Imperfekcionisti

Tri problema u doživljaju fantastične knjige

Problem prvi ove knjige zvao se Goodreads sajt. Dugogodišnje zaobilaženje istog omogućilo mi je slobodu u kreiranju stavova o pročitanom a još više o beskonačnom nepročitanom štivu, ali i isključivanje iz tokova čitanja a nedavni početak posećivanja istog umalo me ubedio da je ovo ništa drugo do solidna knjiga. Prosečna ocena, 3.9 recimo. Gledam i mislim se, ako su na sajtu svi klasici sveta, a jesu, onda mu ovo dođe kao kapitalno dobra ocena, a opet, priznaćete, kad gledate u te brojke, rekli biste, pa, onako, i nije za onesvešćivanje.

Srećom pa mi s godinama rastu sumnje a pada poverenje u sve i svakoga pa sam onu prosečnu ocenu na vreme zaboravio, toliko da mi sad deluje daleka, teška, nestvarna troma i nesposobna da prikaže veličanstvenost ritma pisanja, piščevu sposobnost da roman o redakciji italijanskih novina sa sve inostranim dopisnicima predstavi tako efektno, pojedinačno intimno, i to sve dajući svakom od junaka tek po jedno poglavlje, baš tako. Jedno poglavlje, jedan novinar. U svim ostalima, po malo od svih ostalih. A opet, neprestana zabava. Shvatih, po ovakvim su se romanima nekada snimale dobre TV serije koje su išle na manjim kanalima u kasnim popodnevnim satima recimo, u kojima stalno zvone telefoni, cvrči haos, spolja našminkani profesionalci, iznutra najčešće razorene individune propalih ambicija.

Problem drugi ove knjige nalazi se na poleđini među kratkim, ekstatičnim i razigranim miniprikazima iz svetskih listova, koji puni usta hvale ne propustiše da kažu kako je ovo genijalan prikaz sunovrata novinarstva, pa i sveta u kom se i novinarstvo zajedno s njim survalo. A ja još gajim iluzije o nekim novinarima, naročito drugarima i poznanicima koji se tim poslom slabo bave, ali su profi i pravi, gde god da su pa nisam mislio da će me se ikako dojmiti čitanje na tu temu.

Srećom pa sam miniprikaze sa poleđine knjiga naučio da klasifikujem u dve grupe, one koje natrpaju epitete, i one druge. Srećom pa sam ove sa poleđine ove knjige stavio u prvu kategoriju, u koju inače ubrajam i komplet sopstvene redove. Nije ovo priča o sunovratu novinarstva, jer, tužna je istina, nije ono nikad ni bilo mnogo ozbiljnije, profesionalnije i kvalitetnije od ove redakcije, u kojoj se pomalo piše, pomalo krade od drugih, pomalo izmišlja, pomalo dodaje i oduzima, otaljava i blefira. Svi smo zapravo takvi, sve je ok. I dalje među njima periodično sevne dašak duboke genijalnosti u blefu, dašak iskrene brige za istinu, baš kao kod onih novinara koji i danas brane profesiju kojoj odbrana nikad nije ni trebala.

Problem treći ove knjige je domaći izdavač. Autentični, retko avangardni, ultimativno kvalitetni izdavač, koji je knjigu skromno predstavio, u malobrojnim knjižarama je zatrpao Peljevinovim izdanjima, bacajući nedovoljno jako i blještavo svetlo na nju, dodatno joj otežavajući put do čitalaca opravdanim i razložnim, mada previše inatnim i dečačkim stavom da se ne učestvuje na Sajmu.

Srećom je izdavač utisnuo komplet aktuelnu ponudu na onlajn naručivanje, kao i u nekoliko odabranih relativno ozbiljnih i kvalitetnih knjižara u kojima se našlo mesta i za ovaj divan, zaista i zapravo divan i divno napisan roman u kojem je, paralelno sa glavnom radnjom, odlično uklopljena i usputno ispričana i priča o istorijatu nastanka te novine i te redakcije, a dodat je i svojevrsni bonustrack.

Kratke rečenice. Jasne aluzije. Jednostavna priča. Kotrljajući ritam. Fantastičan roman.

Srećom pa ga pročitah.

 

Osama

Nema više dobrog radijskog govornog programa izuzev frekfencija javnog servisa. Nije ih nikada ni bilo mnogo, zapravo, ali su tinjali i borili se u sveopštem mraku besmisleno loših hitova koje zaboravite pre kraja slušanja. Voleo sam Brakusa od 3 do 5 na B92, voleo sam emisiju zapravo jako, Brakusa i nisam. Ali, imao je običaj da obuzda sujetu i dozvoli raznim prijateljima da uskaču u vođenje programa, i među njima jednog Bosanca, da me ubijete nikad se neću setiti imena, koji je razvaljivao. Puštao je ludačke andergraund bendove, bio je duhovit i šarmantan, i pričao je sa onim autentičnim đes ba naglaskom, kojeg takođe ne volim mnogo, ali kada neko ume da ga nosi, to bude prijemčivo, autentično i zajebano. Taj je lik bio savršen i u tom je savršenstvu umeo da usred programa uzme da čita neke svoje prozne zapise, događaje iz detinjstva iz Bosne, sa sve tim naglaskom, i to je bilo tako, naizgled niš posebno, a zapravo prelepo toplo i vredno svakog sekunda slušanja. To je bilo sjajno. Godinama nakon toga, ovo čitanje je vratilo ta sećanja i tog lika, kojem je, da je pravde, trebalo dati da u živom programu iščita ovaj odličan roman.

Jer roman je, beskrajni, beskonačni, nimalo dosadni, fantastično ritmični monolog ostarelog muslimana iz Bosne koji svoj život i život kasabe u kojoj ga je većinski proveo, pripoveda usputnom strancu negde u slučajnom susretu u Americi, decenijama nakon rata. Pripoveda onako lucidno, sa nonstopnom dozom najčešće gorkog humora, na prvu loptu, ređe na drugu ili treću, jednostavno, narodski, sa naglašenim lokalnim naglaskom i akcentom, bez daška upliva književnog jezika, razigrano, hronološki u sekund precizno i polako. Logično, kad ostarite, nigde ne žurite, ni vi, ni monolozi, ni čitaoci ako autor u iste ima poverenja.

Pripoveda o naivnosti i lepoti socijalizma, o užasima rata, o malim i nevažnim ljudima iz sela, o malim i malo važnijim ljudima iz sela, o begovskoj porodici koja aristorkatski nosi priču, o poslednjem potomku iste koji se u jednom trenutku prepusti vehabizmu i poistovesti sa Bin Ladenom, o interpersonalnim, inersocijalnim relacijama ,među različitim ljudima, narodima i verama, o velikim svetskim temama, o zabludama, o svemu što je moglo da čini ili je činilo život neke kasabe, nekada, negde. Crta ih autor, portretiše svo vreme, svakog ponaosob tačno onako i onoliko koliko treba da ne remeti ritam pričanja. I vodi ih do samog kraja, do preko okeana, u zemlju od koje sve ratne priče danas počinju i u kojoj izgleda i završavaju. Melanholično, prazno, teško i tužno.

Dobar je ovo roman, zapravo odličan, možda mu nije trebao Osama kao motiv na naslovnici, možda mu nije trebala reklama kakvu je imao, možda mu nisu trebale nagrade iz Kusturica-Bećković ekipe koja ga je prisvojila, kao doduše i autora, a možda i jeste. Njegova i njihova stvar. Dobar je Kecmanović, valja pored silnih neoliberalnih popularnih domaćih autora imati i jednog ovakvog, kao fol konzervativnog, a zapravo autentičnog i zajebanog frajera sa svim pripadajućim mu manama. Prijalo je čitanje, neočekivano i mnogo, baš.