RSS

Месечне архиве: фебруар 2016

Kad je Niče plakao

downloadVoleo sam, nekada, zaludne patrole TV ekipa koje su se muvale gradom i zaskakale prolaznike sa potpuno besmislenim pitanjima. Voleo sam da budem prolaznik koji će iz topa odgovarati na njih, voleo sam i samo da posmatram druge kako beže od kamere, voleo sam i to vreme u kojem su takve ankete doživele potpunu eksploziju koja beše izazvana činjenicom da je broj TV stanica odjednom otišao u nebo, da je svaki lokalni krimos osnivajući ih mogao lako da pere novac, a program si morao nečim popuniti, a šta je lakše od toga nego da zgodne studentkinje pošalješ sa kamermanom među ljude, i daš im da prave ankete. Lepo vreme, svakako. Jednom sam na blic pitanje kod Spensa „izvini koja ti omiljena replika iz domaćih filmova“ odgovorio „nemoj se ti meni izvinjavati, nego ima da pucaš, pa kad ubiješ švabu a ti se njemu onda izvinjavaj kolko voleš“. Pobegoše u sekundi. A jednom su me zamišljenog iznenadili kod katedrale sa pitanjem da li i šta čitam i ja kažem ime ove knjige i produžim. Iz nekog razloga, mnogo ljudi je posle gledalo tu emisiju, i pitalo me kakva je to knjiga, i ja sam entuzijastično i kitnjasto objašnjavao, zapravo to beše preteča ovog bloga, sad se mislim, dok sam je se nakon dugo godina setio i vratio novom listanju.

Vidim je često u obilascima knjižara, vidim je kako se ne predaje. Zapravo je decenijama neumoljivo popularna toliko da je i dalje često drže u izlozima ili na ulazima ili na bilo kojim udarnim prodajnim mestima, zajedno sa hiperpopularnim aktuelnim sranjima, što je sjajno. Nije ovo možda velika knjiga, ali je važna, dobra i lepa, i uvek me obraduje što se ne da. Svet je i dalje podnošljivo mesto za živeti ako ovakve knjige bivaju popularne.

Mnogo je lep naslov, zaista. I priča je lepa, lepo je postavljena i lepo ispričana. Većim delom izmišljena, ali sa dovoljno stvarnih istorijskih podataka koji su je učinili realističnom u svakom pogledu. Lu Salome, svetska zavodnica i muza toga vremena je zaista mogla da ušeta jednog jutra u ordinaciju čuvenog bečkog lekara Jozefa Brojera i zamoli ga da pokuša da pomogne njenom poznaniku, još uvek mladom i neafirmisanom filozofu, mračnih misli i ideja, opsednutog njome. Ovaj je zaista mogao da pati od nepodnošljovih napada glavobolje, u čijoj se dubini krilo očajanje nežnog i krhkog čoveka. I mogao je nakon početnog odbijanja da prihvati tretman lekara čiji je učenik bio i Zigmund. Mogle su sudbine da im se isprepletu baš ovako kao što je autor, inače takođe značajan psiholog, izmaštao, u duhu i dahu neke podnošljivo lepe sapunice, što da ne. Na ulicama Vijene i Venecije.

Niče i Frojd su napisali sve najmračnije ljudske tajne i dali nam da živimo ogoljeno sa njima, opsednuti voljom za moći i pokretani bazičnim impulsima. Niče i Frojd su napisali kompletnu istoriju ljudske duše i autor ovog romana je samo bio dovoljno pošten da ih upozna u romanu, jer je neopisiva šteta da su proveli živote u istom dobu a da se to nije desilo. Jer, život je sve ono što je moglo da bude, a ne samo ono što jeste. Život je ova knjiga.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16/02/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Čizmaši

download (1)Zainteresovao sam se za avione, detaljnije i pažljivije i pre nego sam prvi put kročio i u jedan, možda baš zbog toga, iz onog poznatog straha, a onda sam se zaljubio, i u letenje, i u emisije i tekstove o istima, što me uvek podseti na činjenicu da sam odrastao u seocetu koje je, za razliku od ovog nevelikog grada u kom provodim život imalo aerodrom, doduše mali vojni, ali opet. Zujalo je iznad nas, non stop. I tako. Ima u avionima nečeg književnog, to sam zapravo hteo da kažem, za pisce ćete često čuti da su u oblacima, da maštaju i lete, da izmišljaju. Što je tačno i lepo u isti mah, i treba da je tako. Ali, tek ponekad, taj njihov dar sleti, nežno, lagano i lepo kao erbus u sunčanim jutrima na velike piste, sleti i ispiše život sa zemlje, stoprocentno sa zemlje, od početka do kraja. Takvi su Čizmaši.

Po naslovu, i po seriji koja je nedavno išla, i po sadržaju, sve ovo liči na onu klasičnu vojničku srpsku priču, jer u Srbiji se, naročito nekada, život i društvo u njemu najlakše pisao i objašnjavao kroz vojničku čizmu, što je opet bilo logično i normalno, ali je tako retko bilo ovoliko dobro, duboko i jako u isti mah kao u ovom slučaju. Tragičan život dečaka sa sela koji postane podoficir kraljevske vojske u čudnim i turbulentnim godinama između dva velika rata i to u četi jednog, za vojne uslove potpuno atipičnog, neagresivnog i životnog komandanta kojeg na kraju mučki penzionišu. Običan podoficirski život impulsivnog, preiskrenog i pravednog vojnika, koga sve navedene osobine koštaju tog običnog vojničkog života, koga vrela krv odvede u zatvor, pa iz zatvora u zatvor, pa u tešku depresiju i zatvorene zidove duševne bolnice na kraju. Dramatično, bogato, jezički savršeno i briljantno ispričana iz prvog lica, iz njegovih nimalo sređenih i intelektualnih, ali tako iskrenih i jednostavnih misli. Najbolje napisano štivo iz prvog lica koje sam ikada čitao, zapravo. Između tog savršenstva vešto i smisleno ubačena gomila zvaničnih dokumenata iz raznih arhiva koja usputno pokazuju kako su i koliko smutna i teška bila vremena između dva rata u kojima se raspadala velika država zajedno sa životom ovog junaka.

Nakon čitanja shvatam, da je ovo knjiga koja mi je u paramparčad rasturila sistem knjiga koje sam stavio na police ili ubacio u čitač, nije da nekog smislenog sistema uopšte ima, ali i takvog ga je uzela i oduvala. Prvo zato što je tako konstantno i dinamično bujala i svo vreme me držala u izvesnosti da će nešto u nekom trenutku zlokobno da pukne u njoj, ali u neizvesnosti gde će se i kada to desiti. A onda me toliko uljuljkala u priču, da sam zaboravio da eksplozija može da bude tako emotivna, tako lična i tako oslobođena velikih završnica. Podsetila me je na Istvudov film o bokserki, koji mi je uradio isto to, identično, zato sam ga oduvek toliko voleo, zato što me uljuljkao i na kraju nokautirao.

Ali i zato što u svoj gomili korica, listova, papira, slova i reči koje držim u kolekcijama ili sa kojima se kroz čitanja družim, ne postoji ništa slično ovako napisanoj priči. Ovakvih priča, možda ima, ali ovako napisanih, nikako. Ovako narodski, ovako neškolski, ovako seoski u najlepšem smislu te reči, ovako jednostavno, ovako duhovito, urnebesno duhovito i prosto, ovako u jednom dahu ispisano, svakako nikako. Fantastična sposobnost da književnost iz aviona velikih reči i misli spustite na zemlju i celu je preorete i pokažete da i takva zemlja priča, vrišti od priče zapravo.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 01/02/2016 in Knjige koje preporučujem