RSS

Kuća sećanja i zaborava

22 Jan

downloadNa drugom semestru prve godine, ako se dobro sećam, prvi put smo se susreli sa Milgramovim eksperimentom, jednim od najčuvenijih i najpopularnijih psiholoških eksperimenata ikada napravljenim, koji je pokušao da pronikne u prirodu zla u čoveku, bolje rečeno da razume motive koji ljude nateraju da čine nezamislivo strašne stvari, da se tako lako potčitnjavaju autoritetima, da tako masovno učestvuju u zločinima, da u jednom trenutku postanu zveri i mašine za ubijanje, na primer. Masakri koji su se desili tokom drugog velikog rata, bili su jedan od osnovnih motiva koji je autora potaknuo na rad, naravno. Rezultati su, tako mi se tada činilo, bili naizgled šokantni, ali u svojoj suštini banalni, prejednostavni i zastrašujući, nisam mogao da se pomirim sa tim da smo tolike kukavice, da smo toliko zli i da nas je tako lako nahuškati na spaljivanje ljudi u gasnim komorama, recimo.

Nastavio sam tokom godina rekreativno, ali pasionirano da se bavim drugim velikim ratom, čitajući različite dosadne i akademske istorijske analize, listajući sumanute statističke podatke o žrtvama, gledajući nešto zanimljivije i produkcijski fantastično urađene dokumentarce na tu temu, njih su danas prepuni kablovski kanali, i još uvek me zalepe za ekran, i još uvek me Gaga pita zašto dođavola mora da gleda naciste non stop. A ja zapravo kao da i dalje imam problem sa obradom i prihvatanjem tih golih činjenica, i dalje tražim odgovor na pitanja na koji je odgovor dat i opšteprihvaćen, onaj banalni i jednostavni iz Milgramovog eksperimenta, onaj najstrašniji mogući.

I ova je knjiga na takvom, ili sličnom putu, u potrazi za zlom, ne za zločinima ili zločincima, nego baš za zlom koje ih pokreće, za prapočetkom svega. Narator priče i njegova tri dobra prijatelja u potrazi za odgovorima koji ne postoje ili koje je preteško prihvatiti. Ljudi koji su izgubili svoj identitet, tako što su ih na putu ka logorima roditelji bacali iz voza u pokušaju da ih spasu, ili su ih zatvorili u podrume bez daška svetlosti dok haos ne prođe pa su ih tamo silovali stranci, ili su ih dali nepoznatim komšijama da ih sačuvaju dok njih vode na spaljivanje, svi ti ljudi i njihove priče, njihovi novi životi sa novim imenima, njihove opsesije kada otkriju svoja stvarna imena i stvarne pretke, demoni koji ih proganjaju, demoni koji se ne zaustavljaju, demoni koji nikada ne spavaju, koji klaparaju kao točkovi starih, parnih lokomotiva. Starci pred kraj svojih teških, preteških, odavno obesmišljenih života, u pokušaju da ih se oslobode i svemu daju kakav takav smisao. Ali smisla nema. Ima nesanice, ima čudne tišine, ima jezivih priča, ima tužnih tonova i nota, ima suicidalnih misli, ima pokušaja da se sve objasni raznim čudima, svega ima, samo smisla koji bi smirio demone nema. Ili ga ima ali je preteško reći da smo duboko u sebi, svi zli.

Bolela me ova knjiga. Bolela me do kostiju. Do svake kosti. Filip David ju je napisao iz tonama i tonama bolnijih i iskrenijih kostiju, to znam. I napisao ju je savršeno. I važno je da su mu dali tu prokletu nagradu, ne samo zato što ju je zaslužio, nego zato što ove teme i ove priče ne smeju nikada da prestanu da budu aktuelne. I ako vam se čini da su ispričane, da sve znate, da više nema šta da se kaže, i ako uzmete knjigu i pročitate je, i ne zaboli vas, najjače, ne znam šta vam je.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/01/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: