The New York Times je pored nas

Nepregledno je carstvo interneta, pa opet, velika većina milijarderske armije korisnika, garantujem, obitava dnevno na ne više od recimo 20 web strana. Da uzmete sad istorije pretrage, bookmark strane, aplikacije sa telefona, videćete da su do besvesti skrolovane samo razne šarene društvene mreže, čitane sve do jedne iste vesti sa online medija, i pravljene fotografije koje će završiti na svim tim mestima. I videćemo, bolje no što nam je i jedan profesor na studijama uspeo objasniti, Fromovu tezu o tome da ljudi zapravo ne žele da budu slobodni i da uspešno i panično večito beže od iste. I tako, pričamo čak i danas, online, jedni sa drugima, o nekoj neslobodi medija, mraku informacija, a sami tumaramo u istom bezličnom tunelu predvidivosti.

A čak i van web tunela, na trafici preko puta, baš tu, na sto metara odatle gde ste, gde god da ste, baš sada, možda ni ne znate, možete pronaći štiva i tekstove od kojih vam pamet stane. Jedan domaći nedeljnik recimo, kao dodatke osnovnom izdanju, štampa i dva strašna svetska lista, savršeno prevedena, original upakovana, sa sve ubačenim domaćim marketing sadržajem. Baš tako. I ne naplaćuje ih dodatno, boga pitaj zašto. Ja bih luksuz čitanja New York Times-a, na svojoj sremskoj terasi, naplaćivao bez zadrške, bez treptaja. I mislio bih, uvek, kako sam uzeo malo. Mislio sam to i pre mnogo godina, dok sam studirajući slučajno saznao da je tadašnja Politika imala isti običaj prvog ponedeljka u mesecu, ali to je izdanje bilo kraće, lošije štampano, neredukovano i bez prevoda, pa koliko god sam želeo da vežbam svoj oduvek solidni engleski, čitanje je uvek bilo poslednji način kojim sam to voleo da praktikujem.

Izuzimajući visoku politiku, mada se ni ona ne mora nužno izuzeti, ukoliko ćete je čitati zajedno sa još jednim listom koji isti časopis izdaje nedelju dana iza toga, Le Mond Diplomatique, ultimativno levičarskim francuskim listom, koji bi mogao pomoći da se slagalica složi iz dva dela, NYT je svakako nešto najbolje što ćete čitati a upakovano je u dnevnu novinu. Kolaž reportaža, besprekorno napisanih, bez patetisanja i viška dramatizacije, kolaž dovoljno kratkih i ubedljivih priča, svedenih, racionalnih, tužnih, srećnih, lepih, svakakvih. Bilo da se radi o japanskim mladićima koje je Vlada poslala u Afriku da podučavaju klince bejzbolu, ili mukama kroz koje prolazi krhka brazilska ekonomija uoči Olimpijade koju će ionako pratiti manji broj stanovnika nego li lokalne TV sapunice, o to je posebna priča, ili o nestašici morfijuma u većini svetskih apoteka, ili o vedrijoj strani uporišta Boko Harama, ili o novom oružju veganaca, ili o mogućnostima da se uskoro počne sa presađivanjem čitavih tela, ili o kubanskoj poljoprivredi, ili o najlepšoj od svih, onoj o biblioteci u francukoj koja na manje od 40m2 drži milionsku arhivu knjiga, u računaru razume se, ali vam dok popijete esrpeso, bilo koju po želji odštampa i ukoriči, o pobogu kolika količina kvalitetnih, lepih i umnih tekstova na tamo malo papira.

Čitajte ih, pobogu, barem po nekad, barem po malo, subotom pre odlaska na pijacu, ili sredom posle slagalice, ili petkom nakon izlaska, ili nedeljom dok deca spavaju, ma bilo kad. Onda ih prosledite baki, ili ocu, ili komšijama, jer, postoji šansa, neko će ukačiti da na istoj trafici na kojoj uzima svakakva toalet papir vođina sranja može naći i nešto takvo. Pa iako vam se ne svidi, iako sve liči na kvazielitističko proseravanje, postoji to zrnce koje će nekom ulepšati dan, pojačati dostojanstvo i osećaj pripadnosti svetu, koliko god to isprazno zvučalo.

 

Divlji labud

Već dugo nisam, ovoliko dugo, blenuo u beli, virutelni papir, prvi put legalno plaćenog office paketa, u pokušaju pisanja o sadržaju čiju sam zadnju koricu malo pre toga zatvorio. Već dugo nisam imao utisak da ne bi trebalo da pišem o nekoj knjizi, i pored eruptivne kombinacije oduševljenja i iznenađenja koje me obuzelo tokom i nakon boravka među tvrdim povezom ove zbirke. Već dugo nisam čitao nešto ovakvo, zapravo, možda je u tome stvar. Već dugo, dugo, predugo.

Jer, kome bi palo na pamet da pažljivo nakupljenu ironiju, gordost i cinizam kojim želi da časti savremeni život, da promišljanja o večno prisutnim etičkim dilemama, seksualnosti, porodičnim odnosima, i slično, uobliči u jedanaest bajki. Baš tako. Vratiti se korenima, gde god da su i kad god da su izgubljeni, i pisati bajke. Nimalo naivne, naravno, niti čiste i lepe, ni one prave i stare zapravo nisu takve, shvatite kad ih nanovo čitate s odrastanjem, nimalo prave bajkovitosti u temama, samo u postavci, fenomenalno originalnoj, niotkud pojavljenoj, koja je jednoj zbirci priča današnjice dala tako snažan dodatni pečat, baš snažan.

Junaci većine priča imaju pravo na tri želje, katkad na dve ili tek jednu, ali tu su čarobne majmunske šape, klice pasulja koje izrastu do oblaka i odvedu dečaka u carstvo zlata, tu su ostareli mlinari čarobnjaci, tu su kraljevi i kraljevstva, pričnevi i princeze sa zamkovima, lepotica zaljubljena u princa zarobljenog u telo zveri, omatorela prostitutka koja poželi da samoću života provede u kući od slatkiša, tu su i patuljci naravno, bez njih ovakve priče ne idu. Tu je čitav niz prelepo osmišljenih likova i motiva. Ali, zapravo, majmusnke šape ne ispunjavaju baš tako lako čarobne želje, stablo pasulja vodi do zlata ali ne i do sreće, mlinari su čarobnjaci samo do određene granice posle čega postaju podvojene ličnosti, prinčevi su možda stvarno zveri, matoroj lujci će dečurlija proždrati kuću i nju baciti u vatru. Porodice možda nisu srećne, deca su razmažena i histerična a autor vas ne primorava da tako mislite, samo kreativno, otkačeno i genijalno provocira da se misli. A valjalo bi se misliti, o svemu napisanom. Lakše, sporije, detaljnije no što sam i sam učinio u prvom čitanju.

Autor je opravdano svetski cenjen. Autor je kultnih romana među kojim su „Sati“ svakako najpoznatiji, autor piše sa nepodnošljivom lakoćom. Autor ne gubi vreme pišući. Autorova svaka rečenica nešto govori, naročito prva, druga i treća, u svakoj priči. Nikada nisam čitao štiva koja počinju sa tako sjajnim, jednostavnim i direktnim rečenicama posle čega vam se čini da su sve karte otvorene a vi ćete opet uživati u igri: „Većina nas je bezbedna. Ukoliko niste delirični san bogova, ukoliko se od vaše lepote ne potresaju sazvežđa, niko neće baciti čini na vas“. Ili „Ovde u gradu živi princ čija je leva ruka ista kao u ostalih ljudi, a čija je desna ruka krilo labuda“. Ili „Srela si zver. On je ispred tebe u minimarketu, kupuje pljuge i sušenu kobaju, flertuje sa smorenom kasirkom Jamajčankom. On pogrbljeno ide duž voza na liniji G u pravcu Bruklina, njegove žilave ruke su prepune tetovaža.“  Pa kažite da nije genije. Pročitah u pogovoru kako je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. Pih, samo profesor. Izmislio predmet!

Elem. Jedanaest bajki napisanih o modernom svetu, napisanih da bi se videlo koliko smo daleko od bajke, bilo kakve, gorda, čudna i originalna. Začinjena ilustracijama japanske umetnice koje su joj dale na moći i mračnoj estetici i pojačale utisak savršenosti.

mechanical.indd

Naklon domaćem izdavaču koji ju je izbacio pre američke verzije, prošle nedelje stavio na popust kao knjigu nedelje, iako je ona mnogo više od toga. Mnogo. Literatura za probranu, ozbiljnu i retku čitalačku publiku.