RSS

Месечне архиве: јун 2016

Dosadne knjige koje volim- III deo:Brod budala

untitledU trećem i završnom činu putovanja broda, a i romana, u stopedesetostraničnom finalu, autorka je redom, posve smireno i lagano kao i tokom čitavog putovanja i pisanja, iskrcala sve protagnoste priče, u nekoliko evropskih pristaništa, prvo komplet potpalublje, špansku i kubansku rulju, plesače, igrače, nadničare, sitne lopove, jednu osuđenu kondesu princezu, u luci na Tenerifima, a onda ostatak grupe, nemačku gospodu iz prve klase, porodično disfunkcionalne, ili suviše usamljene, ili ničim posebne germane, sve odreda antisemite, isprazne i dušom otrcane likove, zajedno sa troje Amerikanaca, posesivno zaljubljeni par umetnika i jednog naučnika. Zapravo, šutnula ih je u dupe svakog ponaosob, izbacila ih je sa broda, i iz priče. Sve svoje antijunake koje je prethodno tako pažljivo, detaljno, dostojevskistički predstavila, provela kroz blato vremena u kojem putuju, društva u kom žive i mana kojih su puni, pustila ih je niz vodu i spustila zavesu. Nije ih volela, zapravo, to sam tako retko sretao u nekom čitanju, da autor nema ni trunku ljubavi prema bilo kom svom junaku, ni u nagoveštaju, opak slučaj. Nisam siguran da mi je prijala tolika brutalnost, toliko odsustvo simpatije za bilo koga, ili sam možda ostao u čudu takvim razvojem događaja.

A događaja nema, ili ih je malo, ili nisu vredni detaljnih opisa, ili ne izazivaju nikakav šok, ili napetost. To shvatite tokom drugog čina, tog petstostraničnog putovanja brodom od obala Meksika do Evrope, zajedno sa svim tim ljudima. Otvoren okean, dani i noći, i ništa. Fenomalno zapravo. Ako izdržite. A valja izdržati takve priče, jer je život takav, ma kako i ma koliko ga voleli pamtiti drugačijim. Doručci i večere na palubi, sitne intrige iz potpaljublja, šaputanja iz soba podeljenih po polnoj pripadnosti, pokoja zabava sa muzikom, na trenutke sitni incidenti poput kvaziidealističkih ili ljubavnih tuča, smrtni slučaj utapanja izazvan gotovo benignim nestašlucima zlih blizanaca iz potpalublja, antisemtizam na svakom koraku, antisemitizam koji vrišti iz nemačkih ustiju kad god ih ko od mnogobrojnih putnika otvori. Događaji ne čine ovaj roman velikim, svakako. Odsutni su. Ili pak vrlo dobro, vrlo mudro i vrlo pažljivo skriveni unutar divno oslikanih psiholoških profila, pojedinačnih, porodičnih, nacionalnih i opštih, svakog od mnoštva likova koji plove. Predivna galerija likova i ličnosti, vertikalno i horizontalno provedenih kroz poimanje sveta i društva. Na pučini.

A na pučinu se otisnu, u najlepšem delu romana, na obalama karipskih ostrva, gde se prethodno u stopedesetstraničnom prvom, uvodnom činu, redom predstave svetu i čitaocu. Tu je autorka briljirala, tu je pokazala kako se otvaraju veliki romani sa velikim brojem karaktera unutar njega, bez ikakve žurbe, jer na ovoliki brod se ne ukrcava brzo, sa dovoljno pažnje posvećene svakom pojedinačno, sa efektnim opisima i predopisima, sa sjajnim prvim dijalozima, sa predivno postavljenom pozornicom u sunčanom ostrvskom lučkom jutru. Možda je dovoljno prvi put pročitati samo taj prvi deo, tako i sam uradih prošle godine. Roman u romanu.

A pre romana, velika je knjiga, kako joj i dolikuje tvrdo ukoričena i dodatno papirnato obložena, pa zatim predstavljena akademskim, književnim predgovorom kakvi su se nekad obavezno pisali i kakvu su pisala gospoda kritičari, šteta je što ih više nema, šteta je što se štedi na tako važnim delovima svake knjige, ma koliko se mislilo da te delove niko ne čita. Posle predgovora, i dalje pre početka priče, autorka je likove redom nabrojala, sa po kojom glavnom ili sporednom osobinom koja ih prati, rasporedivši ih pritom na tom spisku detaljno i pregledno po sobama, i po delovima broda u kom su smešteni. Autorka je na sve mislila.

Autorka je definitivno genijalna, i sjajna u stilu, i umereno akademska, i beskrajno dosadna, i bez imalo ljubavi koju bi podelila sa drugima, barem u ovom najpoznatijem, a izgleda davno zaboravljenom romanu, kojeg sam slučajno pronašao kod istog onog bradatog antikvara koji mi nikad ne pristade prodati Solženjicinov Gulag. Odužio se ovim, mada sa kamatom na dosadnu literaturu.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29/06/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Estoril

downloadBeše to davno zakazano druženje. Zapravo, od trenutka kada je ugledala svetlost dana, dogovorili smo se, da ćemo se sresti, vrlo brzo, ali sam ja, bez ikakvih racionalnih objašnjenja to obećanje zaboravio, pomalo i ignorisao, dajući prednost nekim debljim, naizgled važnijim i težim štivima sa kojima se zapravo još mučim. A opet, sačekao sam trenutak znajući da će se namestiti, i dočekao ga prošle nedelje, gledajući kako da potrošim ostatak od crvene novčanice nakon kupovine 100g prvoklasne mlevene espreso kafe u jednom od novosadskih The Pub kafića, preko kojeg statira velika dosadna knjižara. Strašna kafa, savršena. Takva mi je misao uvek kad je uzimam, ali se sada na nju nastavila ona o tome kako je samo jedan grad na svetu u kom sam bio uspeo da na svakom mogućem mestu na koje sam seo, a sedeo sam tokom sedam dana boravka u različitim restoranima, bircuzima, muzejskim kafeima, uspeo da bez izuzetka posluži savršen espreso, ili belo vino takođe, samo jedan. A hotel u kom sam tad odseo nalazi se u mestu kojim je autor naslovio roman.

Estoril je letovalište niže Lisabona, jedno od malih i krasnih, ušuškanih mesta lepog imena, kad krenete vozom sa centralne stanice Kaš Du Šodr, samo se tako melodična imena ponavljaju na zvučniku koji najavljuje sledeći silazak, Alkantara, Belem, Kaškaiš…i tako sve redom. Estoril je nekada bio mondensko okupljalište svakojake elite, sa ogromnim kazinom u centru, a za vreme drugog velikog rata, bio je epicentar pristajanja i usputnih ostajanja prebogatih porodica koje su bežale od rata, i nadasve leglo svetske špijunske aktivnosti, čiji je glavni akter bio Duško Popov, fantastični dvostruki agent sa ovih prostora, o kojem se još uvek sramotno malo zna, koji je, sada je to sasvim jasno poslužio za stvaranje najčuvenijeg akcijskog filmskog specijala o Bondu, koji je zbog svojih zasluga u ratu odlikovanim ordenom britanske imperije. O njemu je ova knjiga, mada nikako samo o njemu.

O njemu ćete, ako se interesujete više i detaljnije saznati u različitim dokumentarcima na kablovskim kanalima, ili u istorijskoj literaturi, ili na raznim sajtovima, a ovde ćete tek omirisati neodoljivi mangupski šmek koji ga je krasio, shvatiti kako je i zašto uspeo da do kraja vara Nemce da je njihov čovek, kakav ga je vulkan emocija pokretao, kako je lud i nezaboravan život imao. Duško je samo glavna nit romana, pored kojeg je isprepletan čitav niz podjednako sjajno predstavljenih likova i životnih sudbina. Direktor hotela, Amerikanac u neutralnom Portugalu, lukav i sveden, logično sa vernim zamenikom, komplet posluga od kuvarske ekipe do vratara, glavni inspektor policijske uprave Estoril koji nadgleda taj mravinjak svetskih događaja , i ništa mu ne promiče. Ništa. Ni svrgnuti rumunski kralj koji je u čekanju izlazne vize sa ljubavnicom koju odistinski voli, a i ona njega. Ni ostareli dementni vladar i kompozitor koji priređuje koncert u sred tog haosa. Ni svetski šahovski šampion koji je u bekstvu od Sovjeta na kraju izdahnuo u hotelskoj sobi, koji zatvara priču. Niko i ništa ne promiče. Glavni inspektor je sjajan lik, pravi filmski. U pozadini su i naši kraljevi, pisci i umetnici, Dučić, Crnjanski… I povrh svega, od početka do kraja, tu je atipični klinac, na početku knjige desetogodišnjak, na kraju pet godina stariji, ljubopitljivi, preozbiljni starmali, koji je ostao bez roditelja. Klinac je za posebnu priču. A pored svih njih i uz njih, ovo je zapravo priča o hotelu u Estorilu, o zgradi koja je na specifičan način proživela ludačke godine bezumlja. Mikrokosmos. Izvrsno.

Jasno je već na prvi pogled da je bilo potrebno iščitavati silnu arhivsku građu da bi se likovi i priče koje su stvarno postojali naprave takvim kakve jesu, ali to ne opterećuje, niti toga možete biti svesti ukoliko ne znate mnogo toga na ovu temu. Ovo jeste i istorijski roman, svakako. A opet, pisan je bez ikakve želje za epskim dramtaizacijama, bez ikakvih nadahnutih opisa, bez potrebe da se velike teme kao što su veliki ratovi opisuju istim takvim tomovima. Samo jednostavno, svedeno i razumljivo pisanje, jasne asocijacije, krupno kadriranje. Samo priča koja teče u smutnim vremenima u savršeno lepoj zemlji.

Bilo je ovo davno zakazano i malo okasnelo druženje sa autorom čije sam pisanje upoznao još na B92 blogu dok je potonji bio veliki deo velikog medija, kojeg sam dodatno zavoleo u premijernoj zbirci priča o kojoj sam sa uživanjem pisao ovde, i koji je redak primerak autora čije profile na društvenim mrežama sa uživanjem pratim. I sve i da mi se Estoril nije ovoliko dopao, napisao bih mu sličnu epopeju, i zbog toga što mi je uvodnom pričom iz prve zbirke dočarao Alfamu tako da sam sve znao kad sam je prvi put video, i zato što je deleći ne samo navedeni o sopstvenoj knjizi, već još neke tekstove na mreži, ovom blogu obezbedio broj poseta kojeg višegodišnja statistika i dalje pamti kao rekordan. Dužan sam mu bio barem toliko.

A uživao sam. Baš. Brzopotezno, letnje, noćno, vruće čitanje je tako prijalo. Ovako izgledaju kul romani, kul pisaca. Baš ovako. Sa sve neobičnom naslovnicom, koja je zapravo jedna od neizrađenih fotografija sa Popovljevog fotoaparata. Nepoznati ljudi, koji pojma nisu mogli da imaju da će nekada I negde biti deo ovako dobre knjige.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/06/2016 in Knjige koje preporučujem