RSS

Месечне архиве: јануар 2016

Beogradska knjiga mrtvih

downloadStigla mi knjiga poštom. Zanimljiva je priča kako i zašto, ali ću je zadržati za sebe. A opet, da nije bilo te priče, ne bismo se nas dvoje sreli, vrlo verovatno, nikada. Jer ja sam, prilično težak i naporan, najviše sam sebi, kad su neke stvari kod knjiga u pitanju. S godinama gledam da se menjam, ali ide sporo, teško i tromo. Zadrt, tvrdoglav i pun predrasuda. Baš takav. Zato, i da mi se pogled nekim čudom zadržao na ovakvom naslovu, i da sam dao i minimalnu šansu sinopsisu ili podnaslovu u kojem stoji da se radi o slučaju beogradske mumije i nekoj nestaloj devojci, ta šansa bi se brzinom kojom su pre neku noć linijaši Denvera rušili Brejdija raspala u paramparčad i nestala. Zadrt, tvrdoglav i pun predrasuda, rekao bih s visine samom sebi, jeftina Lagunina krimi treš priča i preskočio. A ovako. Stigla mi knjiga poštom, i ja je progutao za dan i po. I pišem o njoj. Zadrtog, tvrdoglavog i punog predrasuda, uvukla me u svoj svet prilično lako i pokazala da nije jeftina, nije treš, i nije za preskakanje već za čitanje. I nije Lagunina, mada možda ne bi bilo loše da jeste, barem zbog dodatnog kvaliteta izrade. A jeste krimi priča.

Ima ta mumija, preneta u neki od beogradskih muzeja, pre stotinu i više godina, zahvaljujući nekom znamenitom Somborcu, recimo. I ima detektiv odeljenja za nestale osobe u glavnom gradu, kojeg muče neobjašnjive i nepodnošljive glavobolje sa flešbek slikama neodređene saobraćajne nesreće. I ima poziv koji dobije pred godišnji da ispita slučaj nestale profesorke arheološkinje, koja ga odvede i do te mumije, i do njene lutajuće duše koja traži mesto da se ugnezdi i smiri. To je priča. Podsetila me na davnašnje razgovore koje sam imao sa drugarom u kojem smo debatovali šta je važnije da bi se napisao dobar roman. Ja tvrdio, način pisanja, on tvrdio zanimljiva priča. Ni jedan još nije napisao svoj prvenac, ali znam da bi mi on posle ovog čitanja rekao, evo vidiš kako je lako napraviti knjigu kad smisliš ovakvu priču.

A  u priči ima sporednih i vrlo lepo razrađenih likova koji je prate. Taj patalog prijatelj glavnog junaka je sjajan, recimo. Ima pomalo pokvarenog u svakome, naravno. Ima i ostataka starog urbanog grada i mirisa njegove aristokratije, u ponašanju barem. Ima komšinice udovice koja pije rashlađene čajeve i povremeno skuva ručak komšijama. Ima američke atmosfere u čitavoj priči, najklasičnije moguće, ima tog filmskog kadriranja scena. Ima laganog i lepog ritma pisanja koje ne žuri i ne srlja. Ima kratkih i dobrih dijaloga. Ima jednostavnih istina u jasnim rečenicama. Ima istorije starog sveta. Ima tragova starog sveta. Ima Egipta. Ima ptica koje uleću kroz prozor. U koju god scenu požele. Samo uđu, kljucnu nešto i nestanu. Dopale su mi se ptice.

Nema nepotrebnog kićenja. Nema šireg društvenog konteksta. Nema jeftinih preokreta. Nema viška tenzije. Nema spektakularnog završetka. Ostavilo me je u mirnom i blagom raspoloženju nakon čitanja. Pa sam pomislio da možda i nije krimi triler u pitanju.

A zapravo jeste. Što nije ništa loše, naprotiv. Ako nešto ne razumem u današnjoj podeli literature, to je sumanuta potreba da se za neki triler tog tipa kaže kako pobogu nije krimi roman, nikako, već je nešto boga pitaj koliko uzvišeno i nedostižno, kako je poetsko, filozofsko, ljudski i životno. Pih. Problem nije što takvi beže od triler epiteta, već što su ti trileri loši. Ne i ovaj. Nikako. I zato pravo na deo police sa tom temom, koji zapravo nemam, sad shvatam, ali je vreme da ga napravim.

 
2 коментара

Објављено од стране на 27/01/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Kuća sećanja i zaborava

downloadNa drugom semestru prve godine, ako se dobro sećam, prvi put smo se susreli sa Milgramovim eksperimentom, jednim od najčuvenijih i najpopularnijih psiholoških eksperimenata ikada napravljenim, koji je pokušao da pronikne u prirodu zla u čoveku, bolje rečeno da razume motive koji ljude nateraju da čine nezamislivo strašne stvari, da se tako lako potčitnjavaju autoritetima, da tako masovno učestvuju u zločinima, da u jednom trenutku postanu zveri i mašine za ubijanje, na primer. Masakri koji su se desili tokom drugog velikog rata, bili su jedan od osnovnih motiva koji je autora potaknuo na rad, naravno. Rezultati su, tako mi se tada činilo, bili naizgled šokantni, ali u svojoj suštini banalni, prejednostavni i zastrašujući, nisam mogao da se pomirim sa tim da smo tolike kukavice, da smo toliko zli i da nas je tako lako nahuškati na spaljivanje ljudi u gasnim komorama, recimo.

Nastavio sam tokom godina rekreativno, ali pasionirano da se bavim drugim velikim ratom, čitajući različite dosadne i akademske istorijske analize, listajući sumanute statističke podatke o žrtvama, gledajući nešto zanimljivije i produkcijski fantastično urađene dokumentarce na tu temu, njih su danas prepuni kablovski kanali, i još uvek me zalepe za ekran, i još uvek me Gaga pita zašto dođavola mora da gleda naciste non stop. A ja zapravo kao da i dalje imam problem sa obradom i prihvatanjem tih golih činjenica, i dalje tražim odgovor na pitanja na koji je odgovor dat i opšteprihvaćen, onaj banalni i jednostavni iz Milgramovog eksperimenta, onaj najstrašniji mogući.

I ova je knjiga na takvom, ili sličnom putu, u potrazi za zlom, ne za zločinima ili zločincima, nego baš za zlom koje ih pokreće, za prapočetkom svega. Narator priče i njegova tri dobra prijatelja u potrazi za odgovorima koji ne postoje ili koje je preteško prihvatiti. Ljudi koji su izgubili svoj identitet, tako što su ih na putu ka logorima roditelji bacali iz voza u pokušaju da ih spasu, ili su ih zatvorili u podrume bez daška svetlosti dok haos ne prođe pa su ih tamo silovali stranci, ili su ih dali nepoznatim komšijama da ih sačuvaju dok njih vode na spaljivanje, svi ti ljudi i njihove priče, njihovi novi životi sa novim imenima, njihove opsesije kada otkriju svoja stvarna imena i stvarne pretke, demoni koji ih proganjaju, demoni koji se ne zaustavljaju, demoni koji nikada ne spavaju, koji klaparaju kao točkovi starih, parnih lokomotiva. Starci pred kraj svojih teških, preteških, odavno obesmišljenih života, u pokušaju da ih se oslobode i svemu daju kakav takav smisao. Ali smisla nema. Ima nesanice, ima čudne tišine, ima jezivih priča, ima tužnih tonova i nota, ima suicidalnih misli, ima pokušaja da se sve objasni raznim čudima, svega ima, samo smisla koji bi smirio demone nema. Ili ga ima ali je preteško reći da smo duboko u sebi, svi zli.

Bolela me ova knjiga. Bolela me do kostiju. Do svake kosti. Filip David ju je napisao iz tonama i tonama bolnijih i iskrenijih kostiju, to znam. I napisao ju je savršeno. I važno je da su mu dali tu prokletu nagradu, ne samo zato što ju je zaslužio, nego zato što ove teme i ove priče ne smeju nikada da prestanu da budu aktuelne. I ako vam se čini da su ispričane, da sve znate, da više nema šta da se kaže, i ako uzmete knjigu i pročitate je, i ne zaboli vas, najjače, ne znam šta vam je.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/01/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Srušeni limeni krovovi

downloadDešavalo mi se toliko puta u životu da se odlučim za čitanje nekog štiva zbog naslova, to nije ništa toliko neobično, svakako. Znaju to i autori pa su vrlo često posvećeno kreativni u smišljanju istog, prevare nas neretko, ali šta sad. Dešavalo mi se i da početna ili završna rečenica knjige budu preporuka, to je bilo naročito popularno u srednjoškolsko doba, trudiš se da pronađeš neku svemirsku dubinu u tim rečenicama da bi sebi rekao, pa ovo je zasigurno vredno čitanja. Ali nikada mi se, do ovog romana, nije desilo, da me dizajn omota neke knjige toliko privuče čitanju, više nego naslov, naročito više nego sve te rečenice, njih više ne čitam, zaista, više i nego li izdavačevi predgovori, to u svakom slučaju, da me taj mistični svirač toliko obuzme, nije mi se dešavalo, zaista. Što je najzanimljivije, Gaga nam je jednom ulepšala zid dnevne sobe vrlo sličnom, doduše i daleko boljom fantastičnom slikom jedne domaće autorke, pa nisam bio čak ni fasciniran nečim što prvi put vidim, ne. Pretpostavio sam doduše, da svira neki strašno težak, tužan i bolan jazz, možda zato. I eto, pročitah ga, da bih se tek na kraju setio ove misli o tome kako smo počeli, i još uvek mi je smešno, ali, iako je radnja romana smeštena u kolevku džeza, njega zapravo nigde nema, ni u tragovima, nigde nema ni muzike, ma ni malo, prevario me je autor toliko da je to neverovatno, prevario me je moj utisak zapravo, a roman je svakako izvrstan, ne bih valjda pisao ovo da nije tako, jel.

Ne znam kako vi, ali ja sam oduvek bio zaljubljen u kvalitetne američke detektivske TV serije, obožavao sam ih, na čelu sa „Odeljenjem za ubistva“, to se podrazumeva, to je bilo toliko bezobrazno savršeno urađeno, neće se više ništa slično kvalitetno pojaviti, nikada, tako sebe uveravam sada kada manje stižem da uopšte proverim da li se i danas snimaju takva remek dela, opčinjavajuće realistična, nimalo poetična, puna likova koji nisu puni vrlina, ali mana jesu, onih pravih, ljudskih, autentičnih, svi su ljudi bogatiji manama nego vrlinama samo umetnost to često zanemaruje ili potiskuje, puni priča u kojima zapravo nema nikakve mistike ni romantike, prosto su teške, mračne i krvave, kao ulice Baltimora recimo, takve sam ih voleo. A knjige tog tipa, nikako, nisam verovao da se bez kamere može napraviti takva pozornica, sve do ove.

Ulice Nju Orleansa u ovoj priči još su neopisivo mračnije, krvavije, teže i bolnije nego bilo koje druge, jer pogođene su Katrinom, onim nezapamćenim uraganom koji je uništio kolevku najlepše muzike, sravnio je do neprepoznatljivosti, razbacao limene krovove kuća, pobacao leševe, izbacio razbojnike na površinu, odveo pojam haosa u neku drugu dimenziju smisla. E baš u takve je ulice autor odlučio da smesti priču o detektivu kojeg u tu crnu rupu premeštaju da radi na slučaju jednog ili više ubistava, da traži sveštenika ovisnog o morfijumu, serijske silovatelje, jednog sociopatu, i razne druge bitange.

I autor ih je izgradio i napravio od njih kompleksne ličnosti, za klasike literature, zašao je tako duboko psihološki i tako široko društveno u sve sfere koje ih opasavaju, opkolio ih je različitim emocijama, opasao politčkim motivima koje posle potopi u kriminal, otvorio je uz njih tolike teme, razgolitio nebrigu države koja je zapravo tako lako dopustila jednom uraganu da joj urniše takav grad. I sve to bez muzike u priči. Sirovo i surovo.

Prvi put sam sa ovoliko posvećenosti, oduševljenja i pažnje čitao nešto što na prvi pogled liči na običan krimi roman, nešto što je zapravo mnogo više, nešto što je Homicide-life on the street, u književnoj verziji. Ja veći kompliment ne umem da dam. Čini mi se da u pripremi teksta negde pročitah da su po priči snimili film, ne interesuje me, izvrteo sam svoj u glavi, samo zavidim reditelju koji je dobio ovakav biser da ga preseli na ekran, pa to bi svako mogao. Briljantno štivo.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13/01/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Kratak, čudnovat život Oskara Vaoa

downloadNišta spektakularno ne propuštate ukoliko ne pratite aktivnosti domaćih pisaca na društvenim mrežama. Ne znači da treba da ih izbegavate, jednostavno najčešće nisu ni izbliza interesantni na profilima kao u romanima. Vidojković je na primer nepodnošljivo mejnstrim konformistički opoziciono nastrojen i dosadan, dakle suprotan avanturama iz knjiga. A jedan drugi mi je autor, koji je samo dosadan, ništa više od toga, iskren i dosadan, otkrio ovaj roman. Spomenuo ga je u nekom od svakodnevnih fejsbuk postova, a ja sam ga video u nekoj od svojih nikad ređih poseta istom sajtu prošle godine, i nisam ga ni iščitao, samo mi se urezao naslov u pamćenje i zamišljenu listu preporuka za čitanje, čijoj većini naslova nikada ne dođem u posed, ali ovom eto jesam, i vredelo je svakog slova čitanja.

Oskar je debeo, neprilagođen i odbačen, pametan i načitan, štreber u definiciji, geek u sebi, i apsolutno neuspešan u ljubavi, beskrajno i beskonačno neuspešan u dolasku do makar dodira bilo koje devojke, a kamoli nešto više. Takođe je i Dominikanac naseljen u Americi. Uči, čita SF literaturu, neumorno i podjednako neuspešno piše i čeka kraj tog nikakvog života. Tu i tamo pokuša sa samoubistvom, kako drugačije nego neuspešno. Takav je glavni lik, antiheroj, antiprototip glavnog lika, antiprimer kako izgraditi lik glavnog junaka bilo čega, a naročito ovako brutalno kvalitetnog romana, baš zato toliko kvalitetnog.

Oskarova je sestra podjednako važna u priči, i njen je život uveliko drugačiji, zabavniji i naizgled uspešniji od mlađeg brata, jedan od njenih bivših momaka zapravo pripoveda najveći deo priče iz svog ugla.

Oskarova je porodica, vertikalno presečena po porodičnom stablu takođe sveprisutna, i njen je istorijat nastajanja i opstajanja tokom tridesetogodišnje vladavine jednog od dominikanskih diktatura, najsurovijeg od svih diktatora na planeti, takođe provučen kroz priču duboko, bolno i briljantno.

Takva je priča. Napisana je nekom čudnom tehnikom koju nisam siguran da umem i želim da objasnim, znam samo da ubada i obuzima svojom nepodnošljivom lakoćom, svojim neobaveznim stilom, nepostojanjem stila, poluuličnim žargonom koji se u svakom trenutku može pretvoriti i najčešće pretvara u savršeno britke misli i savršeno ispisane sentence misli. Imao sam utisak da ih je autor razbacivao po papiru na stotine u sekundi, da nije mario šta piše jer je bio toliko siguran da piše remek delo, podsetilo me na plesanje, baš tako, na neko ne baš skladno, ali opčinjavajuće plesanje na pozornici, koje leti s kraja na kraj, kojeg nije briga, koje ne pušta i koje se ne zaboravlja.

Kratak i čudnovat život Oskara Vaoa je čitava istorija jedne male karipske zemlje, i čitav moderan svet u jednoj knjizi, i tragična ljubavna priča debelog antiheroja, i pulsirajući prikaz života i svih njegovih situacija za koje i samo znate da postoje, ili ste ih i sami živeli, bez dugih monologa. Samo sekvence kratkih rezova života koje traju u nedogled. U nedogled. Nagradili su je Pulicerom, Time ju je proglasio knjigom godine, i ovde je, kao po običaju, koliko znam, nisu preveli.

 
3 коментара

Објављено од стране на 09/01/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Punoglavci- Ante Tomić

imagesNedostaje mi uvod za ovaj tekst. Obično ih izvrtim i složim u glavi jako brzo, zapravo to mi uvek bude najlakši deo, uvod, ne i ovoga puta, i mislim se što je tako, i još nemam odgovor, mada sam najbliži onom da sam toliko nestrpljiv da kažem kako je i na koliko načina i zašto ovaj roman toliko dobar. Da preskočim uvod, recimo, po prvi put, hajde…

Svet se pretvara u prenatrpanu gomilu bezvrednih instant sadržaja, zapravo u smetlište istog. U jednom trenutku, nedostajaće smeštajnih kapaciteta za iste, pa ćemo ih reciklirati i kretati ponovo, to mi jedino ima smisla, osim ukoliko zapravo ne pronađu dodatnog naseljivog prostora u svemiru, ne za ljude, već za taj sadržaj današnjeg življenja.  I ovaj je roman instant sadržaj, po svakom kriterijumu, samo nije bezvredan, to nikako, naprotiv, shvatam da ćemo zahvaljujući ovako retkim primerima genijalnosti instant proizvoda morati tražiti prostor i za onu drugu gomilu, fantastičnih isečaka života, da.

Gledao sam Tomića više puta, najradije u Utisku pre nego ga vođa zabranio, i sećam se, dobro se sećam priče o ovoj knjizi, dobro se sećam te neverovatne storije koja kaže kako mu je Podravka platila da napiše kratak roman koji će se deliti uz dnevne novine i u kojem će na efektan i pozitivan način biti predstavljen jedan od njenih instant sadržaja, vegeta, ili supa u kocki. I tako, pričao je Tomić tu priču baš tako jednostavno i iskreno bez imalo uvijanja. Nisam mogao da se načudim prvo toj iskrenosti, onda činjenici da postoje tržišta gde se velikim kompanijama isplati da investiraju u reklamu preko sadržaja knjige, jer velike kompanije znaju šta rade, uvek, baš uvek, a baš baš uvek u situacijama kada ulažu svoje novce, dakle i dalje se čita u toj meri, sjajno.

A roman, značajno je sjajniji od te spoznaje. Najjednostavniji ikada napisan, pomislio sam nekoliko puta u toku čitanja. Takođe sam pomislio kako nikada ne bih mogao smisliti veći i lepši kompliment za neki roman od toga. Takav je. Sedamdesete godine prošlog veka. Devojčica iz Zagreba i njen letnji raspust kod babe i dede na selu, pubertet, zaljubljivanje, dvorišni radovi, zamena krova na kući, deda zajebant i zakleti antikomunista, baba bivša učiteljica, dosadna i dosledna, roditelji urbani i užurbani gradski ljudi, nadničari što rade krov svedeni i dobrodušni, sunce, seoska plaža na reci, tu i tamo neka klinačka tuča, i to je to. Na kraju, napraviše krov, junakinja isplaka svoju ljubav i sa sela odoše na more. I kraj. Ima vegete, i tako je šmekerski, usputno i polunametljivo ubačena da nema tog borda marketing direktora koji bi smislio išta kvalitetnije pa da većaju do kraja svojih birokratskih života. Tako je ležerno napisan da to nije normalno, bez ijednog nepotrebnog dodatka, bez ikakvih dužih opisa, bez ičega što bi podebljalo rasprave o istom, tako nemoguće ležerno, lako i letnje jednostavno, duhovito. I nostalgičan je da to pršti, to takođe, mada više za generacije malo starije od moje, one koje su sve to stvarno doživele, tu nadaleko čuvenu jugoslovensku bezbrižnost, tu patetičnu bezbrižnost koja je ovde tako prisutna, samo što nije patetična, lepa je, baš, toliko da će ako niste baš ta generacija šezdesetih ili sedamdesetih prijati, u suprotnom, plakaćete kao kiša, ali šta sad.

Vreme je novogodišnjih zaveta, onih koje u tišini ogledala obećate sami sebi, onih koje znate da nećete ispuniti, ma ni truditi se da ih ispunite dalje od božića, onih o tome da ćete se promeniti na bilo koji način, jer, ne ide to tako lako. Zato sam ih ove godine preskočio, izuzev jednog. Biće ovo godina puna ovakvih knjiga, baš ovakvih. Najjednostavnijih na svetu.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 02/01/2016 in Knjige koje preporučujem