Reborneo

U vreme dok sam o tome još maštao, (mada malko i lažem, to vreme nikada neće prestati) da sa prijateljima napravim svoju novinu, zajebanu i alternativnu u svemu, znao sam, i to sam negde i napisao, da bi ovaj čovek pisao uvodnik. Uvodnik bi bio na naslovnoj strani, u donjem levom uglu, i vrištao bi svaki put, jer uvodnici moraju da vrište, i jer ovaj autor ne ume drugačije. I odmah bi svakom ko se dohvati novine, sve bilo jasno, da li ima potrebe da otvaraju prvu stranu, većina ne bi, to znam, ali bi ona nabeđena, samodovljna manjina bila u ekstazi, kao na primer posle čitanja ove knjige.

Jer, ukoliko vas na prvoj strani iste dočeka scena u kojoj Karl Marks i Džordž Best igraju riziko, raspoređujući svoje ljubičaste tenkiće duž table sveta, a sve to sniva i pripoveda Miš Koji Živi Na Sputnjiku, šta treba drugo da vam pričam. Šta, ozbiljno vas pitam? Zajeban je ovaj frajer koji piše, novosadski nadmen sa debelim pokrićem, slobodan da istražuje i nezainteresovan za prosek, kompromise sa bilo čim, pa i sa samim sobom. Bio je na dalekom putu, tu negde na ostrvu Borneo, tu negde kod Indonezije ili u njoj, studirao tamo, putovao, saznaćete to u prologu i epilogu knjige, u njenom drugom delu, napisanom smirenijom, lakšom i prihvatljivijom rukom za široka čitanja, u tom prelepom miniputopisu, i tamo dobio ideju, šta ideju, milione tona ideja o tome da napiše nešto ovako u njenom prvom delu.

Nešto što liči na rasturenu gomilu beleški otkačenog genijalca, ili  na nepreglednu tonu nerealno kreativnih misli, neprebrojivu i neopisivu slično arhipelagu ostrva Jugoistočne Azije, ili  na filozofski traktat na koji će se za koju desetinu godina seći vene na katedrama filozofije ili sociologije, ili na predobru zajebanciju, jebem li ga, liči na svašta. A opet, i tako razbacane u kojima po ostrvu Borneo tumaraju svetski genijalci, u kojima Đordano Bruno biva fizioterapeut lokalnog fudbalskog kluba, u kojima luta Dostojevski, u kojima niotkuda nabasate na stihove Željka Samardžića (Šajkaš majstore), u kojima Štulić vodi drugi najbolji mistični dijalog knjige (prvi je onaj između autora i žene mu o modernim neolevičarskim proseravanjima), u kojima se samo na sekund pojavi najbolji lik sa TV programa svih vremena, bezvremenski detektiv Odeljenja za ubistva, opisan bolje nego što je sam sebe odglumio onomad, savršeni detektiv Džon Manč, i tako razbacane misli ne beže nikuda. Jer, u tom i takvom haosu, nekoliko upečatljivih detalja drži nit priče i ne da vam ni da mrdnete, činjenica da na ostrvu ima pruga ali nema vozova, ili da isto neodoljivo miriše na cimet, ili da postoji tajna veza sa dalekim vojvođanskim gradom bez aerodroma u kojem su 1958 stali tramvaji, ti predivni i usputni detalji lupaju vas neprekidno kako okrećete strane. I naposletku, rečenice koje će mi ostati večno urezane iz ovog monumentalnog traktata, o tome da se „beli ljudi uvek institucionalizovano ponavljaju“ (zapis negde s početka knjige), ili da se „beli ljudi uvek samozadovoljno ponavljaju“ (zapis negde s kraja knjige). E tako, liči na svašta ova knjiga, i u svim verzijama je sjajna. Jednom, biće samo komadić kolekcije sabranih dela autora koji će kupiti najveće nagrade, stajaće malo po strani, i bolji poznavaoci kompletnog opusa prisvajaće je kao lično najdražu, omiljenu. Nisam siguran da ću biti u toj grupi, ali ću je razumeti, totalno.

Nije moglo da se poklopi slučajnije i bolje nego da stoti blog tekst na ovoj adresi bude baš ovaj, o čoveku kojeg poznajem, o čijem sam premijernom romanu pisao, što će reći da mu je ovo drugi prikaz ovde što sam čini mi se radio još samo sa Jergovićem i Pamukom (e baš toliko ga cenim), i koji je jedini čovek na čijoj sam književnoj večeri bio prošle godine. Delovalo je da boljih nije bilo niti će biti. I bi tako. Puna sala Crne kuće jesenas uverila me je da će za koju godinu ili deceniju, mali broj ljudi moći da se šepuri da je velikog pisca znao i pre no što je bio veliki, a Novi Sad da je svog sledećeg velikog skribomana dobio u tihoj, intimnoj i prijateljskoj noći koja je možda malko i mirisala na taj prokleti cimet.

 

Lagum-Svetlana Velmar Janković

Moj prvi Beograd su maglovita, jesenja, ledena sećanja seoskog dečaka koji dobija vrtoglavicu od visine zgrada, količine kioska brze hrane i pokretnih stepenica što vode u lažni metro. Moj drugi Beograd su ručkovi kod stare tetke koja je život provela u njemu, prve žene koja mi je spremala krem čorbu, piletinu pohovanu u mirsnim začinima, čiji je stan mirisao na gradsku žegu, bio savršeno uredno složen, i imao prastaru drvenu stolicu na ljuljanje, kakve više ne prave i koju sam nasledio. Moj prvi i drugi, dečački Beograd su sećanja na neku čaroliju aristokratskog zadaha grada koji sam uvek obožavao, koja je izumrla, i koju je nakon toliko vremena probudila autorka ovog romana.

Lagum je u bukvalnom prevodu mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Lagum je u slučaju ove priče, tona nagomilanih sećanja dostojanstvene i ostarele gospođe, neistraženi tunel mračnih dubokih misli o prošlim i sadašnjim vremenima, beskrajni niz po listovima razbacanih, a opet tako tanano složenih misli. Introspektivna porodična ispovest, o predratnim godinama gradske umetničke elite, o ratnom previranju u koji je upala, o posleratnim posledicama ispravnih i pogrešnih odluka.

Lagum je sinonim za ono gde smo živeli i gde živimo. Lagum otvara važna pitanja, da li kolaboracija sa neprijateljem može ikada i u ma kojim uslovima imati opravdanje, da li zarad viših ciljeva vredi umazati ruke krvlju, da li se i kako može ostati i postati čovek. Lagum je istorija, važna istorija ovih prostora.

Lagum mi je bio pun asocijacija na druge autore. Lagum me je starim engleskim stilskim salonskim nameštajem Čipendejl iz XVIII veka i načinom na koji živi svoj život kroz ceo roman, podsetio na Tišminu Bernardijevu sobu, diše sličnim impulsima ljubavi prema lepom, ljubavi prema ukusu. Lagum me je svojom dubokom i ogoljenom iskrenošću o ratu podsetio na Filipa Davida i njegov poslednji nagrađeni roman, taj zadah crnila, kolektivnog i ličnog. Lagum me je, naposletku, podsetio na Vegelovu Neoplantu, na koliko toliko pristojan pokušaj da i Novi Sad doživi veliku književnost u opisima velikog rata. Svi su se ovi autori moguće poznavali, sličnih su godina, mrzi me da istražujem, ali sve ih mogu videti za istim stolom gospode koje više nema, povučenih i pristojnih ljudi.

Lagum je međutim i jedna prelepa minipriča o najvećem vojvođanskom slikaru, Šumanoviću, koji takođe živi svoj život između korica kao prijatelj naratorke, koji je predstavljen iznutra, sa svim svojim strahovima, čija su dela opisana minimalistički a opet savršeno. Sava je specifičan, unikatan i predivan ukras ovog očaravujućeg i beskonačno lepo napisanog dela.

Poslednja velika domaća spisateljica bila je, znam to iz mnoštva priča, a malim delom čak i lično, ujedno i poslednja dama velikog grada, koji je na nju još uvek nedovoljno i nejako ponosan, tek nakon ovog čitanja shvatam koliko i kako nedovoljno. Zadužila ga je svojim opusom, nepovratno i najlepše što književni opus jednom gradu može da podari, stavila ga je na mapu svetskih gradova koji imaju svoje velike pisce, malo je takvih, manje nego što biste pomislili. Beograd će tek vremenom otkrivati kako je i koliko lep u jednom književnom opusu, kako je svetski i svoj. A Laguna će kao izdavač, nakon toliko polubesmislene averzije koju prema njoj gajim, dobiti kao spomenik veliki plus za reizdavanje i čak pristojno reklamiranje i smeštanje na police većeg dela autorkinog opusa.