Pre no što sam pogledao Tajvansku kanastu, što beše susret do kog je došlo posve slučajno, i to relativno skoro, smatrao sam ga gospodinom među filmadžijama i najboljim domaćim rediteljem, zapravo porodično smo mu davno dodelili tu titulu. Nakon odgledane Kanaste pak, on je za mene genije. Suvi genije. I dalje dostojanstveni, pristojni, odistinski gradski i elitni, umetnički provokativni autor, ali usput eto i genije. Kakav film. Znam dosta o autoru, zapravo, interesovao me je, oduvek, i rado bih pisao o svemu čime me je u tom dugogodišnjem procesu saznavanja fascinirao, ali nije prikladno, možda neki dnevnički esej, nekad, za sebe barem, svakako.
Znao sam i da piše, naravno. Često ljudima promakne činjenica da su reditelji neretko i scenaristi sopstvenih ostvarenja, što je mnogo veći posao od mišljenja da su to puke adaptacije nečije drame, ili teksta, mnogo veći i teži. I dovoljno je pogledati bilo koji od filmova iz opusa, da čujete i da vidite kako piše. Čitao sam ga dugo i u Politici, u jednom periodu bio je retko svetla, gotovo usamljena, umetnička a nekonzervativna i nacionalizmom zadojena pojava na strani sa autorskim tekstovima.
Ova je knjiga, daleko više no kolekcija tri davno nastale priče velikog reditelja. Marković piše onako kako teku i dijalozi u filmovima mu, dinamično, jednostavno, zanimljivo, ritmično, čitljivo i svo vreme blistavo ironično i dramatično. A opet, za razliku od velikog platna ili malog ekrana, ovde je tako skriveno ličan, autobiografičan na momente, naročito u prvoj priči sjajnog naslova „Podgrejana sarma od prekjuče“ u kojoj izvesni talentovani scenarista u nekom trenutku gubi sposobnost pisanja, zastajući na maločas spominjanoj rečenici iz naslova, čime počinje njegov strmoglavi unutrašnji pad. Unutrašnji sunovrati, trenuci u kojem junaci dotiču trenutke nakon kojih im se raspada život, tako karakteristični za autorov filmski opus, brutalno iscrtana autodestruktivnost, mračni tuneli psihologije, neuspele introspekcije, sve se to lomi i u drugim dvema pričama, od kojih je na osnovu jedne od njih stvoren i čuveni film o beogradskoj Varioli veri a druga je saga o kvazi velikom gradskom šmekeru i zavodniku čiji pad počinje kad ne uspe da osvoji naizgled sasvim prosečnu ženu. Obračunava se autor u ovim storijama sa raznim demonima, kako ličnim, tako i društvenim, profesionalnim, svim mogućim, a pisanje je najbolji ventil za takve procese i to se u ovoj fantastičnoj zbirci tako lepo vidi.
Nedavno sam, gledajući ga u interesantnom pokušaju javnog servisa da napravi kvalitetnu umetničku emisiju predstavljajući kroz autoportrete velike, domaće umetnike, nanovo shvatio kako nam i koliko nedostaje ovakvih, dostojanstvenih a velikih ljudi. Ova je knjiga samo dodatni dokaz tom podsećanju na genija koji je snimio i Tajvansku kanastu i koji piše bolje od većine autora aktuelne domaće prozne scene.
Bezimena knjizevna zadruga 