet isečci, nabacana sećanja, o ljubavima, o ispitima, o gradu u nastajanju, o svačemu, dopalo mi se, nisam pao sa stolice čitajući, ali dopalo mi se.

Ozbiljnim stilom napisana, zapravo preozbiljnim, u nekoj potrebi da se pokaže kako se ume detaljno pisati i opisivati, na momente pretrpano epitetima, ukrasnim složenicama, kitnjasto jebiga, onako kao kod Gatalice, ali ipak na kraju, sa merom, i uspešno ispričano, dosta lično, dosta autoemotivno, u pokušaju da se obrade velike teme, veliki ljudski porazi ovih prostora, prilično upadljivi izlivi ironije, na mnogo mesta, i tako. Rekoh već, dopalo mi se.

Dopao mi se naslov, da se ne lažemo, pre svega, a onda i način kako ju je Arhipelag predstavio na sajtu, a onda i dizajn korice, a onda i činjenice da ništa o njoj nisam našao na netu, a onda mi se dopala i ideja da prvi put u životu poručim knjigu online, i da, prvi put nakon dečačkog učlanjivanja u Plato, opet u novčanik stavim člansku kartu neke izdavačke kuće, i da kupujem kataloški, sa kvazi popustima, eto, to je zapravo.

Ima knjiga koje valjaju, i koje su ozbiljne i čitljive, i za preporuku su svakako, ali nisu više od toga, ne menjanju ni svet, ni život, pa čak ni dan ni emociju čitaoca, eto takva je ova kutija nabacanih sećanja jednog vojnog lica i načelnika Vojne akademije, eto, i vojnici pišu.

 

Čudan osećaj u meni

Postoje tako debeli, duboki i čvrsti razlozi zašto Pamuk stoji, možda i usamljen, na pijedestalu današnje svetske književnosti. Poželjno je, ne i neophodno, čitati ga detaljno i polako, da biste razumeli debljinu, dubinu i čvrstoću argumenata koji jednog atipičnog autora za vreme u kojem piše drže na vrhu tog nevelikog svetskog brda. A sa tog je vrha, kao i svaki monarh i vladalac najvišeg od svih pogleda, u ovom trenutku mogao da radi šta god je hteo. Ovenčan velikim, još većim i najvećim nagradama, popularan i priznat dovoljno da više ne mora da brine ni o čemu, znao je, morao je da zna, da šta god do kraja života pisao, na korici  knjige stajaće nobelov i još neki slični pečati, i prodavaće se, i hvaliće se, valjalo, ne valjalo. Mogao je, na primer, laganim ritmom niz vetar masa pustiti bilo kakav kratak i dinamičan roman, pun velikih rečenica za uzdisanje i citiranje, i uživati u svojoj slavi. Ili recimo izdati knjigu zapisa o stanju današnje svetske botanike. Šta god. Ali ne, šta gospodin odlučuje. Nestaje na šest godina, i vraća se sa  šeststostraničnom pričom o istanbulskom uličnom prodavcu boze i kiselog mleka, njegovom životu, njegovoj ljubavi, njegovoj porodici i životu grada u koji se doselio i gledao ga kako narasta i kako u njemu stasaju njegova deca. Ulični prodavac boze. Baš tako. Anoniman, dosadan, tako običan, neshvatljivo običan junak, ni po čemu izdvojen izuzev po tom sopstvenom osećaju da u njemu čuči taj čudan osećaj, onaj koji zapravo svi imamo, onaj koji nas ipak drži različite jedne od drugih i kojeg je Pamuk stavio u naslov, zajedno sa prelepo osmišljenom naslovnicom.

Koliko hrabro, drsko, i fantastično, rekao bih. Ovako koncipirati svoj sledeći veliki roman. Izbaciti iz njega i poslednji dašak tenzije, drame, dinamike, bilo čega što daje jači ritam. Pisati tako polako, tako nepodnošljivo polako, tako vrišteći lagano, kao da se apsolutno nigde ne žuri, kao da se nema gde stići, zato što stranica knjige uvek ima dovoljno, ako ima priče, a i priče ima ako se oslobodite stega potrebe da priča bude drugačija, neobična ili važna i ako ste svesni koliko dobro možete da pišete. Tako je napisao ovu priču. Slobodan od svega nepotrebnog, bezobrazan do nivoa da ovakvu knjigu posveti ovakvom junaku.

Ruski su autori, valjda, možda i neki drugi, započeli tu, nimalo jednostavnu modu pisanja dugačkih, dovljno dugačkih i predugačkih romana, obavezno porodičnih drama, po mogućstvu naglašeno tragičnih, onih u kojima ima mesta za obradu grandioznih ljudskih tema, religioznih, psiholoških, političkih, svih mogućih. Ruski su, a i neki drugi autori, zaista ispisali velike i fantastične romane i digli standarde toliko visoko, tako da je svaki živi pisac kojeg smo doživljavali kao potencijalno važnog, morao da u svoju kolekciju stavi takvu knjigu, da proba da ispiše svoj veliki, debeli porodični roman, nijedan nije odoleo, nikako, prezanimljiv je izazov. Nijedan nije odoleo, ali je malo koji to uradio ovako.

Ovako odmereno, pažljivo i usporeno, po gore opisanim standardima ali na svoj način, bez tragedije, bez komedije, bez važnih dijaloga, bez još važnijih monologa, NE. Rast i razvoj velikog grada, i u njemu porodica, mali ljudi i njihove ljubavi i njihovi običaji i njihove male lepe misli i njihove muke i njihovi mali veliki životi. I ulični prodavac boze i čudan osećaj u njemu.

Tako ljudska i životna knjiga, savršeno dostojanstveno ljudska i životna, dosadno ljudska i životna. Tako predivno topla i predivno neobična u svoj svojoj običnosti.