Prilično mrtvi

Agorina knjižara u širem centru Zrenjanina skromna je, tiha, bez mnogo elegancije i reda natrpana minijaturna katakomba starog kova, bez ikakvih aspiracija za šminkanjem i bez potrebe da se dokazuje. Na jednoj od pravih sezonskih rasprodaja starih naslova koji se ili nisu proslavili prodajom, ili su ostali sa sajamskih izlaganja ili su delovi prastarih zaostalih lagera, i koju su omogućili i na mnogim drugim prodajnim mestima koja volim preskakati kad mogu, u paketu tri za jednu omogućili su kupovinu retkih bisera za polovinu crvene i sve bezvrednije novčanice. U toj sam se blic poseti knjižari prošle jeseni dokopao knjige o kojoj ću, možda, tek pomalo, pisati u nastavku.

Piše mi se o Agori jer o njoj sramotno malo pišem. Piše mi se o hrabrosti izdavača da ne pliva u mulju gomile. Piše mi se o neisplativom štampanju svih izdanja u tvrdu koricu koja diše smisao. Piše mi se o mladim argentinskim autorima koje sam zbog njih upoznao. Piše mi se o autentičnosti izdavača zbog kojeg sam Alis Manro znao i pre Nobela, ili Pištala pre NINa. Piše mi se o posvećenosti koja se vidi kroz učestvovanje na svim književnim smotrama ma kako malo smislenim. Piše mi se o prvom štandu desno na novosadskom salonu, ili na prelepo jednostavno postavljenom na velikom Sajmu na donjem platou, ili o smirenosti direktora kada govori o tome kako takvi uopšte preživljavaju. Piše mi se esej o toj ni po čem posebnoj knjižari s početka i izdavaču koji ne pliva u mulju gomile. Možda drugi put.

Piše mi se i o ovoj i ovakvoj zbirci priča lenjog i genijalnog autora koji ju je napisao zato što svaki pravo veliki pisac mora da ima ovakvu zbirku u sopstvenoj kolekciji. Romani će pokupiti nagrade, eseje niko neće ni pogledati, a kolekcije priča ostaće dokaz koliko su zapravo umeli i smeli u igranju s rečima. Konceptualno remek delo. Osamnaest tekstova podeljenih u četiri mini paketa.

Prvi deo, leksički, semantički, rečnički, psihološki igrokaz, posle kojeg se nije ni moralo nastavljati dalje, priča je za sebe, enciklopedija je za sebe, epika je za sebe, zove se MRLJA i u sebi sadrži Mrlju, Tamu i Puuf, pri čemu je potonja dovoljan dokaz da pred sobom imate majstora igre. Pre toga niste, a posle toga teško ćete, čitati priču čiji je glavni protagonist rečca Puuf, ponovljena milion puta u nekoliko strana, Puuf non stop, Puuf kao ljubavna priča, puuf kao uzdasi planete, puuf kao dokaz da sve može da bude priča.

Drugi i treći deo kao oda antijunacima, kao kolekcija teških i tamnih isečaka iz njihovih života, kao svemir malih i nepoznatih ljudi o kojima niko drugi nikada nije napisao ni reč, kao svet koji nestaje u svakoj od priča, bez obzira da li pripoveda omnibus o devojci kojoj je The dark side of the Moon ploča obeležila život, ili o detetu iz disfunkcionalne porodice koje lovi po kući muve zamišljajući da su avioni i koji će postati SS oficir, ili o kurvama iz raznih predgrađa, ili o čoveku koji čitavu priču ne otvara prazno pismo, ili o…Kakva čudna knjiga.

Četvrti deo, nazvan NIŠTA, TIŠINA, predivno je i smirujuće zatvaranje jedne fantastične zbirke. Što bih je ja zatvorio drugačije od autorovih reči: „No, važno je da sada otkrijem da JA nisam ništa, tišina. Ako mene bude bilo, posle će mi biti lako. Postaću pisac i umesto ove, isanjaću novu stvarnost. Sve se može. Evo, već spuštam pogled na prostor gde očekujem da vidim sebe.“