RSS

Reborneo

28 Dec

downloadU vreme dok sam o tome još maštao, (mada malko i lažem, to vreme nikada neće prestati) da sa prijateljima napravim svoju novinu, zajebanu i alternativnu u svemu, znao sam, i to sam negde i napisao, da bi ovaj čovek pisao uvodnik. Uvodnik bi bio na naslovnoj strani, u donjem levom uglu, i vrištao bi svaki put, jer uvodnici moraju da vrište, i jer ovaj autor ne ume drugačije. I odmah bi svakom ko se dohvati novine, sve bilo jasno, da li ima potrebe da otvaraju prvu stranu, većina ne bi, to znam, ali bi ona nabeđena, samodovljna manjina bila u ekstazi, kao na primer posle čitanja ove knjige.

Jer, ukoliko vas na prvoj strani iste dočeka scena u kojoj Karl Marks i Džordž Best igraju riziko, raspoređujući svoje ljubičaste tenkiće duž table sveta, a sve to sniva i pripoveda Miš Koji Živi Na Sputnjiku, šta treba drugo da vam pričam. Šta, ozbiljno vas pitam? Zajeban je ovaj frajer koji piše, novosadski nadmen sa debelim pokrićem, slobodan da istražuje i nezainteresovan za prosek, kompromise sa bilo čim, pa i sa samim sobom. Bio je na dalekom putu, tu negde na ostrvu Borneo, tu negde kod Indonezije ili u njoj, studirao tamo, putovao, saznaćete to u prologu i epilogu knjige, u njenom drugom delu, napisanom smirenijom, lakšom i prihvatljivijom rukom za široka čitanja, u tom prelepom miniputopisu, i tamo dobio ideju, šta ideju, milione tona ideja o tome da napiše nešto ovako u njenom prvom delu.

Nešto što liči na rasturenu gomilu beleški otkačenog genijalca, ili  na nepreglednu tonu nerealno kreativnih misli, neprebrojivu i neopisivu slično arhipelagu ostrva Jugoistočne Azije, ili  na filozofski traktat na koji će se za koju desetinu godina seći vene na katedrama filozofije ili sociologije, ili na predobru zajebanciju, jebem li ga, liči na svašta. A opet, i tako razbacane u kojima po ostrvu Borneo tumaraju svetski genijalci, u kojima Đordano Bruno biva fizioterapeut lokalnog fudbalskog kluba, u kojima luta Dostojevski, u kojima niotkuda nabasate na stihove Željka Samardžića (Šajkaš majstore), u kojima Štulić vodi drugi najbolji mistični dijalog knjige (prvi je onaj između autora i žene mu o modernim neolevičarskim proseravanjima), u kojima se samo na sekund pojavi najbolji lik sa TV programa svih vremena, bezvremenski detektiv Odeljenja za ubistva, opisan bolje nego što je sam sebe odglumio onomad, savršeni detektiv Džon Manč, i tako razbacane misli ne beže nikuda. Jer, u tom i takvom haosu, nekoliko upečatljivih detalja drži nit priče i ne da vam ni da mrdnete, činjenica da na ostrvu ima pruga ali nema vozova, ili da isto neodoljivo miriše na cimet, ili da postoji tajna veza sa dalekim vojvođanskim gradom bez aerodroma u kojem su 1958 stali tramvaji, ti predivni i usputni detalji lupaju vas neprekidno kako okrećete strane. I naposletku, rečenice koje će mi ostati večno urezane iz ovog monumentalnog traktata, o tome da se „beli ljudi uvek institucionalizovano ponavljaju“ (zapis negde s početka knjige), ili da se „beli ljudi uvek samozadovoljno ponavljaju“ (zapis negde s kraja knjige). E tako, liči na svašta ova knjiga, i u svim verzijama je sjajna. Jednom, biće samo komadić kolekcije sabranih dela autora koji će kupiti najveće nagrade, stajaće malo po strani, i bolji poznavaoci kompletnog opusa prisvajaće je kao lično najdražu, omiljenu. Nisam siguran da ću biti u toj grupi, ali ću je razumeti, totalno.

Nije moglo da se poklopi slučajnije i bolje nego da stoti blog tekst na ovoj adresi bude baš ovaj, o čoveku kojeg poznajem, o čijem sam premijernom romanu pisao, što će reći da mu je ovo drugi prikaz ovde što sam čini mi se radio još samo sa Jergovićem i Pamukom (e baš toliko ga cenim), i koji je jedini čovek na čijoj sam književnoj večeri bio prošle godine. Delovalo je da boljih nije bilo niti će biti. I bi tako. Puna sala Crne kuće jesenas uverila me je da će za koju godinu ili deceniju, mali broj ljudi moći da se šepuri da je velikog pisca znao i pre no što je bio veliki, a Novi Sad da je svog sledećeg velikog skribomana dobio u tihoj, intimnoj i prijateljskoj noći koja je možda malko i mirisala na taj prokleti cimet.

Advertisements
 
2 коментара

Објављено од стране на 28/12/2016 in Knjige koje preporučujem, Pisci koje citam i volim

 

2 responses to “Reborneo

  1. Danijel Apro

    29/12/2016 at 16:44

    Nisam mogao da zaspim sinoć. I tako dok sam razmišljao da li će me sunce i prva jutarnja molitva (još jednom) pobediti, kažem sebi, jebi ga, moraš nastaviti s prevodom „Rebornea“ na engleski, potpuno je to traljavo. Obećao sam ja to sebi, ali nasam baš skroz poverovao (znam ja i da slažem). I onda u toj zori koja ne sviđe, odvrnem bez veze twitter i vidim ovaj tekst. Baš me onako podiglo. Što i nije tako dobro, s obzirom da sam hteo da zaspim 🙂 Hvala, Šajkaš!

    PS Priča o Marksu, Bestu i ljubičastim tekstićima dostupna je na blogu „Telep Apatija“, pa ako neko hoće da zaviri, nek’ izvoli:
    https://telepapatija.wordpress.com/2015/10/23/ljubicasti-tenkici-2/

     
    • BKZ

      29/12/2016 at 21:07

      goodluck sa prevodom, gotovo da ne mogu da zamislim onakav tekst na bilo kom jeziku osim telepskom:)

       

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: