Steg

Trebao mi je intermeco od brzih i popularnih spisa, od naslova koje manje ili više znamo i o njima u sebi ili naglas prebiramo posle čitanja. Trebao mi je izlet u nepoznato. Trebao mi je predah od nesnosne vrućine. Tako su ovaj, potpuno nepoznat mi autor i naslov stigli u sobu, prve večeri u kojoj je posle dugo dana na prozor ulazila svežina, autentična, prava i ledena, uz munje i gromove koji su urlali čitave noći. Završih je večeras, prve večeri nakon nekoliko dana u kojoj više nema ni traga osveženja. Pamtiću je kao knjigu pročitanu u danima u kojima se disalo u julu.

Pravi vo1jnički roman. Oficiriski. Ratni. Književno klasični. Strogo stilizovani. Dinamičan, aristokratski nastrojen, pomalo razmažen, impulsivan i premlad glavni junak u centru priče, dobrovoljac u austrougarskoj armiji, u poslednjim danima velike monarhije, u poslednjim nedeljama prvog velikog rata, u Beogradu, u povlačenju, u porazu jedne vojske, jednog sistema i jednog carstva. Junak koji se zaljubljuje u plemkinju zbog koje biva prekomandovan, zbog koje noćima satima jaše da bi je video tek na tren, koju na kraju osvoji, kad sve drugo izgubi. Sa kojom dočeka kraj rata, sa kojom ostaje i u poslednjom kadru, kada više ničeg drugog nema, a naročito onog do čega mu beše najviše stalo, monarhije.

Roman prepun jednostavnih i nemilosrdnih metafora na čijem pijedestalu stoji ona koja govori o tome da je ova knjiga zapravo opelo jednoj državi, uveliko mrtvoj čak i u vremenu dok je još naizgled disala, dok traje sama radnja među koricama. Sva su joj poglavlja takva. Novembarska, blatnjava, zlosutno predskazujuća, mračna. Međusobni interni oružani sukobi unutar same jedinice u kojoj službuje glavni junak, dezerterstvo vojnika iz redova manjinskih naroda, sukobi sa engleskom vojskom unutar Beograda, teško izbavljenje iz samog grada kroz podzemne i mračne tunele i lagume, memljive kanalizacijske cevi, povlačenje u pretrpanim vozovima, tumaranje noćima, sve su to prikazi poslednjih trzaja jednog uveliko ohlađenog leša, jednog mrtvog carstva. I iznad svega, naslovna reč, Steg, kao najviši mada i najpatetičniji od svih prisutnih simbola, carska zastava koju oficir ponosno sačuva do samog kraja i na kraju spali u carskoj palati. Kraj.

Tromo i pomalo dosadno pisanje ima svoj red, diše svoj ritam, pravo je vojničko i dolikuje temi. Dolazi iz pera (a saznaću to u odlično pripremljenog pogovoru priređivača i prevodioca) nagrađivanog i nekada priznatog nemačkog autora iz prve polovine prošlog veka, očigledno veoma kontroverznog, desničarski nastrojenog i zaguljenog čoveka kojeg je, moguće iz svih od navedenih razloga, ovaj književni prostor do sada preskakao. Mlada novosadska izdavačka kuća ispravila je taj previd i ponudila na uvid skriveni i zaboravljeni biser davnih dana, dodatno i fantastično dizajneski upakovan.

 

Koncert

Kupovao sam ovog leta i ovog meseca, knjige, više nego li ijednog drugog meseca i leta poslednjih godina. U malim i nezavisnim knjižarama zavučenim duboko i debelo u srca gradova, olakašavajući kupovinom nekima od njih preseljenje, ili koristeći rasprodajna ostrva manje popularnih i više kvalitetnih izdanja i izdavača. Tako je i Koncert uleteo u asortiman kućne kolekcije. To mu je u suštini bila retka prilika, jer nisam imao veliku želju da se upoznajem sa opusom autora, iako ga znam i pratim u svakom segmentu osim u tom osnovnom, književno spisateljskom. Sedeo sam prošle jeseni na otvaranju jednog festivala i sa drugarom slušao uvodni panel na kom je govorio i on. I šalili smo se, slušamo ga često, imamo utisak stalno, u emisijama, diskusijama, na događajima svih vrsta, pratimo kolumne koje potpisuje, u suštini sve znamo ali shvatimo da ga ne čitamo. Tog ultimativno simpatičnog, sveprisutnog, poznatog i priznatog regionalnog autora, ne čitamo. Ja sam znao zašto. I ovo čitalačko upoznavanje nije promenilo mnogo u tom stavu. Ali je vredelo izdvojenog vremena. Jedno sparno popodne utrošeno na dovoljno kvalitetan način.

Koncert je prvi Bazduljev roman, koji je napisao sa svega 24 godine, i koji ga je izbacio na pozornicu osiromašene regionalne književne scene. Ovo je drugo izdanje objavljeno gotovo deceniju i po nakon te premijere a dve decenije nakon događaja o kojem se piše, i obogaćeno sa nekoliko autorovih bonus tekstova kao i ličnim osvrtom na sam roman, koji su jednoj zanimljivoj i kreativnoj priči dali dodatnu vrednost. A zapravo, priča je o koncertu grupe U2 održanom u Sarajevu, na Koševu, brzo po svršetku krvavog rata čije rane i dalje ne srastaju i ne prolaze. Niz paralelnih i kratkih poglavlja o različitim studentima, srednjoškolcima, protuvama, gostima iz susednih država koji se u blic epizodama upoznaju sa čitaocem i polako pripremaju i slivaju ka stadionu i koncertu koji je trebao da bude početak jednog novog života, kako njihovog tako i života grada. Drugi niz paralelnih i kratkih poglavlja o tome kako i na koji način svaki od ničim povezanih i po stadionu razbacanih junaka doživljava samu svirku, svaki stih, svaku pesmu, u neverovatno detaljnom i dinamičnom opisu samog događaja. I na kraju, niz kratkih i paralelnih pogljavlja o izlasku sa stadiona nakon gašenja reflektora, i povratku svakog od učesnika u i dalje nepromenjenu realnost i živote koji nastavljaju da teku sarajevskom toplom noći i nakon događaja koji je trebao da promeni sve, a kako sam autor u pogovoru sa distance konstatuje, nije promenio ništa i ostao je samo incident i unikatno prijatni ožiljak među gomilom krvavih u razrušenom gradu.

Dopali su mi se junaci priče, ili možda baš činjenica da roman nema junake, već gomilu nakratko predstavljenih i brzo odjavljenih relativno običnih likova, lakih za identifikaciju sa sopstvenom mladošću, lakih za provlačenje kroz njih sopstvenih autorskih stavova, jednostavnih i neupadljivih, a opet dovoljno pogodnih da budu ogledala vremena, istorije, činjenica, posledica rata, da budu pravi anonimni heroji priče u čijem središtu je jedan koncert.

Čitao sam, i uvek uživao u dobro napisanim prikazima, utiscima i izveštajima sa dobrih ili manje dobrih svirki, festivala i svakojakih drugih muzičkih događaja. Neretko sam ih i sam pisao, kršeći uredno i redovno sopstveni stav o tome da se o muzici ne piše. A opet, ovo je prvi put da sam video da je neko napisao knjigu o koncertu, ne tekst ili kolumnu, ne priču ili zbirku, ne časopis ili feljton, no pravi roman. Ostaće mi to kao glavni utisak o romanu koji je protekao kroz mene kao osveženje jednog sparnog julskog popodneva. Više od toga nije mogao jer sam čitao knjigu o svirci grupe koju nikada nisam ni voleo, ni razumeo, ni cenio. Naprotiv. Da jesam, bio bi ovo tekst ekstatičnog oduševljenja.

 

Svi su u pravu

Toni Pagoda mu je ime. Naratoru i junaku ove mamutski eruptivne priče. Toni Pagoda. Tako mu stoji. Šlager pevač, šmeker i zavodnik, nadrkan i svoj. Zajeban i beskompromisan. Zaljubljen u život. Tako nekontrolisano zaljubljen u život. Oslobođen od svakog proseka. Orijentisan na preterivanje. U svemu. Uvek. Intuitivan. Impulsivan. Autentičan. U četrdesetim mu sve dosadi i ode u Brazil gde u vlažnoj i memljivoj prašumi provede decenije sam sa sobom. Onda ga filmski fantastično prepleteni i dočarani kadrovi i susreti sa mafijom vrate u Italiju, zemlju u kojoj je pre odlaska ostavio mladost, slavu, sva iskustva i sve uspomene, zemlju koja je bujala od života u oporavku nakon drugog velikog rata. Tamo održi povratnički koncert i sretne prijatelje koji mu uz more prepričaju šta je tokom dve decenije izgnanstva iz savremenog života propustio. Ti delovi su za Nobela i bolje od ikakvog knjiškog prikaza pokazuju kakvu biste knjigu mogli preskočiti:

“Mobilne telefone, gomilu govnarske muzike, plazma televizore, prvu privatnu TV, kablovsku, zatim analgetike za moje zube koji mi nisu umanjivali bolove jer sam se radio naveliko, a to sprečava dejstvo tableta protiv bolova, more porno časopisa i luksuznih revija u kojima ni kurac ne piše, samo jebeni top modeli na naslovnoj i unutrašnjim stranama, čete dosadnih vegetarijanaca, neoprostivu i postupnu smrt prodavnica gramofonskih ploča, a pre toga i smrt LPja, sijalice koje malo troše, a daju govnjivo svetlo, prvog toreadora koji nije Španac nego Italijan, bivši čuvar u nekoj napuljskoj garaži po imenu Atilio. Koji je zatim pao u komu. Ali ne uopšte zbog bika…IKEU i nameštaj potpuno isti po kućama od Toronta do Mogadiša, promenu korumpirane političke vlasti drugom jednako korumpiranom, ali prostačkijom, svežu tunjevinu sa susamom na svim jedrilicama skorojevića, bogataša, susam među zubima i dakle bum konca za zube, tone Kineza u kvartovima oko železničke stanice….kompjutere rasute na sve strane koji su stvarno dokurčili, sve u svemu propustio si čitav niz stvari, ali posle svega nisam baš siguran da si ih zaista propustio.”

Tako mu odgovori jedan od prijatelja na pitanje šta je propustio tokom samoisključivanja iz sveta i meditiranja od života. Svakako manje od onog što će propustiti svako ko se ne susretne sa ovom knjigom. Bezobrazno i naglaseno zajebanom, prepotentnom, opojnom, drskom. Alergicnom na svu mediokritetštinu ovog sveta. I sa gotovo nepodnošljivom količinom autentičnog života među koricama.

Toni Pagoda mu je ime. Naratoru i junaku ove mamutski eruptivne priče koju je zapravo ispisao reditelj i scenarista čiji su filmovi osvajali i Oskara. Toni Pagoda. Tako mu zvuči ime. Al Paćino bi ga igrao u filmu u mojoj glavi. Samo on. Eto toliko je dobar.