Miniprikazi, deo prvi

Postoje knjige koje ne izazovu ili ne zahtevaju i ne traže duge opise i prikaze. Postoje knjige koje brzo i kratko udahneš i u istom takvom tonu odusevljenja ih izbaciš iz sebe. Postoje knjige vredne čitanja čiji sadržaj stane u pasus. Evo nekih od njih.

 

Mejl prepiska dva brata na liniji Zrenjanin-Njujork, jednog pisca i onog drugog, diše oronulom divnom poezijom Banata, ravnice gde vreme više ne stoji nego ga nema, tek ponegde pulsira ritmom velike jabuke, liči na priče u obliku starih pisama, napisane rukom velikog majstora, sa, po običaju predivno ubačenim detaljima iz poznavanja istorije celog sveta, i bez dodvoravanja ikom. Pretalentovani, lenji pisac je mogao i trebao da bude pravi pisac jedne generacije, i tek će napisati najbolje knjige. Zasluženo nagrađivana, mali format pakovanja, velika knjiga.

Pisanje koje ne priznaje red, kompoziciju, tok, racionalnu naraciju ili sređenu radnju. Radnja koja ludačkom brzinom skače po epohama, događajima, blic epizodama, a opet sve stane u dvadeset i četiri sata života stanara kairskog kvarta. Likovi sa margine koji gledajući prodaju zgrade u kojoj žive zapravo gledaju sopstveni svet koji nestaje. Među njima pisac bez inspiracije koji autoprotretiše. Džez iz Egipta bi zvučao kao ova knjiga, nemoguće divlje, arhaično i kvalitetno.

Naizgled kolekcija tekstova nastalih kroz redovno višedecenijsko kolumniranje u NINu je pored toga i predivan intimni kutak velikog čoveka koji neopisivo nedostaje društvu. Usput je briljantan rečnik pojmova koji su obeležavali nedelje i događaje u kojima su tekstovi nastajali, putem kojih se, poput Koraksovih karikatura, ili tekstova Ljube Živkova najbolje prati vreme kroz koje smo prošli i dalje prolazimo. Toliko toplo, bez nepotrebnog sarkazma, sa ljubavlju prema ljudima, sa neverovatnim nivoom poznavanja istorije jezika, lingvistički besprekorno sređeno i uživajuće za čitanje. Veliki je, preveliki bio Jovan Ćirilov.

Strast. Sve je u strasti. To mi je jedino preostalo secanje na prvo citanje ovog remek dela pre deset godina. Strast u pisanju, strast u temi, strast kao pokretac glavnog junaka. I ponovo je uzimam, jer neke knjige zahtevaju duga druga ponovna citanja.

Dobri pisci su u stanju ni iz čega stvoriti dela vredna koričenja i pristojnog mesta na policama. Evo primera. Potpuno lične impresije o sjajnom velikom gradu, introspektivne, pažljive i precizne, pomalo u formi dnevničkih neobaveznih beleški, sa isticanjem krajnje neturističkih, sporednih gradskih tema u prvi plan, apoteke, insekti, terase kafana i sa nekoliko crnobelih fotografija u sličnom maniru. Iako ga je drug Veljko prilikom svoje studijske posete fotkao daleko moćnije, originalnije i bolje, iako me polako umaraju autobiografski sadržaji pisaca kojim prazne misli i gomilaju opus, iako je monotono i na momente predvidivo, opet je vredno čitanja. Makar onog usporenog, petominutnog pred spavanje ili nakon buđenja. Ili dok se ne obiđe taj mistični germanski hram.

P.S. originalno pisano i objavljivano na facebook strani . Visit, like, share or ignore.

 

Palata snova

Dugo sebi nisam mogao da oprostim što sam tokom jedine dosadašnje posete Bukureštu, propustio da sa kolegom posetim Čaušeskov dvorac, palatu u kojoj je živeo, zapravo monstruoznu, preveliku, nemoguće veliku zgradurinu, ma čitav kompleks, grad u gradu, kako mi je pri povratku, sav pod utiskom opisivao, dodajući da turistički obilazak ne traje dovoljno dugo ni da se vidi stoti deo prvog dela, prvog dela zgrade, eto otprilike tako. Zapamtio sam priču, i mislio da preteruje, sve do ovog čitanja kad sam istu takvu upoznao do detalja, hodnik po hodnik, shvatajući da u diktaturama nema preterivanja, nikad. Sve je moguće.

Neopisivo i nepodnošljivo velika, mamutska, nepregledna i nemoguće ogromna je zgrada u kojoj je smeštena institucija iz naslova, čiji je zadatak prikupljanje snova svih ljudi iz Otomanskog carstva. Taj posao prikupljanja pak obavlja nepregledna armija kurira, pešaka i konjanika, koja tumara ogromnim carskim prostranstvima, obilazi mesne centre u kojima građani prijavljuju svoja snivanja i sadržaje deportuje u Palatu. Tamo ih dalje gomila bezimenih činovnika podeljena u ogroman broj birokratskih odeljenja čita, selektuje, tumači, veletumači i na taj način projektuje događaje i kontroliše puls društva i silnih naroda koji carstvo čine. Kontroliše sve. Jer, logično, ko kontroliše snove, tu jedino zapravo ličnu, skrivenu, duboko intimnu tajnu svakog čoveka, taj jebiga kontroliše sve.

U takvu monstruoznu instituciju se zapošljava glavni junak priče, gotovo posve običan mladić iz stare i uticajne albanske porodice koja je carstvu tokom vekova dala više vezira, i čiji uticaj na politička zbivanja nikada i nikako ne slabi. Prvo zaposlenje, Palata Snova. Prvi posao, odeljenje selekcije istih. Prvi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snivanja i odlučivanje o tome koji zavređuju dalju i dublju analizu a koji su za odbacivanje. Vremenom napreduje, nesvestan kako i zašto. Ne čini mu se da išta pametno radi. Konstantno i duboko anksiozan, izgubljen u vrtlogu misli, i još više u lavirinitima hodnika zgrade u kojoj radii koja je tako brutalno hladna, grandiozna i siva. A opet napreduje. Drugi posao, odeljenje tumačenja. Drugi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snova koji su prošli selekciju i tumačenje istih. I tako u nedogled, dok se vremenom, ko zna kako, ne popne do vrha institucije i počne da joj predsedava. Paralelno sa tim procesom, knjigom putuje i priča o istoriji porodice Ćuprilija iz koje junak potiče, spletke, lobiranja i žrtve koje su ga izgleda i dovele na taj posao, porodične večere koje završavaju masakrima, poezija u istoriji Albanaca, tužna i ni za pedalj manje brutalna priča.

Pripovedana smireno, hladnokrvno, racionalno i postepeno, valjda jedinim stilom kojim bi se ovakva priča ispričala. Sivilo u atmosferi svo vreme, večita jesen i zima, večita hladnoća, magla i bezličje. Kafka, po ko zna koji put.

Kakva strašna i čudovišna projekcija totalitarizma, deseti, nedostajući, završni krug pakla je zapravo njen sadržaj. Ne znam odakle se i kako Samizdat setio ovog starog albanskog klasika, ali ću gajiti iluzije da je u njenom objavljivanju sadržana makar mrvica subverzivnosti nekad velikog i važnog medija u odnosu na domaću sadašnjost. Briljantno štivo, briljantno obogaćena skromna i sumorna domaća izdavačka godina.

 

#Booktalk2016, crtice

Borko me je davno naučio da se iz poslednjeg reda najlepse vidi i sluša, i najbolje čuje. Radio je to tako što bi  omiljene bendove, umesto u gužvi prvih redova, slušao naslonjen na najudaljenije drvo glavne bine, ili sedeći u samom ćošku male školske sale, recimo. I tek ako biste se dobro, baš dobro zagledali u čitav prizor, shvatili biste koliko se u njegovom mirnom stavu i ćutanju vidi kako vrišti vulkan energije zadovoljstva kao reakcija na ono što se dešava na stejdžu. Na jednoipodnevnom prazniku knjige u čarobnoj galeriji Pavla Beljanskog, bilo je i više nego dovoljno mesta u ćoškovima da bi se ta teorija milioniti put testirala, ovog puta uspešno, sa malim izuzetkom.

Na događaju koji je knjigu na trenutak vratio u život grada koji više nema ni pristojne knjižare, smestila se većina regionalne književne elite, podeljena u tematske diskusije, uspevajući da prozbori o većini ključnih tema koje muče uspavanog umetničkog lava. A ja sam se pak trudio, da u letu hvatam, rečenice koje izmaknu tonu rasprave, rečenice koje su bežale moderaciji, koje su fantastične, retke i neizbežne kada na malom prostoru okupite toliko ljudi koji ovako ili onako žive od knjige, koji ovako ili onako misle rečima, i govore svoje misli. Dobro, bila je tu i Trivanova, kao onaj mali izuzetak.

Čuo sam tako, svog omiljenog, odvajkada omiljenog kolumnistu, koji je usputno saopštio kako je školsku lektiru upoznao zaobilaznim, okolnim putem, preko muzike, davno nakon što je izašao iz školskih klupa. Šteta što ga nisu čuli, autori udžbenika, šteta što ne shvataju kojim redom se uči život i shvataju knjige. Šteta je što ljudi poput Rosića nisu važniji u novinama, u društvu i na ovim panelima, jer da ga čitate, ili da ste ga gledali davno u onoj emisiji gde su se zaludni zamlatasti ljudi prijavljivali da spremaju večere jedni za druge, željni samopromocije, željni prikaza umeća spremanja morskih specijaliteta, avangardnih afričkih dezerta i sličnih gluposti koje zapravo nikad ni sami ne jedu, da ste ga gledali kako za predjelo iznosi tople sendviče, za glavno jelo krompir i meso iz rerne i za dezert lenju pitu, znali biste šta je pank, i šta je iskrenost koje više nema, i šta je knjiga. Čuo sam malo pre ili posle toga Neleta koji je rekao da će, kad se pojavi planetarni potencijal za revoluciju, poezija biti medij prenošenja, a da će do tada ćutati i čučati u zapećku.

Malo pre toga, čuo sam direktora Clia kako kaže da u realnom svetu živimo a u virtuelnom maštamo, čuo sam direktorku Frakture kako tvrdi da je Beogradski Sajam, kao i većina sličnih regionalnih događaja prevaziđena kategorija, kako sajmovi ne služe prodaji knjiga, već promociji izdavača i autora, čuo sam kako se i koliko siromašne cifre motaju oko izdavačke delatnosti, čuo sam i Trivanovu kako uspeva da proturi tezu da ona ne sedi u direktorskoj državnoj fotelji već se kao i kolege panelisti muči na konkursima za nova izdanja na kojima ih država odbija, jer Službeni Glasnik pobogu nije državna firma nego samo isplaćuje plate zaposlenima i napravila im štampariju, e ladno sam slušao Trivanovu. Slušao sam prelepe i zaslužene hvalospeve upućene Kreativnom Centru, čuo sam kako se pravim imenima naziva smeće od literature sa top lista. Malo pre toga čuo sam Borkin termin „hipetrofirani nacionalista“, čuo sam Arsenijevića kako se zgrožava nad kopanjem po poreklu ljudi, čuo sam kako su svi svesni da svi u orkuženju govorimo istim jezikom, samo se nikada nismo dogovorili kako ćemo da ga zovemo.

Malo posle celog događaja, razmišljao sam kako je i koliko bilo lepo biti deo mikrokosmosa koji je u jednu galeriju doveo kvalitetne pisce, izdavače i Trivanovu. Manjkali su detalji o kojima se ne bih usudio pisati, jer sam se još jednom uverio koliko je teško dobroj knjizi danas da diše, pa mi zato ne pada na pamet da pišem pravo kritičke ili negativne osvrte na bilo koju pročitanu, a kamoli na događaj koji ju je na trenutak doveo u centar grada. Manjkali su možda samo čitaoci u većem broju, a možda i nisu, ne znam, možda je onaj naprednjački političar činovnik kojem su iz nekog razloga dali da otvori ovakav praznik, bio u pravu kad je konstatovao da nije siguran da li i ko uopšte danas čita knjige. Ma nema šanse, jel da.