Novosadske knjižare

 U gradu kojem nedostaje aerodrom uz čiju pomoć  bi se  u njega moglo spustiti u mirna nedeljna jutra dok svi spavaju, ili iz njega sa stilom pobeći bilo kojim drugim danom dok svi budni ćute svoje misli i sećaju se starih dobrih vremena koja nikada nisu bila tako stara ni tako dobra;  u gradu koji je kao i većina ostalih iznajmio dušu na određeno jeftinoj i šarenoj zabavi; u gradu koji vekovima čeka svog velikog pisca koji će ga napokon opsiati kako valja i dolikuje, ne ostaje ništa drugo nego da se hvali svojim malim i čarobnim knjižarama, manje ili više skrivenim oazama knjiga, ne samo globusa, čestitki za svadbu, ukrasnih činija i poklon časopisa, ne. Zašto onda niko ne piše o njima, pobogu, mislio sam dugo pre nego što ću napisati tekst koji sam hteo da obogaćujem mapama, fotografijama, intervjuima sa vlasnicima i sličnim nepotrebnostima. Zapravo bih samo da ih spomenem, makar neke od njih meni najdraže, i izvučem iz prizemlja,podzemlja, podruma, lepih ali oronulih građevina ili čitalačkih misli, ili tokova svesti.

Solaris 

Pre neki dan sam nakon dugo vremena posedeo par minuta u „kadici“ i mislio kako je kriminalno mafijaška banda raznih vlasti tokom godina toliko ruinirala Spens da je i blejanje u njoj obesmišljeno do nepodnošljivosti. Pa opet, imalo je šmeka i strasti tih nekoliko minuta, kako za mene tako valjda i za onih nekoliko zalutalih koji su sedeli okolo u zagušljivom i neventiliranom prostoru nekada čarobnog centra koji je zapravo bio grad u gradu i vrsta prostora kakva više nikada postojati neće, nigde. Ljudi i dalje prolaze hodnicima, više u tranzitu no u potrazi za ičim, ali drže ga živim, a dok god je u njemu živa i knjižara koja je zapravo njegov simbol, živeće. Iznutra sakrivena i okružena praznim lokalima za izdavanje, u delu u koji više niko ne zalazi, spolja i dalje osvetljena pažljivo uređenim izlogom, i bogatija nego ijedna druga stručnom literaturom društvenih nauka. Retro je i kul je.

Bobo

Lepa je, ultimativno je lepa i autentična, uz sve minuse i zagrade, činjenica da 021 osim pozvinog broja krije i kultno gradsko mesto za kafenisanje i blejanje, sa sve radio frekfencijom koja je malo po malo izrasla u jedinu lokalnu stanicu vrednu slušanja. Sveto trojstvo je bilo moguće zaokružiti samo ovakvom knjižarom, dovoljno atraktivnom i hipsterskom, dovoljno modernom a opet šmekerski sređenom.

Bulevar books

Sećam se trenutka kad sam je prvi put ugledao. Izgledalo mi je da se spustila iz svemira. Toliko me začudio prizor knjižare na Bulevaru. Nije bilo potrebno više od tri ulaska da shvatim da je grad dobio svoju najbolju knjižaru, onu koja miriše na njujorške, ili lisabonske, svejedno, ona koja je svetska, ona u kojoj svira džez koji ne smeta dok gledaš naslove, ona koja je složena dovoljno matematički haotično, ona koja će u grad uneti dodatne sadržaje, ona koja će dovesti pisce i vratiti čitaoce na druženja uz usputnu svirku. Imam utisak da je tu oduvek, u tom bankarskom delu glavne saobraćajne ulice gde se uklopila boga pitaj kako. Ona u kojoj sam jedini put čuo prodavca koji bez trenutka sujete u nedostatku literature koju su tražili neki profesori iz regiona ih pošalje u prvonavedenu iz ove priče.  Ona koja o sebi na sajtu napiše tek ovoliko: “Stvoreni smo 2011. i još uvek rastemo. Stvarno. I imamo baš dobru ponudu i… imamo baš veliki problem da pišemo o sebi. Najbolje bi bilo da dođete, pa da se upoznamo. “

Most

U vreme nekog studentskog projekta koji sam koordinirao, kao volontersku mesečnu nadoknadu smo darovali kupovinu u Mostu. Sećam se da se nije ni postavljalo pitanje u kojoj ćemo knjižari to realizovati, u vreme kad nisu postojali poklon vaučeri, nismo ih izmislili, otišli i dogovorili se sa ljudima na reč i spisak. Most je u gradu uvek bio sinonim za knjižaru. Takva je.  Jedina u koju se ulazi strmim stepeništem. Prva koja je imala šank usred knjiga. Poslednja koja će se predati, valjda. Uvek avangardna. Uvek svoja. Uvek dovoljno duboko u podzemlju, u svakom smislu. Uvek dovoljno skrivena iako u srcu grada. Ona u kojoj sam započeo sa kupovinom i čitanjem Kiša, jer Kiša je tamo bilo odvajkada. Kao i starih i prastarih naslova. Bio sam nedavno, neki su tu i dalje. Mirišu indijski štapići i svira klasika. Nije se predala, hvala bogu.

Nublu

Hm, mesto koje nije za pisanje, a možda i nije za ovaj tekst, iz više razloga. Pionir svega prethodno navedenog, svega zajedno i nešto više od toga. I mnogo više od toga. Nekada. Ona koja je Barika držala na glavnoj gondoli u vreme kad ga nigde u gradu nije bilo. Živa je još ali čeka naslednika na ovom mestu.

 

I tako, dok ne dočekamo velikog pisca, ili barem jednu pistu uz Dunav, grad će braniti knjižare a ne sterilna bestseler prodajna mesta u sve prisutnijim tržnim centrima koja samo liče na njih .