RSS

Месечне архиве: новембар 2016

Imperfekcionisti

download

Tri problema u doživljaju fantastične knjige

Problem prvi ove knjige zvao se Goodreads sajt. Dugogodišnje zaobilaženje istog omogućilo mi je slobodu u kreiranju stavova o pročitanom a još više o beskonačnom nepročitanom štivu, ali i isključivanje iz tokova čitanja a nedavni početak posećivanja istog umalo me ubedio da je ovo ništa drugo do solidna knjiga. Prosečna ocena, 3.9 recimo. Gledam i mislim se, ako su na sajtu svi klasici sveta, a jesu, onda mu ovo dođe kao kapitalno dobra ocena, a opet, priznaćete, kad gledate u te brojke, rekli biste, pa, onako, i nije za onesvešćivanje.

Srećom pa mi s godinama rastu sumnje a pada poverenje u sve i svakoga pa sam onu prosečnu ocenu na vreme zaboravio, toliko da mi sad deluje daleka, teška, nestvarna troma i nesposobna da prikaže veličanstvenost ritma pisanja, piščevu sposobnost da roman o redakciji italijanskih novina sa sve inostranim dopisnicima predstavi tako efektno, pojedinačno intimno, i to sve dajući svakom od junaka tek po jedno poglavlje, baš tako. Jedno poglavlje, jedan novinar. U svim ostalima, po malo od svih ostalih. A opet, neprestana zabava. Shvatih, po ovakvim su se romanima nekada snimale dobre TV serije koje su išle na manjim kanalima u kasnim popodnevnim satima recimo, u kojima stalno zvone telefoni, cvrči haos, spolja našminkani profesionalci, iznutra najčešće razorene individune propalih ambicija.

Problem drugi ove knjige nalazi se na poleđini među kratkim, ekstatičnim i razigranim miniprikazima iz svetskih listova, koji puni usta hvale ne propustiše da kažu kako je ovo genijalan prikaz sunovrata novinarstva, pa i sveta u kom se i novinarstvo zajedno s njim survalo. A ja još gajim iluzije o nekim novinarima, naročito drugarima i poznanicima koji se tim poslom slabo bave, ali su profi i pravi, gde god da su pa nisam mislio da će me se ikako dojmiti čitanje na tu temu.

Srećom pa sam miniprikaze sa poleđine knjiga naučio da klasifikujem u dve grupe, one koje natrpaju epitete, i one druge. Srećom pa sam ove sa poleđine ove knjige stavio u prvu kategoriju, u koju inače ubrajam i komplet sopstvene redove. Nije ovo priča o sunovratu novinarstva, jer, tužna je istina, nije ono nikad ni bilo mnogo ozbiljnije, profesionalnije i kvalitetnije od ove redakcije, u kojoj se pomalo piše, pomalo krade od drugih, pomalo izmišlja, pomalo dodaje i oduzima, otaljava i blefira. Svi smo zapravo takvi, sve je ok. I dalje među njima periodično sevne dašak duboke genijalnosti u blefu, dašak iskrene brige za istinu, baš kao kod onih novinara koji i danas brane profesiju kojoj odbrana nikad nije ni trebala.

Problem treći ove knjige je domaći izdavač. Autentični, retko avangardni, ultimativno kvalitetni izdavač, koji je knjigu skromno predstavio, u malobrojnim knjižarama je zatrpao Peljevinovim izdanjima, bacajući nedovoljno jako i blještavo svetlo na nju, dodatno joj otežavajući put do čitalaca opravdanim i razložnim, mada previše inatnim i dečačkim stavom da se ne učestvuje na Sajmu.

Srećom je izdavač utisnuo komplet aktuelnu ponudu na onlajn naručivanje, kao i u nekoliko odabranih relativno ozbiljnih i kvalitetnih knjižara u kojima se našlo mesta i za ovaj divan, zaista i zapravo divan i divno napisan roman u kojem je, paralelno sa glavnom radnjom, odlično uklopljena i usputno ispričana i priča o istorijatu nastanka te novine i te redakcije, a dodat je i svojevrsni bonustrack.

Kratke rečenice. Jasne aluzije. Jednostavna priča. Kotrljajući ritam. Fantastičan roman.

Srećom pa ga pročitah.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 03/11/2016 in Knjige koje preporučujem

 

Osama

downloadNema više dobrog radijskog govornog programa izuzev frekfencija javnog servisa. Nije ih nikada ni bilo mnogo, zapravo, ali su tinjali i borili se u sveopštem mraku besmisleno loših hitova koje zaboravite pre kraja slušanja. Voleo sam Brakusa od 3 do 5 na B92, voleo sam emisiju zapravo jako, Brakusa i nisam. Ali, imao je običaj da obuzda sujetu i dozvoli raznim prijateljima da uskaču u vođenje programa, i među njima jednog Bosanca, da me ubijete nikad se neću setiti imena, koji je razvaljivao. Puštao je ludačke andergraund bendove, bio je duhovit i šarmantan, i pričao je sa onim autentičnim đes ba naglaskom, kojeg takođe ne volim mnogo, ali kada neko ume da ga nosi, to bude prijemčivo, autentično i zajebano. Taj je lik bio savršen i u tom je savršenstvu umeo da usred programa uzme da čita neke svoje prozne zapise, događaje iz detinjstva iz Bosne, sa sve tim naglaskom, i to je bilo tako, naizgled niš posebno, a zapravo prelepo toplo i vredno svakog sekunda slušanja. To je bilo sjajno. Godinama nakon toga, ovo čitanje je vratilo ta sećanja i tog lika, kojem je, da je pravde, trebalo dati da u živom programu iščita ovaj odličan roman.

Jer roman je, beskrajni, beskonačni, nimalo dosadni, fantastično ritmični monolog ostarelog muslimana iz Bosne koji svoj život i život kasabe u kojoj ga je većinski proveo, pripoveda usputnom strancu negde u slučajnom susretu u Americi, decenijama nakon rata. Pripoveda onako lucidno, sa nonstopnom dozom najčešće gorkog humora, na prvu loptu, ređe na drugu ili treću, jednostavno, narodski, sa naglašenim lokalnim naglaskom i akcentom, bez daška upliva književnog jezika, razigrano, hronološki u sekund precizno i polako. Logično, kad ostarite, nigde ne žurite, ni vi, ni monolozi, ni čitaoci ako autor u iste ima poverenja.

Pripoveda o naivnosti i lepoti socijalizma, o užasima rata, o malim i nevažnim ljudima iz sela, o malim i malo važnijim ljudima iz sela, o begovskoj porodici koja aristorkatski nosi priču, o poslednjem potomku iste koji se u jednom trenutku prepusti vehabizmu i poistovesti sa Bin Ladenom, o interpersonalnim, inersocijalnim relacijama ,među različitim ljudima, narodima i verama, o velikim svetskim temama, o zabludama, o svemu što je moglo da čini ili je činilo život neke kasabe, nekada, negde. Crta ih autor, portretiše svo vreme, svakog ponaosob tačno onako i onoliko koliko treba da ne remeti ritam pričanja. I vodi ih do samog kraja, do preko okeana, u zemlju od koje sve ratne priče danas počinju i u kojoj izgleda i završavaju. Melanholično, prazno, teško i tužno.

Dobar je ovo roman, zapravo odličan, možda mu nije trebao Osama kao motiv na naslovnici, možda mu nije trebala reklama kakvu je imao, možda mu nisu trebale nagrade iz Kusturica-Bećković ekipe koja ga je prisvojila, kao doduše i autora, a možda i jeste. Njegova i njihova stvar. Dobar je Kecmanović, valja pored silnih neoliberalnih popularnih domaćih autora imati i jednog ovakvog, kao fol konzervativnog, a zapravo autentičnog i zajebanog frajera sa svim pripadajućim mu manama. Prijalo je čitanje, neočekivano i mnogo, baš.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 01/11/2016 in Knjige koje preporučujem