RSS

Месечне архиве: август 2016

Sitnice koje život znače

download (1)Na ovom smo letovanju, prvi put ikada, porodično i sa uživanjem, praktikovali večernje uključivanje TV-a u apartmanu, dok klinci jure naokolo i odbijaju da zaspu. Beše to naime prvi put u višegodišnjim uzastopnim boravcima u jedinoj zemlji koja ima smisla da smo bili smešteni u apartmanu sa televizorom većim od mikrotalsane, i sa izborom više satelitskih programa među standardnim mnoštvom domaćih lokalnih kanala sa uvek blesavim grčkim domaćinima. I odgledasmo tako porodično, ravno deset epizoda Ulice lipa, retke RTS-ove serije dostojne gledanja, pre nekoliko godina snimljene, priče sa gotovo sumanuto romantičarskom idejom o životu stanara jedne beogradske zgrade, pristojnih i učtivih umetnika, penzionera, skitnica, frizera, međusobno komšijski povezanih, sa plejadom najboljih domaćih glumaca, sa pokušajem vraćanja topline i dostojanstva u živote gledalaca, i sa pristojnom realizacijom, daleko od odlične, ali eto, pristojnom i gledljivom. Zavoleo sam je, baš i najviše zbog tog autorovog utopizma u ideji, zbog tog pokušaja pravljenja i isticanja ljudskosti u tihim, bezličnim i mirnim životima u soliteru. I zbog Radmile Živković koja je briljirala, koja je otela scenu poznatijim i priznatijim kolegama, koja je namrgođeno i šarmantno, starogradski, frktala kroz kadrove i osvajala ih, sve do jednog, na nju sam zapravo prvu pomislio kad sam se upoznao sa glavnim junakom ove knjige, pa sam zato odatle i krenuo.

A junak je osamdesetogodišnji starac udovac, mrgodni, zajebani starac u Napulju, u mrgodnom zajebanom gradu, sa posve jednostavnom životnom filozofijom koju pripoveda celim tokom, bez mnogo staračke patetike, sa posteruptivnom mladalačkom energijom života koja može kuljati samo iz nekoga ko mu se približio kraju, sa stavom prema svemu, naročito prema životu samom, sa potrebom da periodično u nezgodnim situacijama fingira da je neki penzionisani general, ili inspektor, ili već bilo ko, sa zaljubljenošću u dobro vino, sa najboljom prijateljicom prostitutkom, sa ćerkom advokaticom čijeg sina ponekad pričuva koja živi u nesrećnom braku i vara muža, sa sinom koji je homoseksualac a da samo njemu to nikada nije rečeno u lice, iako svo vreme zna, sa mladom komšinicom za koju u jednom trenutku shvata da je žrtva dečkovog zlostavljanja, sa matorom komšinicom koja drži mačke i smrdi i koju svi i svuda imamo u zgradi zar ne, sa matorim komšijom koji ne izlazi iz stana ali nastavlja da živi. Galerija sporednih likova oko osamdesetogodišnjeg starca i njegovih dogodovština, divno.

Tu negde u vrtlogu priče koja teče, paralelno putuju i važne društvene teme, obrađene bez ikakvog ulepšavanja ili preterivanja, sveprisutni problem nasilja u susednim ili našim kućama koje svi čujemo i za koji svi znamo i koji nikada ne prijavljujemo dok ne bude kasno, zanemarena građanska i društvena odgovornost koja dolazi iznutra a ne sa reklama, kao u ovom romanu, još prisutniji problem disfunkcionalnih brakova koji se lagano i trulo raspadaju u jurnjavi za poslom, novcem i slavom, i naposletku tema homoseksualnosti, brijljantno provučena i ispljunuta na papir u najjačem odnosu, otac-sin.

Ispričano na klasičan šmekerski način, vrckavo, neopterećeno ičim a naročito stilom, sa usputnim opaskama, sa ogoljenim humorom, sa toliko ljubavi prema ljudima i pisanju kako valjda samo italijanski autori znaju. Između nemoguće kvalitetno dizajniranih korica koje su me pri kupovini oduvale i nakratko zamračile potrebu da se uopšte upoznajem sa autorom ili sadržajem, krije se dakle ultimativna i tužna proslava života, na italijanski način o rekao sam to već toliko puta, obožavam ga.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22/08/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Otvoreni grad

downloadKišjuhas je u vikend izdanju Danasa pisao o „njujorškim vrednostima“, stavljajući ih bez preke potrebe među navodnike, i pokušavajući, mnogo romantičnije no što to inače ima običaj, da objasni nešto čemu i nije potrebno preveliko objašnjavanje. Tako sam barem mislio u autobusu za Niš, čitajući ga i vozeći se negde nakon dugo vremena kao putnik a ne vozač, i uživajući u tom osećaju, putujući na festival muzike koju isto tako sve manje imam potrebu i želju da opisujem ili objašnjavam, kako se to i zašto čovek zaljubljuje u nešto tako disonantno, teško i dosadno. Sličan je slučaj sa ovom knjigom, lebdi iznad zatvorenih korica nakon čitanja pitanje koji je i koliki smisao objašnjavati razloge zašto su baš ovakva štiva važna, potrebna i genijalna. Neće nas biti ni za broj više nakon svih tih pokušaja, samo ćemo se brže prepoznavati, lakše prebrojavati i uživati u samonabeđenom elitizmu introvertne samodovoljne manjine. A opet, vuče me, kao Kišjuhasa Njujork, kao Bila Evansa sumanuta improvizacija u subotu uveče na levoj bini Nišvila, baš tako.

Nigerijac poreklom i karakterom, Amerikanac stanovanjem i stavom, Tedžu Kol je fotograf, piše za najveće novine, tvituje mini priče, putopise, popularan je i cenjen u gore navedenim kolonama vrednosti. Junak romana mu je Nigerijac poreklom, Amerikanac stanovanjem i stavom, stažista psihijatar, koji u nekom trenutku u pauzama sesija posla, slušanja zaboravljenih velikih dela klasične muzike, odluči da započne sa dugim šetnjama Njujorkom. I tako uz njih dvojicu, jer tu su i glavni junak  i neodvojivi alter ego autora, kada su glavni junaci pisaca usamljeni u najlepšem gradu, u fazama introspektivnih preispitivanja, budite sigurni vrišti autor iz njih, svim glasom. Čitali ste takva štiva, nije ovo toliko bolje od nekih drugih koje nisu toliko nagrađivali, ali je moćno i opčinjavajuće na jednom potpuno jednostavnom nivou.

Dugo nije bilo klasike kao muzičke podloge romana koji su me okruživali, na primer, pa koliko god svaki takav pokušaj nakon „Paklene pomorandže“ pati od nedostatka te autentičnosti u povezivanju slova i tona, opet je lepo. Dugo nije bilo dugih šetnji i lutanja gradom kao glavnog lajtmotiva priče u romanima koji su me okruživali, na primer, pa iako se one ovde uopšte ne izbacuju u prvi plan i ne potenciraju ni malim delom kojim su ga kritičari izbacili na pozornicu,  bespotrebno ga upoređujući sa kapitalnim delom Rebeke Solnit  ove su ispresecane šetnje baš zato otišle dublje i dalje u dušu Njujorka, u njegove galerije, koncertne dvorane, finansijske četvrti i još ko zna gde.

Monolozi u šetnji gradom su dovoljno intimni, tek na momente melanholični, retki dijalozi u koje glavni junak neobično lako ulazi, naročito sa potpuno nepoznatim ljudima, u restoranima, u avionu, u internet kafeu u Briselu kom provede tri nedelje odmora, su zapravo mnogo važniji, izbacuju na površinu društvene fenomene, fantastično zahvatuju problem islamizma recimo, odnosa levice i desnice, zapadnih vrednosti, umetnosti, dijalozi su zapravo duša ove priče koja luta gradom. Priče o Nigerijcu kojeg će život pored sve želje da to zaboravi uvek podsećati na poreklo, kojem će širom sveta razbacane tamnopute izbeglice uvek namigivati kao nekom „svom“, koliko god se on ne osećao tako i koliko god ga to nerviralo. Priče koja tiho i smisleno jedri od početka do kraja, završavajuči na predivan, do nepodnošljivog nivoa predivan način, ostavljajući poslednji kadar njujorškom svetioniku koji je svojom svetlošću dezorijentisao i tako ubio hiljade ptica. Pticama je ostavio poslednji kadar, to nije često i nije književno, ali je briljantno.

O Tedžu Kolu će se još pričati, ne samo zbog ovog divnog nagrađenog prvenca, već i zbog načina korišćenja društvenih mreža u književnosti recimo, ili zbog društvene angažovanosti, postaće jedan od glasnogovornika te introvertne samodovljne manjine koja je bolji deo sveta, ali u njemu tako malo i retko učestvuje. Roman kojim se Dereta vraća na potpuno drugačiji, neočekivan, kreativan i moderan način u siromašno domaće izdavaštvo, predstavljajući set novih izdanja, minimalistički genijalno dizajniranih, koje su nedavno obasjale dosadne i jednolično kitnjaste knjižare.

 
2 коментара

Објављено од стране на 16/08/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Tri priče o samoubicama

downloadPre no što sam pogledao Tajvansku kanastu, što beše susret do kog je došlo posve slučajno, i to relativno skoro, smatrao sam ga gospodinom među filmadžijama i najboljim domaćim rediteljem, zapravo porodično smo mu davno dodelili tu titulu. Nakon odgledane Kanaste pak, on je za mene genije. Suvi genije. I dalje dostojanstveni, pristojni, odistinski gradski i elitni, umetnički provokativni autor, ali usput eto i genije. Kakav film. Znam dosta o autoru, zapravo, interesovao me je, oduvek, i rado bih pisao o svemu čime me je u tom dugogodišnjem procesu saznavanja fascinirao, ali nije prikladno, možda neki dnevnički esej, nekad, za sebe barem, svakako.

Znao sam i da piše, naravno. Često ljudima promakne činjenica da su reditelji neretko i scenaristi sopstvenih ostvarenja, što je mnogo veći posao od mišljenja da su to puke adaptacije nečije drame, ili teksta, mnogo veći i teži. I dovoljno je pogledati bilo koji od filmova iz opusa, da čujete i da vidite kako piše. Čitao sam ga dugo i u Politici, u jednom periodu bio je retko svetla, gotovo usamljena, umetnička a nekonzervativna i nacionalizmom zadojena pojava na strani sa autorskim tekstovima.

Ova je knjiga, daleko više no kolekcija tri davno nastale priče velikog reditelja. Marković piše onako kako teku i dijalozi u filmovima mu, dinamično, jednostavno, zanimljivo, ritmično, čitljivo i svo vreme blistavo ironično i dramatično. A opet, za razliku od velikog platna ili malog ekrana, ovde je tako skriveno ličan, autobiografičan na momente, naročito u prvoj priči sjajnog naslova „Podgrejana sarma od prekjuče“ u kojoj izvesni talentovani scenarista u nekom trenutku gubi sposobnost pisanja, zastajući na maločas spominjanoj rečenici iz naslova, čime počinje njegov strmoglavi unutrašnji pad. Unutrašnji sunovrati, trenuci u kojem junaci dotiču trenutke nakon kojih im se raspada život, tako karakteristični za autorov filmski opus, brutalno iscrtana autodestruktivnost, mračni tuneli psihologije, neuspele introspekcije, sve se to lomi i u drugim dvema pričama, od kojih je na osnovu jedne od njih stvoren i čuveni film o beogradskoj Varioli veri a druga je saga o kvazi velikom gradskom šmekeru i zavodniku čiji pad počinje kad ne uspe da osvoji naizgled sasvim prosečnu ženu. Obračunava se autor u ovim storijama sa raznim demonima, kako ličnim, tako i društvenim, profesionalnim, svim mogućim, a pisanje je najbolji ventil za takve procese i to se u ovoj fantastičnoj zbirci tako lepo vidi.

Nedavno sam, gledajući ga u interesantnom pokušaju javnog servisa da napravi kvalitetnu umetničku emisiju predstavljajući kroz autoportrete velike, domaće umetnike, nanovo shvatio kako nam i koliko nedostaje ovakvih, dostojanstvenih a velikih ljudi. Ova je knjiga samo dodatni dokaz tom podsećanju na genija koji je snimio i Tajvansku kanastu i koji piše bolje od većine autora aktuelne domaće prozne scene.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/08/2016 in Knjige koje preporučujem, Majstori kratke priče