RSS

Kutija sa fotografijama

20 сеп

download (2)Čantram sa ocem. Godinama i decenijama. Neprestano i u svakoj prilici. Na sve teme koje potresu društvo, svet, opštinu, ulicu, ređe porodicu. Počnemo sa sportom, najčešće, završimo u političkim teorijama zavere, neretko, recimo. Čantramo, i uvek sam mislio, smešni smo, sa strane, sasvim sigurno, smešni smo i glasni, to obavezno, mada su to vrlo retko svađe, iako bi malo ko poverovao u taj argument kada bi nas čuo. Čantram i uživam. I čitajući ovu knjigu, shvatam, ima nas, čim je neko izgradio čitav roman oko tih otacsin dijaloga, ima nas, i slične su nam priče. Ove su, između korica, naglašenije, ozbiljnije, možda isuviše akademske, ali i dalje najčešće neobavezne, usputne, i tipski slične stavovima koje tako dobro znam.

Nostalgija je neizbežna, ili barem tako teško izbežna, pogotovo kad je prošlost toliko lepša od sadašnjosti, kao u slučaju generacije moga oca, ili autora ovog romana, prošlost je tako mirna, lepa i jednostavna, i hajde jos se ti odupri a da ti ne dolazi pred lice, nonstop, svaki dan. Tako i junak ove priče, seća se. Ništa posebno više od toga. Seća se šezdesetih, i sedamdesetih, i osamdesetih, tih naivnih godina u kojima se živelo kako se živelo, ovi koji se sećaju tvrde, lepo. Što niti znači da je stvarno tako, niti znači da su knjige sećanja na njih obavezno takve. Mada ova jeste, uglavnom.

Život beogradskog, zemunskog, momka, i njegovih prijatelja, adolescencija u beogradskim kvartovima, ali i na moru, i nekim drugim putovanjima, jer tada se jelte, putovalo, skečevi, isečci, kakva sećanja uglavnom jesu, isečci koji preskaču jedni druge, upadaju im u ritam, u vremenski raspored, pa na svakih nekoliko strana otacsin stub dijalog, pa opet isečci, nabacana sećanja, o ljubavima, o ispitima, o gradu u nastajanju, o svačemu, dopalo mi se, nisam pao sa stolice čitajući, ali dopalo mi se.

Ozbiljnim stilom napisana, zapravo preozbiljnim, u nekoj potrebi da se pokaže kako se ume detaljno pisati i opisivati, na momente pretrpano epitetima, ukrasnim složenicama, kitnjasto jebiga, onako kao kod Gatalice, ali ipak na kraju, sa merom, i uspešno ispričano, dosta lično, dosta autoemotivno, u pokušaju da se obrade velike teme, veliki ljudski porazi ovih prostora, prilično upadljivi izlivi ironije, na mnogo mesta, i tako. Rekoh već, dopalo mi se.

Dopao mi se naslov, da se ne lažemo, pre svega, a onda i način kako ju je Arhipelag predstavio na sajtu, a onda i dizajn korice, a onda i činjenice da ništa o njoj nisam našao na netu, a onda mi se dopala i ideja da prvi put u životu poručim knjigu online, i da, prvi put nakon dečačkog učlanjivanja u Plato, opet u novčanik stavim člansku kartu neke izdavačke kuće, i da kupujem kataloški, sa kvazi popustima, eto, to je zapravo.

Ima knjiga koje valjaju, i koje su ozbiljne i čitljive, i za preporuku su svakako, ali nisu više od toga, ne menjanju ni svet, ni život, pa čak ni dan ni emociju čitaoca, eto takva je ova kutija nabacanih sećanja jednog vojnog lica i načelnika Vojne akademije, eto, i vojnici pišu.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20/09/2015 in Knjige koje preporučujem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: