Mediteranski brevijar

Poema i enciklopedija, istovremeno. 

Poema, u načinu pisanja i duboko utisnutim, prelepo oslikanim ličnim impresijama autora o mediteranskom arhipelagu, o doživljenim susretima sa ljudima, ostrvima, mislima, mirisima, tradicijama i osećanjima srednjeg mora.

Enciklopedija, u nagomilanom, ali suptilno prikazanom i po papiru prosutom autorovom znanju o istoriji, geografiji, geodeziji, kulturi, religiji, gastronomiji, kartografiji, poljoprivredi opisanog regiona, znanju o svemu, ali baš o svemu čega se dotakao i povezao u skladu celinu.

Četvorodelno remek delo ispunjava čitavim tokom čitanja, lepljivo je, mirisno i morsko, lingvistički prebogato, ritmično, maslinasto i opčinjavajuće štivo.

Od početnih taktova prvog dela koji su zapravo uvod velikog Klaudija Margisa, onog istog autora koji je na vrlo sličan mada suvoparniji, srednjeevropskiji i elitističniji način pisao o Dunavu, uvod italijanskog maestra koji bez trunke sujete odaje priznanje kolegi koji ga je nadmašio u načinu obrađivanja slične teme;

preko poetski razigranog prvog dela koji svakom rečju pleše po obalama Mediterana, koji besedi na grebenima, koji povezuje narode, priče i ostrva, koji objašnjava, razume i ne osuđuje nikoga;

preko omiljenog mi drugog dela, najkraćeg, onog o kartografiji predela, o starim i novim, iscrtanim i usmeno prenesim kartama, njihovim očiglednim i skrivenim značenjima, mistici koja uvek miriše iz takvih priča, koja vas natera da usred čitanja otvorite ma kakvu mapu Sredozemlja i divite se onome što je autor uspeo povezujući sve što na kartama vidite i ne vidite;

do završnog čina koji sublimira i sakuplja sva prethodno navedena iskustva, koji kolekcionariše i inspiriše, koji je oda narodima sa ovih prostora, koji je pomirljiva morska bajka.

 

Kakva knjiga, majko mila.

 

 

Snežna kraljica

Višedecenijski problem sa zastojima u čitanju nekog štiva koji neretko dovedu do trajnog napuštanja istog i smeštanja u fasciklu polupročitanih knjiga, o čemu sam jednom i pisao, vremenom me je terao na smišljanje najrazličitijih načina za prevazilaženje od kojih se poslednji zove- uzmi i čitaj smesta neku drugu knjigu, pa se posle tog iskustva vrati na onu koja izaziva problem. I tako je američki autor kojeg sam u naletu ekstatičnog oduševljenja otkrio prošle godine sa genijalnom zbirkom priča sada trebao da posluži kao klin za izbijanje klina. Da li je uspeo, nemam pojma. Divlji labud bio je pokazna vežba iz fenomena kreativnosti, Sati koji su došli nakon toga bili su dovoljni za stavljanje na listu omiljenih savremenih američkih skribomana, tu negde iza Ostera, a ovaj roman prelepog imena bi mogao da posluži kao potpun dokaz da i ne tako dobra knjiga ispisana rukom mnogo dobrog pisca, može da očara.

Pažljivo umemorisane i brižljivo selektirane utiske tokom i nakon čitanja podelio sam u tematske celine sa podnaslovima zapisanim u samo meni znan spisak sledeće sadržine:

Likovi će izbledeti, likovi za brzi zaborav- Odnosi se na apsolutno sve protagoniste ove priče, koji su bezobrazno obični, jednostavni, filmski, i baš tako predstavljeni, jasno ocrtani spolja, jasno pokazani iznutra, rođena braća kao nosioci, buckasti zanimljivi gej prodavac u butiku s jedne i polutalentovani polupropali muzičar s druge strane, kao dva tasa na vagi na kojoj stoji i nekoliko usputnih likova kao i dva jaka ženska karaktera, jedna od njih devojka muzičara smrtno bolesna od raka, i druga sredovečna gazdarica navedenog butika s druge strane, eto tako. Čitali ste o njima tonama puta, verujte.

Prenaglašena liberalna politička patetika– periodično, kao i svi američki umetnici, i Kaningem reži na Buša mlađeg, na republikanski militantizam, na neznanje, stereotipe i haos koji izviru iz takve ideologije, jasno predstavljeni stavovi, ali davno prežvakani, proživljeni i ispljunuti.

Poluuspešna jeftina mistika– Roman koji počinje vrlo čudnim događajem u kojem jedan od braće viđa neobičnu plavičastu svetlost na nebu usred šetnje Njujorkom, koja nakon nekoliko sekundi misteriozno nestaje, postaće lajtmotiv čitave priče, kao simbol, ili pokušaj simbola onolikog broja misli koji vam prođe kroz glavu tokom čitavog čitanja.

Dopalo mi se čitanje zapravo, dopalo mi se onako kako mi se dopadnu romani koje posle zavolim, eto baš tako– U suprotnosti sa svime navedenim, ili zapravo ne, ili zapravo u korelaciji, ili zapravo, ne znam, gde piše da knjiga mora da bude opasno dobra da bi vam se opasno svidela. Eto takva je. Sve sam video i pre, a kupila me. Zimska atmosfera iz naslova veje kao nepregledan sneg na svakoj stranici i divna je protivteža toplotnom haosu koji ovih dana kreće, možda je to. Čitav roman je podeljen u tek nekoliko poglavlja, koji su opet tek nekoliko događaja, nekoliko večeri dana i noći tokom nekoliko godina, trenuci zaleđeni i ispričani onako kako su se desili, možda je to. Pažljivo izgrađen vulkan emocija koji će tinjati nad sudbinom bolesne devojke i koji će proključati tačno kad treba i koliko treba da se uzdahne i izdahne, lagano i smelo, na samom kraju čitanja, možda je to. I ta prokleta plavičasta svetlost kojom se otvara priča je zapravo samo štos, samo genijalni trik koji mogu da osmisle samo taktički fudbalski genijalci, evo vam neka svetlost sa neba pa se zanimajte s njom dok važni strogo ljudski detalji promiču pričom, možda je to, osećaj nekog kockarskog blefa kao osnov za pisanje knjige. Možda sam samo zavoleo Kaningema, biće da je to.

Sad mogu da se vratim čitanju koje me nateralo da uopšte počnem sa ovim. Da li je uspelo, videćemo u sledećem tekstu.

 

Novosadske knjižare

 U gradu kojem nedostaje aerodrom uz čiju pomoć  bi se  u njega moglo spustiti u mirna nedeljna jutra dok svi spavaju, ili iz njega sa stilom pobeći bilo kojim drugim danom dok svi budni ćute svoje misli i sećaju se starih dobrih vremena koja nikada nisu bila tako stara ni tako dobra;  u gradu koji je kao i većina ostalih iznajmio dušu na određeno jeftinoj i šarenoj zabavi; u gradu koji vekovima čeka svog velikog pisca koji će ga napokon opsiati kako valja i dolikuje, ne ostaje ništa drugo nego da se hvali svojim malim i čarobnim knjižarama, manje ili više skrivenim oazama knjiga, ne samo globusa, čestitki za svadbu, ukrasnih činija i poklon časopisa, ne. Zašto onda niko ne piše o njima, pobogu, mislio sam dugo pre nego što ću napisati tekst koji sam hteo da obogaćujem mapama, fotografijama, intervjuima sa vlasnicima i sličnim nepotrebnostima. Zapravo bih samo da ih spomenem, makar neke od njih meni najdraže, i izvučem iz prizemlja,podzemlja, podruma, lepih ali oronulih građevina ili čitalačkih misli, ili tokova svesti.

Solaris 

Pre neki dan sam nakon dugo vremena posedeo par minuta u „kadici“ i mislio kako je kriminalno mafijaška banda raznih vlasti tokom godina toliko ruinirala Spens da je i blejanje u njoj obesmišljeno do nepodnošljivosti. Pa opet, imalo je šmeka i strasti tih nekoliko minuta, kako za mene tako valjda i za onih nekoliko zalutalih koji su sedeli okolo u zagušljivom i neventiliranom prostoru nekada čarobnog centra koji je zapravo bio grad u gradu i vrsta prostora kakva više nikada postojati neće, nigde. Ljudi i dalje prolaze hodnicima, više u tranzitu no u potrazi za ičim, ali drže ga živim, a dok god je u njemu živa i knjižara koja je zapravo njegov simbol, živeće. Iznutra sakrivena i okružena praznim lokalima za izdavanje, u delu u koji više niko ne zalazi, spolja i dalje osvetljena pažljivo uređenim izlogom, i bogatija nego ijedna druga stručnom literaturom društvenih nauka. Retro je i kul je.

Bobo

Lepa je, ultimativno je lepa i autentična, uz sve minuse i zagrade, činjenica da 021 osim pozvinog broja krije i kultno gradsko mesto za kafenisanje i blejanje, sa sve radio frekfencijom koja je malo po malo izrasla u jedinu lokalnu stanicu vrednu slušanja. Sveto trojstvo je bilo moguće zaokružiti samo ovakvom knjižarom, dovoljno atraktivnom i hipsterskom, dovoljno modernom a opet šmekerski sređenom.

Bulevar books

Sećam se trenutka kad sam je prvi put ugledao. Izgledalo mi je da se spustila iz svemira. Toliko me začudio prizor knjižare na Bulevaru. Nije bilo potrebno više od tri ulaska da shvatim da je grad dobio svoju najbolju knjižaru, onu koja miriše na njujorške, ili lisabonske, svejedno, ona koja je svetska, ona u kojoj svira džez koji ne smeta dok gledaš naslove, ona koja je složena dovoljno matematički haotično, ona koja će u grad uneti dodatne sadržaje, ona koja će dovesti pisce i vratiti čitaoce na druženja uz usputnu svirku. Imam utisak da je tu oduvek, u tom bankarskom delu glavne saobraćajne ulice gde se uklopila boga pitaj kako. Ona u kojoj sam jedini put čuo prodavca koji bez trenutka sujete u nedostatku literature koju su tražili neki profesori iz regiona ih pošalje u prvonavedenu iz ove priče.  Ona koja o sebi na sajtu napiše tek ovoliko: “Stvoreni smo 2011. i još uvek rastemo. Stvarno. I imamo baš dobru ponudu i… imamo baš veliki problem da pišemo o sebi. Najbolje bi bilo da dođete, pa da se upoznamo. “

Most

U vreme nekog studentskog projekta koji sam koordinirao, kao volontersku mesečnu nadoknadu smo darovali kupovinu u Mostu. Sećam se da se nije ni postavljalo pitanje u kojoj ćemo knjižari to realizovati, u vreme kad nisu postojali poklon vaučeri, nismo ih izmislili, otišli i dogovorili se sa ljudima na reč i spisak. Most je u gradu uvek bio sinonim za knjižaru. Takva je.  Jedina u koju se ulazi strmim stepeništem. Prva koja je imala šank usred knjiga. Poslednja koja će se predati, valjda. Uvek avangardna. Uvek svoja. Uvek dovoljno duboko u podzemlju, u svakom smislu. Uvek dovoljno skrivena iako u srcu grada. Ona u kojoj sam započeo sa kupovinom i čitanjem Kiša, jer Kiša je tamo bilo odvajkada. Kao i starih i prastarih naslova. Bio sam nedavno, neki su tu i dalje. Mirišu indijski štapići i svira klasika. Nije se predala, hvala bogu.

Nublu

Hm, mesto koje nije za pisanje, a možda i nije za ovaj tekst, iz više razloga. Pionir svega prethodno navedenog, svega zajedno i nešto više od toga. I mnogo više od toga. Nekada. Ona koja je Barika držala na glavnoj gondoli u vreme kad ga nigde u gradu nije bilo. Živa je još ali čeka naslednika na ovom mestu.

 

I tako, dok ne dočekamo velikog pisca, ili barem jednu pistu uz Dunav, grad će braniti knjižare a ne sterilna bestseler prodajna mesta u sve prisutnijim tržnim centrima koja samo liče na njih .

 

Oslobodioci i izdajnici

Slabo ili nikako se bavim poezijom, pa se u skladu sa tim slabo ili nikako bavim i pesnicima. Preskočim ih ili zaobiđem u tišini kad god mogu, ne sa dovoljno argumenata ili smisla zašto to činim, no opet, prinicip uglavnom funkcioniše. Vrhunskog proznog pisca mogu čitati u poetskim izletima, dok čistog poetu gotovo nikada osim ako se ne zove Dis, ili Brodski, ili Pavlović, a vrlo retko ili nikada se zove tako. A pesnika u proznim pokušajima, pobogu nikad. Ali nikad. Do sad.

Ostareli gospodin koji živi na relaciji Srbija-Francuska, omađijao me je staloženošću i razboritošću svoga glasa i stava, u telefonskom gostovanju na radiju. Iako je zvučao na trenutke nadmeno, gordo, i sa nemalim prezirom u nastupu, prema današnjoj beletristici na primer, čašćavajući je nimalo prijatnim epitetima, ali svi su imali svoj smisao, nažalost, u svima je zvonilo parče velike istine. Ostareli gospodin zvučao je sjajno zapravo, i naterao me da ga, van svih očekivanja potražim na policama knjižara (potpuno bezuspešno), u podzemlju interneta (uglavnom bezuspešno), u kontaktu sa drugim čitaocima (apsolutno neuspešno), pa i zbog svega toga, motivi za upoznavanjem su rasli dok se nismo susreli sa ovim retko proznim izletom pesnika u duši, koji je za ovaj roman osvojio i najveću domaću nagradu negde tokom devedesetih godina.

Autobiografski mozaik sećanja baca svetlost na delove detinjstva smešteno u vreme neposredno pre, za vreme, i koju godinu posle drugog velikog rata, u nekom zaseoku u srcu Šumadije, u domaćinskoj starosrpskoj i antikomunističkoj porodici. Sećanja u kojima dečak uglavnom ćuti i sluša beskonačne, strasne, nimalo naivne i žučne kućne dijaloge o društveno političkim temama toga doba, u kojima pokušava da poveže smisao vulkanskih sadržaja koji potresaju svakoga pre, za vreme i nakon epohalnih događaja i promena. Kako u kući, tako zvoni i van kuće, u mikrokosmosu sela i okruga koji diše rat, na ulicama koje pričaju svašta, mada uvek tiho i skrovito od velikih pogleda. Autobiografska sećanja dečaka deluju i zvuče autentično, ne mnogo našminkano ili nafilovano naknadnom pameću, zvuče kao da su se baš tako i nikako drugačije odigrala. Ne obiluju dramatičnim događajima, ne vrve od energije, nemaju mnogo protagonista van članova uže porodice i ispisana su kao filozofsko politički traktat na najosetljiviju od svih tema na ovim prostorima, onu o odnosu četništva i komunizma, i prvi su mi susret sa tom temom iz ovako ogoljenog, otvorenog i beskompromisno antikomunističkog stava. Pa opet, ne dišu mržnjom, dozvoljavaju solidan upliv u punu sliku, dozvoljavaju stanovanje punokrvno oslikanih antijunaka bez predrasuda, i zapravo ne deluje da imaju visokih pretenzija na promena ičijeg stava, osim potrebe da se opiše i oslika zemlja i ljudi koji su nakon tog rata satrti i zaboravljeni. Drugi deo romana je, povratak u sadašnjost, nepotrebni monolog autora koji vuče čudne i nepovezive paralele između tog i ovog vremena, i nije mi prijao ni deseti deo one dečakove priče iz srca romana.

Pa opet, kao retko kad, uz sva ideološka neslaganja i nerazumevanja, prijalo mi je ovakvo čitanje, pa nek je i iz pera pesnika. Makar je od onih koji prozu piše sistematski složeno, jednostavno, neposredno, nenametljivo, ne mnogo genijalno, ali ipak dobro i razumljivo. Zaokružena priča, briljantna oštrina iznošenja stavova, luckasto oslikavanje junaka, nekoliko jakih scena punih otvorenih metaforičkih procesa, dovoljno za dobro čitanje.

Opasan je ovo teren, opasne su ovo teme, misli i ideje i šta god se lane o njima, nemale su šanse da vas stigmatizuju na ma čiju stranu, da vas progutaju mamutske ideologije, da vas progutaju mračne, mada razumljive emocije onih koji su sa obe strane preživeli pakao. Ali danas, u vreme sumnjivih i nedorečenih novih i starih čitanja istorije, rehabilitacija i svega ostalog, važnije je no ikad ući u sve čizme i proći sve priče pre no što se preseče traka. I zato, prijao mi je za promenu odlazak u selo koje je izgubilo rat, kralja i državu i koje je svoj gubitak isplakalo sa stilom, makar u ovoj priči i ovoj porodici.