RSS

Estoril

24 јун

downloadBeše to davno zakazano druženje. Zapravo, od trenutka kada je ugledala svetlost dana, dogovorili smo se, da ćemo se sresti, vrlo brzo, ali sam ja, bez ikakvih racionalnih objašnjenja to obećanje zaboravio, pomalo i ignorisao, dajući prednost nekim debljim, naizgled važnijim i težim štivima sa kojima se zapravo još mučim. A opet, sačekao sam trenutak znajući da će se namestiti, i dočekao ga prošle nedelje, gledajući kako da potrošim ostatak od crvene novčanice nakon kupovine 100g prvoklasne mlevene espreso kafe u jednom od novosadskih The Pub kafića, preko kojeg statira velika dosadna knjižara. Strašna kafa, savršena. Takva mi je misao uvek kad je uzimam, ali se sada na nju nastavila ona o tome kako je samo jedan grad na svetu u kom sam bio uspeo da na svakom mogućem mestu na koje sam seo, a sedeo sam tokom sedam dana boravka u različitim restoranima, bircuzima, muzejskim kafeima, uspeo da bez izuzetka posluži savršen espreso, ili belo vino takođe, samo jedan. A hotel u kom sam tad odseo nalazi se u mestu kojim je autor naslovio roman.

Estoril je letovalište niže Lisabona, jedno od malih i krasnih, ušuškanih mesta lepog imena, kad krenete vozom sa centralne stanice Kaš Du Šodr, samo se tako melodična imena ponavljaju na zvučniku koji najavljuje sledeći silazak, Alkantara, Belem, Kaškaiš…i tako sve redom. Estoril je nekada bio mondensko okupljalište svakojake elite, sa ogromnim kazinom u centru, a za vreme drugog velikog rata, bio je epicentar pristajanja i usputnih ostajanja prebogatih porodica koje su bežale od rata, i nadasve leglo svetske špijunske aktivnosti, čiji je glavni akter bio Duško Popov, fantastični dvostruki agent sa ovih prostora, o kojem se još uvek sramotno malo zna, koji je, sada je to sasvim jasno poslužio za stvaranje najčuvenijeg akcijskog filmskog specijala o Bondu, koji je zbog svojih zasluga u ratu odlikovanim ordenom britanske imperije. O njemu je ova knjiga, mada nikako samo o njemu.

O njemu ćete, ako se interesujete više i detaljnije saznati u različitim dokumentarcima na kablovskim kanalima, ili u istorijskoj literaturi, ili na raznim sajtovima, a ovde ćete tek omirisati neodoljivi mangupski šmek koji ga je krasio, shvatiti kako je i zašto uspeo da do kraja vara Nemce da je njihov čovek, kakav ga je vulkan emocija pokretao, kako je lud i nezaboravan život imao. Duško je samo glavna nit romana, pored kojeg je isprepletan čitav niz podjednako sjajno predstavljenih likova i životnih sudbina. Direktor hotela, Amerikanac u neutralnom Portugalu, lukav i sveden, logično sa vernim zamenikom, komplet posluga od kuvarske ekipe do vratara, glavni inspektor policijske uprave Estoril koji nadgleda taj mravinjak svetskih događaja , i ništa mu ne promiče. Ništa. Ni svrgnuti rumunski kralj koji je u čekanju izlazne vize sa ljubavnicom koju odistinski voli, a i ona njega. Ni ostareli dementni vladar i kompozitor koji priređuje koncert u sred tog haosa. Ni svetski šahovski šampion koji je u bekstvu od Sovjeta na kraju izdahnuo u hotelskoj sobi, koji zatvara priču. Niko i ništa ne promiče. Glavni inspektor je sjajan lik, pravi filmski. U pozadini su i naši kraljevi, pisci i umetnici, Dučić, Crnjanski… I povrh svega, od početka do kraja, tu je atipični klinac, na početku knjige desetogodišnjak, na kraju pet godina stariji, ljubopitljivi, preozbiljni starmali, koji je ostao bez roditelja. Klinac je za posebnu priču. A pored svih njih i uz njih, ovo je zapravo priča o hotelu u Estorilu, o zgradi koja je na specifičan način proživela ludačke godine bezumlja. Mikrokosmos. Izvrsno.

Jasno je već na prvi pogled da je bilo potrebno iščitavati silnu arhivsku građu da bi se likovi i priče koje su stvarno postojali naprave takvim kakve jesu, ali to ne opterećuje, niti toga možete biti svesti ukoliko ne znate mnogo toga na ovu temu. Ovo jeste i istorijski roman, svakako. A opet, pisan je bez ikakve želje za epskim dramtaizacijama, bez ikakvih nadahnutih opisa, bez potrebe da se velike teme kao što su veliki ratovi opisuju istim takvim tomovima. Samo jednostavno, svedeno i razumljivo pisanje, jasne asocijacije, krupno kadriranje. Samo priča koja teče u smutnim vremenima u savršeno lepoj zemlji.

Bilo je ovo davno zakazano i malo okasnelo druženje sa autorom čije sam pisanje upoznao još na B92 blogu dok je potonji bio veliki deo velikog medija, kojeg sam dodatno zavoleo u premijernoj zbirci priča o kojoj sam sa uživanjem pisao ovde, i koji je redak primerak autora čije profile na društvenim mrežama sa uživanjem pratim. I sve i da mi se Estoril nije ovoliko dopao, napisao bih mu sličnu epopeju, i zbog toga što mi je uvodnom pričom iz prve zbirke dočarao Alfamu tako da sam sve znao kad sam je prvi put video, i zato što je deleći ne samo navedeni o sopstvenoj knjizi, već još neke tekstove na mreži, ovom blogu obezbedio broj poseta kojeg višegodišnja statistika i dalje pamti kao rekordan. Dužan sam mu bio barem toliko.

A uživao sam. Baš. Brzopotezno, letnje, noćno, vruće čitanje je tako prijalo. Ovako izgledaju kul romani, kul pisaca. Baš ovako. Sa sve neobičnom naslovnicom, koja je zapravo jedna od neizrađenih fotografija sa Popovljevog fotoaparata. Nepoznati ljudi, koji pojma nisu mogli da imaju da će nekada I negde biti deo ovako dobre knjige.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24/06/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: